Kako je pre 500 godina Evropu zahvatio "požar" sifilisa
Počelo je neupadljivo, ako se vojna invazija može nazvati neupadljivom. Ludoviko il Moro, Ludoviko Crni, iz kuće Sforca, pozvao je u ludosti svojoj 1494. Šarla VIII, francuskog kralja, da mu u igri za presto Milanske vojvodine pomogne protiv sinovca Đana Galeaca, čija je supruga Izabela pre toga u pomoć pozvala svoga oca, kralja Alfonsa II od Napulja.
Preporučujemo
„Bičevanje Hrista” ni posle pet vekova ne prestaje da zbunjuje ljude
Najgora decenija u istoriji sveta: Zbog čega je oko 1650. gorelo sve od Kine do Engleske?
Tako su počeli Italijanski ratovi, koji će, uz bezbroj primirja i mirovnih sporazuma između mnogih zaraćenih strana, potrajati 65 godina. Tako je, takođe, počeo da se širi sifilis po Evropi; za to je ključno bilo kratkoveko francusko zauzimanje Napulja, primarnog cilja Šarlovog, zbog kojeg je uopšte i ušao u rat, koristeći se sporom oko milanskog nasleđa samo kao povodom.
Nisu važne ni okolnosti niti pravna utemeljenost Šarlovih pretenzija na Kraljevinu Siciliju citra Farum (s ove strane Svetionika), koja se kolokvijalno i u istoriografiji naziva Napuljskom, budući da je zbog Rata sicilijanske večernje 1282. došlo do secesije eponimnog ostrva na kojem je nastala zasebna, Kraljevina Sicilija ultra Farum (iza Svetionika).
Alfonso II je abdicirao 23. januara 1495. (skoro pa u dan jednu godinu nakon što se popeo na presto smrću svog oca Ferdinanda I, koji je za svog vakata, molbe unuke Izabele mudro ignorisao, svestan mogućih posledica), pa su Francuzi 22. februara bez borbe zaposeli Napule, kako se grad naziva na napuljskom jeziku.
Ali avaj! Već maja meseca u Pulji se iskrcao Ferandino, sin i naslednik Alfonsa II, budući Ferdinand II, koji je na čelu svojih Aragonjana (jer bio je izdanak aragonske kraljevske kuće Trastamara) započeo oslobađanje očevine, na veliku radost mesnog stanovništva, pa su Francuzi do jula bili prinuđeni da se povuku.
Ali je tokom okupacije Napulja izbila epidemija nekakve nepoznate, neobične, odvratne bolesti. Šarl je posle povlačenja raspustio svoje strane plaćenike, raznih narodnosti, oni su se rasuli svojim zemljama i kućama, i do kraja godine, zaraza je zahvatila vascelu Zapadnu Evropu, potom i ostatak kontinenta, ne jenjavajući u 16. veku i oslabivši tek u narednom.
Oni koji bi je „fasovali” proživljavali su agoniju, imali strašne bolove, groznicu, nakazne otvorene rane, i često su umirali (o stadijumima sifilisa pročitajte više ovde). Bila je to bolest „tako okrutna, tako uznemirujuća, tako užasna, da nikada do sada ništa tako užasavajuće, ništa strašnije ili odvratnije, nije bilo poznato na ovoj zemlji”.
Tim rečima ju je opisao nemački (preciznije bavarski) humanista, lekar, astrolog i istoričar Jozef Grinpek (1473—1530), jedan od prvih, ako ne i prvi, koji je pisao o sifilisu, u medicinskom radu objavljenom već 1503. godine; a pisao je iz ličnog iskustva, zato što je bio među onima koji su bolest zakačili tokom te rane epidemije.
Ona nije imala dugoročne ekonomske ili demografske posledice, za razliku od epidemije kuge, koja se takođe prenosila bakterijskim putem ali na drugačiji način; imala je, međutim, ogromne socijalne i medicinske posledice.
