Možda najveći monstrum u istoriji: Borio se uz Jovanku Orleanku, a onda su otkrili njegovu jezivu tajnu

Čak i da nije bilo ništa drugo neobično kod bretonskog plemića Žila de Reja (1404–1440), njegova izuzetna vojnička karijera u Stogodišnjem ratu i činjenica da se borio uz Jovanku Orleanku garantovale bi mu mesto u istorijskim udžbenicima. Međutim, njegova dostignuća ostala su u senci tajnog života i činjenice da je počinio više od sto jezivih ubistava dece, tako da ga istorija sada pamti kao prvog serijskog ubicu.

Detinjstvo Žila de Reja obeležile su tragedije. Oba roditelja su mu umrla kada je imao svega deset godina. Njegov otac Gaj de Laval ubijen je slučajno tokom lova pred Žilovim očima, a njegova majka Marija de Kraon ubrzo je preminula pod nepoznatim okolnostima. Brigu o Žilu je preuzeo majčin otac Žan de Kraon.

Svojeglavi dečak postao vrhunski ratnik

Zahvaljujući svom dedi, poznatom političkom spletkarošu, Žil se oženio Katarinom de Tuar iz Bretanje, bogatom naslednicom koja je značajno uvećala njegovo bogatstvo. Ipak, njihova bračna zajednica takođe ga je osudila na to da se krvavo bori u Stogodišnjem ratu, koji je besneo još od 1337, i u kom su se kraljevi Francuske i Engleske surovo borili za teritoriju.

Onog trenutka kada je njegov novi dom, Bretanja, postao sporna teritorija između kraljevstava, Žilu nije preostalo ništa drugo nego da uzme mač i krene u rat.

Njegova vojna karijera dobro je dokumentovana. Još kao dečak bio je plahovit i svojeglav, što mu je poslužilo u bitkama. Smatrali su ga obučenim ratnikom koji ne strahuje ni od čega. Ostavio je dubok trag na bojnom polju i postao jedan od najbogatijih i najmoćnijih feudalaca svog vremena.

Kada se Jovanka Orleanka pojavila na sceni 1429. godine, dofin (kasnije Karlo VII) odredio je Žila da pazi na Jovanku. Uz nju se Žil hrabro borio u više ključnih bitki. Bili su rame uz rame kada je francuska vojska spasila Orlean od Engleza 1429. godine. To je bio ključi trenutak u ratu, nakon čega je De Rej postao maršal i dobio najviše vojno odlikovanje Francuske.

Upravo će mu taj položaj omogućiti da kidnapuje i brutalno ubija decu gotovo čitavu deceniju...

Raskošan život i pad serijskog ubice

Nakon smrti Jovanke Orleanke, koja je spaljena na lomači 30. maja 1431. godine, vojna karijera Žila de Reja počinje da propada.

Nakon Jovankine smrti sve više vremena provodi na svom imanju, koje je u to vreme bilo najbogatije u zapadnoj Francuskoj. Svoje bogatstvo nemarno troši na preuređivanje, sluge, vojnu pratnju i finansiranje muzičkih i književnih dela. Finansirao je čak i pozorišnu predstavu sa 150 glumaca u kojoj se predstavlja bitka Jovanke Orleanke za Orlean.

Postaje veoma zabrinut za svoje finansije, pa se čak okreće i okultizmu ne bi li uspeo da spasi bogatstvo. U jednom trenutku odlučuje i da proda porodično imanje da bi finansirao svoj ekstravagantni način života. Ta odluka izazvala je neverovatnu svađu sa drugim članovima porodice, posebno sa Žanom de Kraonom, koji je jasno ostavio svoj mač i oklop Žilovom mlađem bratu Reneu kada je umro 1432.

Veruje se da su baš tu to vreme deca i počela da nestaju. Žil je, kako se veruje, slao svoje sluge da pronađu i otmu seljačku decu. Prema dokumentima sa suđenja, koristio je tajne sobe da ih sodomizira pre nego što bi ih pretukao na smrt dok im je zurio u oči. Zatim bi im odrubio glave i držao njihove odsečene glave na postoljima, s vremena na vreme ljubeći svoje favorite.

U godinama koje su usledile bio je vidno zabrinut za religiju i svoje spasenje. Godine 1433. finansirao je izgradnju crkve "za čišćenje svoje duše". Do tad još niko nije ni slutio da je već uveliko mučio i ubijao decu.

