U godini u kojoj je pravoslavni svet čekao smak, odigrala su se tri krupna istorijska događaja

„Stvaranje Adama i Eve”, ruska ikona iz prve četvrtine XVIII veka, anonimni autor. Foto: Wikimedia

Uzalud se uprežu naši pseudoistoričari da dokažu da je kalendar, koji je pravoslavni svet koristio u srednjem veku, bio srpskog porekla, osmišljen s naše strane a preuzet od Romeja. Prosto, nikakva hiperprodukcija fantazijâ ne može promeniti činjenice, ma koliko ljudi bilo obmanuto.

Preporučujemo

Vizantijski kalendar je u suštini bio Anno Mundi, tj. računao je vreme od nastanka sveta, koji su istočnorimski učenjaci negde tokom VII veka (nedugo nakon državnog raskida s latinskim jezikom i tradicijom, u izvedbi cara Iraklija) smestili u 1. septembar 5509. p. n. e.

Poklapanje s vizantijskim indiktom, tj. početkom poreske godine, koji je ranije, sredinom V veka, fiksiran baš na prvi dan septembra, nije slučajan; tada je počinjala Nova godina i „logično” je da svet počne tog dana.

„Strašni sud”, Viktor Vasnjecov, 1904. Foto: Wikimedia/Viktor Mikhailovich Vasnetsov

Ali je stvar potpuno bizarne slučajnosti to, što je kalkulacija iz VII veka dovela do toga, da 7000. godina od nastanka sveta padne baš one godine, računajući po letima Gospodnjim, u kojoj su se odigrala tri krupna istorijska događaja na globalnom planu, od kojih se jedan posebno izdvaja.

To samo po sebi ne bi bilo bizarno, da pravoslavni svet, tzv. Vizantijski komonvelt, kako su ga prozvali istoričari u XX veku, nije od 7000. godine imao tako velika očekivanja. U neku ruku — najveća. Očekivao je, ni manje ni više, nego smak sveta. Kraj svega. Kaputt.

Ovo je posebno bilo izraženo na prostoru ruskih kneževina, gde je panika bila toliko velika, a ubeđenost u dolazak smaka sveta i potom Strašnog suda tako potpuna, da za narednu godinu uopšte nisu imali izračunate datume pokretnih praznika, poput Uskrsa ili Zadušnica.

Takođe, na prostoru Moskovske velike kneževine su progonili i ubijali ljude koji bi se drznuli da dovode u pitanje takvu vremensku određenost smaka sveta, iako nisu bili načisto s tim, šta to podrazumeva; mnogi su verovali da će nastupiti stvaranje novog sveta, te su, poput rostovskog arhiepiskopa Vasijana, kovali planove za novu Rusiju.

„Izgon Jevreja iz Španije (u godini 1492)”, Emilio Sala, 1889. Foto: Wikimedia/Emilio Sala

Ali uverenje je, manje-više, bilo prisutno i kod ostalih pravoslavnih naroda. Otkuda je ono dolazilo? Radilo se o spoju dva faktora. Prvo, Jovanovo Otkrivenje je govorilo da će satana biti svezan na hiljadu godina, i bačen u bezdan, a kada se hiljadu godina navrši, pušten iz tamnice „da vara narode što su na četiri kraja zemlje”.

Simbolika hiljadugodišta se više puta ponavlja u tom 20. poglavlju Otkrivenja, i na latinskom Zapadu je već oko 1000. godine bila izazvala sličnu paniku, iz istih razloga (to se naziva milenarizam).

Drugo, razvilo se implicitno verovanje da jedan dan u životu Boga odgovara hiljadugodištu na Zemlji, te da, pošto je Bog proveo u stvaranju sveta sedam dana, svet koji je stvorio ima da postoji 7.000 godina. Stoga zaista nije čudno što su mnogi ljudi, koji su taj kalendar koristili, bili uvereni da je to to.

„Predaja Granade”, Fransisko Pradilja-i-Ortiz, 1882. Foto: Wikimedia/Francisco Pradilla y Ortiz

Kao što rekosmo, slučaj je hteo da kalendar po Anno Mundi, nastao u VII veku, svoju 7000. godinu dosegne tokom, po mnogo čemu sudbonosne, 1492. po Anno Domini.

Bila je to godina u kojoj su Izabela I od Kastilje i Ferdinand II od Aragona, „Katolički monarsi”, dovršili Rekonkistu (tehnički 6999. jer je 7000. nastupila 1. septembra), zatim proterali Jevreje iz Španije (takođe tehnički 6999), i pristali da đenovljanskom trgovcu i moreplovcu Kristiforu Kolumbu plate put u nepoznato, preko okeana, gde je ovaj za Evropljane otkrio Ameriku (12. oktobra 7000).

Alhambrijski ukaz, tj. proterivanje Jevreja, imaće nesagledive vekovne posledice, ne samo po Španiju, koja će ostati bez sposobnog, učenog i preduzimljivog stanovništva, već i po ostatak Mediterana gde su se ovi naselili, konkretno po Italiju i Osmansku carevinu, u kojoj će igrati naročito važnu ulogu; značaj Sefarda, španskih Jevreja, i za istoriju Balkana je ogroman.

„Iskrcavanje Kolumba”, Džon Vanderlin, 1847. Foto: Wikimedia/John Vanderlyn

Ukidanje Granadskog emirata, poslednje muslimanske države na zapadnoj polovini Evrope, takođe je imalo nesagledive geopolitičke posledice, pošto je, da se tako izrazimo, oslobodilo evropsku istoriju, pokidalo nevidljive okove koji su Evropi bili vezani oko vrata i gušili je, što je njenim velikim silama omogućilo da se u vekovima koji su usledili, preobraze u transkontinentalne imperije.

To bi se desilo i bez otkrića Novog sveta; uostalom, prve portugalske kolonije nalazile su se na tlu Afrike i Azije. Ali otkrićem Novog sveta, tada kada je otkriven, ni ranije ni kasnije, sve se odigralo na poseban način.

Kakav je geopolitički obrt predstavljalo to otkriće, o kakvom se totalnom pomeranju težišta istorije radi, sa Sredozemnog mora na Atlantski okean, ne moramo naročito trošiti reči: još se u osnovnoj školi uči da je Mletačka republika, tako važna za istoriju „zapadnog Balkana”, zbog toga počela da propada. A težište istorije je i dalje tamo.

(V. D.)