Budući da je vrlo brzo shvaćeno da se prenosi veneričnim putem, sifilis je postao simbol greha. Izazivajući na oko gadne fizičke posledice, sam po sebi je predstavljao osudu korumpiranog, pohotnog, raskalašnog načina života, iako je odmah bilo jasno da i deca mogu da zarade kongenitalni sifilis preko majke, koja ga je, savršeno čedna, mogla dobiti od nevernog muža.
To je za posledicu imalo konzervativnu reakciju, recimo, kroz pojačanu regulaciju te gašenje burdelja i parnih kupatila; ali mnogo dramatičnija posledica mogla je biti protestantska reformacija, koja je počela 1517, kojoj je epidemija možda doprinela, budući da je dodavala dimenziju više osudi tog sveta koji je tobož korumpirala Katolička crkva.
S medicinske strane, bolest, koja se smatrala kožnom, „lečena” je živom kao i ostale kožne bolesti; živa je izazivala jaku salivaciju, što se tumačilo kao izbacivanje otrova iz tela, dok se zapravo radilo o simptomu trovanja, koje je dovodilo i do gubitka kose, krvarenja desni i ispadanja zuba.
Silifis i živa zajedno su uništavali i meko tkivo nosa kod obolelog čoveka, što je dovelo do razvoja plastične hirurgije (koja, eto, nije produkt našeg doba); bolonjski hirurg Gasparo Taljakoci, koji je evropsku slavu stekao presađivanjem kože s nadlaktice na nos, 1597. objavio je i knjigu „O lečenju osakaćenih presađivanjem”.
Sifilis je lečen i uobičajenim puštanjem krvi, kao i korom drveta gvajak, iz Novog sveta, kojom su američki domoroci lečili svoje kožne bolesti. Da se gvajak popularizuje, pomoglo je uverenje da je bolest stigla otuda, a da je Bog za svaku boljku stvorio lek u blizini; da gvajak ispadne iz upotrebe do kraja 16. veka pomogla je njegova nulta efikasnost.
Uverenje da je bolest stigla s druge strane Atlantika se pojavila rano; Ruj Dijaz de Isla, u „Traktatu o serpentinskoj bolesti”, koji je objavljen 1539. ali napisan možda već oko 1505, piše da je bolest donela Kolumbova ekspedicija i tvrdi da je neke od njih lečio već 1493. Budući da se znalo da ih je bilo koji su učestvovali i u opsadi Napulja... Dva plus dva su četiri!
Da su dva plus dva četiri smatrao je i Gonzalo Fernandez de Ovijedo, koji je pre njega, 15. februara 1526, objavio knjigu „Prirodna istorija Indijâ” (misleći na Ameriku), postavši tako prvi koji je javno povezao otkriće Novog sveta s pojavom sifilisa. I mnogi drugi ugledni španski autori tog doba su se slagali s tom tvrdnjom.
Ali protivan glas došao je pre toga, u traktatu „O epidemiji koju Italijani zovu francuskom bolešću” od italijanskog lekara Nikola Leonićena iz 1497, koji piše da su stari pisci zbilja govorili o istoj boljci, ali da su rđavi prevodi omeli bolje razumevanje onoga o čemu su govorili.
Teza da je sifilis pre 500 godina stigao u Evropu, bez obzira da li je to tačno ili ne, mora se razumeti u svetlu razvoja, ne samo medicine kao nauke, već uopšte misli u kontekstu renesanse. U to vreme počinje reevaluacija sveg starijeg znanja; glede medicine — reevaluacija Klaudija Galena, najvećeg autoriteta u prethodnom hiljadugodištu, i njegovih formulacija.
Pošto se antički pisci uopšte nisu bavili bolestima koje su morile ondašnju Evropu (poput bubonske kuge), bili su beskorisni lekarima s kraja srednjeg i početka novog veka; izgubivši oslonac koji su dotad imali, morali su se oni osloniti na nešto posve novo i neobično: na vlastita iskustva i posmatranja i empirijske dokaze.
I gle! Nauka je 2022. zbog te revolucije misli dogurala do toga da je u stanju da proizvede hipersoničnu raketu ali ne i da gospodina „Urke 1244” ubedi da Zemlja nije „ravna ploča” već sfera. Ali da ne skrećemo s teme.