Ironično, crkva je ponela ime Sveti nevini, u kojoj su, da stvar bude još bizarnija, bili smešteni članovi dečačkog hora, koje je de Rej lično odabrao. Dok se crkva gradila Žil de Rej je angažovao brojne alhemičare i čarobnjake da ga spasu propasti. Veruje se i da su deca žrtvovana demonima kako bi Žil sačuvao bogatstvo.

Onda su među meštanima počele da kruže priče o deci koja nestaju u okolini Žilovih zamaka. Ljudi su počeli da šuškaju da se čini da je nestajanje dece nekako povezano sa Žilom i njegovim slugama.

Ipak, kako nije bilo neuobičajeno da dečake trajno razdvajaju od porodica kada ih neka plemićka porodica uzme za slugu ili paža, mnogi roditelji su bili nesvesni kakva je sudbina zadesila njihove sinove.

U nekim delovima zemlje su Žilove bolesne akcije postale javna tajna. Kada se konačno našao pred sudom, ljudi su svedočili da su viđali njegove sluge kako izbacaju tela na desetine mališana iz Žilovih zamkova 1937. godine. Roditelji nekih od mališana slutili su da im je Žil ubio decu, ali zbog njihovog položaja i iz straha nikad se nisu usudili da mu se suprotstave.

De Rej je uhvaćen tek u septembru 1440. godine i to pošto je naredio kidnapovanje sveštenika sa kojim se posvađao. Istovremeno mu je suđeno na crkvenom i građanskom sudu za niz krivičnih dela uključujući jeres, sodomiju i ubistvo više od 100 dece.

Tokom saslušanja, njegove sluge su priznale da su otimale decu ispred kojih bi se Žil samozadovoljavao, a potom  bi maltretirao dečake pre nego što im je odsekao glave. Dva francuska sveštenika su svedočila da se de Rej bavio alhemijom, da je bio opsednut mračnim veštinama, i da je koristio udove žrtava za svoje rituale.

Nekoliko slugu iz susednih sela takođe se javilo da svedoči da su njihova deca nestala nakon što su prosjačila u blizini de Reovog zamka. Jedan krznar je svedočio da je De Rejov rođak pozajmio njegovog 12-godišnjeg šegrta, koji nikada više nije viđen.

Posle višednevnog suđenja, pod pretnjom mučenja, Žil de Rej je priznao sve što mu se stavlja na teret i opisao kako je ritualno ubio na desetine mališana koje su kidnapovale njegove sluge tokom prethodnih osam godina. Rekao je i kako bi im rasporio stomake da bi video njihove organe, te da je znao i da ljubi njihove odsečene glave.

Osuđen je na smrt istovremenim spaljivanjem i vešanjem, a kazna je izvršena u Nantu 26. oktobra 1440.

De Rej je bio skrušen i smiren pred pogubljenje. Ovo mu je, bizarno, donelo posthumno priznanje kao "uzor hrišćanskog pokajanja". Nakon njegove smrti čak je uveden trodnevni post. Posle pogubljenja krenulo se i sa bizarnom tradicijom u kojoj su roditelji u okolini Nanta obeležavali godišnjicu pogubljenja bičujući svoju decu - možda da bi im ukazali na težinu grehova za koje se pokajao.

Veruje se da je ova praksa opstala više od jednog veka nakon njegove smrti.

Nema dokaza da je kriv?

U moderno doba, revizionisti su više puta postavljali pitanje da li je Žil de Rej zaista kriv za zločine zbog kojih je pogubljen, napominjući da je njegovo priznanje izvučeno uz pretnju mučenjem. Većina istoričara koji su ispitali dokaze sa suđenja ipak i dalje veruju da je on zaista počinio ubistva.

Ne postoji tačan podatak koliko je dece ubio. Veruje se između 100 i 200, a neki misle da je čak 600 mališana stradalo od njegove ruke.

Oni koji sumnjaju da je Žil počinio zverstva navode da nisu postojali opipljivi dokazi da je ubijao. Navode i da je vojvoda od Bretanje, koji je vodio suđenje, posled Žilovog pogubljenja dobio njegovo imanje. Pojedini istoričari smatraju da je ovo bila politička igrarija da bi se Žilu de Reju oduzelo sve što je posedovao.

Francuski masoni su 1992. godine otišli toliko daleko da su organizovali ponovo "pravično suđenje" Žilu de Reju. Sastavljen od francuskih ministara, članova parlamenta i eksperata Uneska, sud je istražio sve dostupne dokaze i doneli su presudu da nije kriv.

Na kraju, istinu je i dalje nemoguće saznati, osim ako se ne otkriju novi dokazi koji pobijaju ili dokazuju njegovu krivicu.

(Telegraf.rs)