Galen je smatrao da unutrašnja neravnoteža humora dovodi do bolesti i da se vraćanjen ravnoteže čovek leči (da ne bismo sada ovde pričali i o Galenovim humorima, predlažemo da na srpskoj „Wikipediji” pročitate taj odeljak članka o Galenu; tamo je sasvim lepo i jednostavno objašnjeno o čemu se radi).
Međutim, italijanski lekar, pesnik i sholastičar Đirolamo Frakastoro sredinom 16. veka izneo je hipotezu, da su za bolest odgovorni sićušni uzročnici, „semenâ”. On nije znao objasniti šta je to tačno, ali se njegova intuicija pokazala ispravnom; naravno, u kontekstu našeg doba, s tim se možda ne bi složio pomenuti „Urke 1244” koji misli da nas koronom prskaju iz aviona, no šta da se radi.
Mi, koji verujemo nauci, danas znamo da sifilis izaziva bakterija bleda triponema (Treponema pallidum) iz grupe spiroheta (stoga je poređenje s koronom, koju izaziva virus, samo načelno). Postoje četiri treponeme, ali je samo ova raširena po celom svetu (druga postoji u Srednjoj i Južnoj Americi, treća u Africi, Jugoistočnoj Aziji, na Karibima i Južnoj Americi, a četvrta u Saharskoj Africi).
Naravno, Frakastorova teorija se nije odmah, momentalno primila, mnogo je vode moralo proteći ispod Ponte Molino, na reci Bakiljone u Padovi, na čijem je slavnom univerzitetu, osnovanom 1222, Frakastoro, rođen u 90 kilometara udaljenoj Veroni (oba grada su u to vreme bili deo Mletačke republike), postao profesor u svojoj 19. godini.
Za još nešto što je Frakastoro smislio moralo je mnogo vode proteći pa da se primi: naziv. U ono vreme, bez obzira na učenjačku tezu o novosvetskom poreklu, običan svet ovu je boljku najčešće zvao „francuska bolest”, kao što ju je 1497. nazvao Leonićeno; a zvali su je i španska, napuljska, britanska, portugalska, ruska, poljska, zavisno od narodnosti govornika.
Svoj moderni naziv ona duguje poemi „Syphilis sive morbus Gallicus” (Sifilis ili galska/francuska bolest) koju je naš Đirolama izdao 1530. godine, a u kojoj glavni lik, mladi pastir Sifilis, zakači „kugu nepoznatu”; taj naziv je postao dominantan tek u 19. stoleću.
Napisasmo maločas za tezu, da je sifilis pre 500 godina stigao u Evropu, „bez obzira da li je to tačno ili ne”; naime, dilema još nije razrešena. Nauka je nepobitno utvrdila da je sifilis u Amerikama postojao pre kontakta s Evropljanima, ali nije jasno da li je postojao i u Evropi, pošto dokazni materijal nije konkluzivan i pošto je podložan interpretaciji.
Postoje tri strane u ovom sporu koje argumentovano brane svoja stajališta; dve su očigledne i međusobno suprotstavljene, dok treća, na neki način, pokušava da ih pomiri (barem se to tako može shvatiti ako se ima dobra volja). One se koriste biološkim i literarnim dokazima, a treća se može smatrati i multidisciplinarnom.
Proponenti teze o američkom poreklu ukazuju na iznenadnu „eksploziju” zapisa o toj bolesti i njenim simptomima, posle otkrića Amerike, kao i na bezmalno jednoglasje ondašnjih autora koji su govorili o novoj boljci koja nije izgledala kao išta što su dotad videli (na stranu što se zaraza i ponašala kao nova: širila se brzo, izazivala teške simptome i veliku smrtnost).
Oponenti teze o američkom poreklu tvrde da je sifilis postojao u Evropi ranijih vekova ali da ga nisu razlikovali od drugih bolesti, pre svega lepre, koja je takođe bila poistovećivana s korupcijom i nečistoćom, i koja je u srednjem veku bila maltene krovni pojam za razne druge boljke, i shvatana daleko šire nego sada.
Naime, srednjovekovni izvori pominju „veneričnu gubu”, za koju se verovalo da se prenosi seksualnim kontaktom, što nije slučaj s pravom gubom, koja se prenosi bliskim, ali višegodišnjim fizičkim kontaktom. Zanimljivo, lepra je u srednjem veku takođe lečena živom, „saracenskom mašću”, kako su je zvali.
Indikativno bi moglo biti i to, što istovremeno s pojavom sifilisa, guba u Zapadnoj Evropi iznenada počinje da jenjava, pa se čak i kolonije gubavaca gase i zatvaraju, a njihovi štićenici puštaju natrag u društvo. Da li to znači da su sifilitičari (ne sifiličari, ne sifilističari) prosto bili pogrešno dijagnostikovani (ne dijagnostifikovani)?
Treći pristup je najmoderniji i oslanja se na jednu neobičnu odliku sve četiri gorepomenute treponeme. Naime, u laboratorijskim uslovima njih je nemoguće razlikovati, uprkos tome što izazivaju različite bolesti, i uprkos tome što se samo „sifilitičarka” širi polnim odnosom.
Stoga, zastupnici unitarističke teorije smatraju da su se sve četiri treponeme razvile od iste spirohete i prosto adaptirale na različite klima i društva, proizvodeći različite bolesti. Stoga, sve četiri su postojale i u Starom i u Novom svetu, i evoluirale na nama.
Venerični sifilis, po njima, predstavlja adaptaciju bakterije na hladniju klimu i težu garderobu, u kojoj je treponema pronašla toplotu i vlažnost, i potom se dublje povukla u ljudsko telo, tamo gde je najvlažnije i najtoplije: u genitalije.
Prema tome, unitaristi smatraju da se sifilis u Evropi pojavio pre 500 godina ALI da njegovu epidemiju nije izazvao kontakt s Amerikom, već drugi faktori: klimatske promene (pod uslovom da je tzv. malo ledeno doba tada već počelo, a to ne znamo sa sigurnošću), društvene promene, porast broja stanovnika, migracije, labavljenje moralnog kodeksa, itd.
Moguće je da na ovo pitanje nikada nećemo biti u stanju da pouzdano odgovorimo. Ali to je nauka: večita poperovska potraga za Istinom, uz svest da ona u svom apsolutnom obliku ostaje nedostižna. Uz svest da nas svako novo saznanje, ma koliko malo, i svaka potvrda već postojećeg znanja, približava cilju koji nikada nećemo dosegnuti.
(V. D.)
Povezane vesti
Čime su se ljudi drogirali na dvorcu u Versaju za vreme Luja XIV
Vranjanci obeležavaju važan istorijski jubilej: U subotu skup u slavu junaštva
Džozef Bajden napunio 82 godine i postao najstariji aktuelni predsednik u istoriji SAD
<% post.title %>
Francuski revolucionari, kao kasnije nacisti, otimali umetnine po Evropi: Šokantni počeci Luvra
Video: Prolaznici je jedva izvukli: Šetala je ulicom, a onda je drvo palo na nju
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Milanko oženio Albanku i doveo je u najhladnije srpsko selo: Za samo 8 dana promenila život iz korena, zabranio joj je odmah jednu stvar
Policija zaustavila auto, pregledali vozača, a onda su prešli na suvozačicu iz Bosne - Kad su otvorili njenu torbu, pobeleli su od šoka
Mnogi vozači ne znaju čemu služi ovo dugme u kolima: Ako je stalno uključeno automobil suludo troši gorivo (VIDEO)
Др
Како схватам , ови нису ратовали већ су се бесомучно сексали!?
Podelite komentar
Sasa
Sve se meni vise čini da i nije medicina puno napredovala a da je toplomer jedini izum za koji što pošto možemo reći da je siguran u medicini
Podelite komentar
ЈАја
Која је суштина овог текста ? Медицина ? Хроника једног времена ?
Podelite komentar