Petoro dece nestalo u požaru, njihovi ostaci nikad nisu pronađeni: Roditelji umrli ne saznavši istinu

Kada je Silvija Pakston umrla prošle godine u Zapadnoj Virdžiniji u 79. godini, njena čitulja je glasila kao tipična oda ljubavi divnoj ženi iz malog grada - matrijarhu koji je svim srcem posvećen porodici.

Bila je "nenadmašna kao žena i majka" i imala je "zarazan smeh i divan smisao za humor", pisalo je u čitulji, dodajući da su pre nje umrli muž, unuka, tri brata i sestra.

Zatim je išla jedna čudna rečenica.

- Pet drugih braći i sestara nije bilo moguće locirati nakon požara koji je u decembru 1954. godine izbio u njihovoj kući u Fejetvilu: Moris, Marta, Luis, Dženi i Beti - pisalo je dalje.

"Nije moguće locirati" - šta je to značilo, pitao se verovatno svako izvan Zapadne Virdžinije. Međutim, svako u blizini bi to već znao.

Silvija Pakston, koja je bila majka dvoje dece i baka u vreme smrti, i sama je preživela taj požar kao beba. Ona, njeni roditelji i troje drugih braće i sestara uspeli su da pobegnu iz požara koji decenijama izaziva intrige, teorije zavere i misteriju.

Nakon požara nisu pronađeni ljudski ostaci u kući koja je pripadala italijanskom imigrantu Džordžu Soderu, rođenom na Sardiniji i njegovoj ženi Dženi. Počele su da se pojavljuju informacije o petoro nestale dece širom zemlje, kao i ljudi koji su tvrdili da su nestala braća i sestre.

Dženi Soder je do kraja svog života nosila crno, žaleći za nestalom decom.

Ona i njen suprug postavili su u blizini auto-puta bilbord koji je detaljno opisivao čudan slučaj, prikazivao slike petoro nestale dece i nudio hiljade dolara za informacije o tome šta se dogodilo braći i sestrama Soder.

Kako su godine prolazile, samo su ažurirali bilbord, a na poslednjem je pisalo: "Posle 30 godina, i dalje nije kasno za istragu".

Najmlađa od dece, Silvija, koja je kao beba pobegla iz požara sa roditeljima, do svoje smrti je verovala da njena braća i sestre nisu umrli u tom požaru na Badnje veče, rekla je njena ćerka za Independent.

Sećanja bebe iz porodice bila su oskudna u odnosu na njenu stariju braću i sestre, ali njena sopstvena deca su rasla u senci tragične misterije koja godinama nije izgledala ni čudna kada se o njoj razgovaralo u domaćinstvima preživelih.

- To je bio deo našeg odrastanja. To nije bilo nešto što smo moj brat i ja shvatili da je nenormalno, jer je to uvek bilo tu - rekla je Dženi Hentorn (53).

Rekla je da su barem jednom nedeljno odlazili u posetu baki, obično nedeljom, i svaki put su prolazili pored bilborda.

Dženi se ne seća dobro deke, koji je umro kada je imala dve godine. Rekla je da je njena baka Dženi "uvek bila u žalosti, a još više nakon što je deda umro".

Njen deda Džordž radio je na Badnje veče 1945. godine kada je izbio požar u dvospratnoj kući. Kod kuće je bilo devetoro od desetoro dece: deseti sin je bio u vojsci.

Oko jedan sat posle ponoći, izbio je požar i proširio se kućom u kojoj je spavalo 11 članova porodice.

Kada se Džordž probudio u spavaćoj sobi u prizemlju koju je delio sa svojom ženom i bebom, Silvijom, izvukao ih je napolje potrčao da spase ostalu decu, pokušavajući da razbije "prozor da bi ponovo ušao u kuću, odsekavši komad kože sa svoje ruke", objavio je Smithsonian Magazine pre deset godina.

Nije mogao da vidi ništa od dima i vatre, koja se proširila po svim sobama u prizemlju, dnevnoj sobi, trpezariji, kuhinji, radnoj i spavaćoj sobi. Znao je da je dvogodišnja Silvija, čiji je krevetac bio u njihovoj spavaćoj sobi, bila bezbedna napolju, kao i 17-godišnja Merion i dva sina, 23-godišnji Džon i 16-godišnji Džordž junior.

Mislio je da Moris, Marta, Luis, Dženi i Beti i dalje moraju da budu gore, da se kriju u dve spavaće sobe na oba kraja hodnika, odvojene stepeništem koje je sada zahvatio plamen.

Izjurio je nazad napolje, nadajući se da će do njih doći kroz prozore na spratu, ali merdevine koje je uvek držao naslonjene na kuću su čudno nestale. Došao je na ideju: dovezao bi jedan od svoja dva kamiona za ugalj do kuće i popeo se na njega da bi stigao do prozora. Ali iako su savršeno funkcionisale prethodnog dana, ni jedno ni drugo nije htelo da upali.

Pokušao je da zahvati vodu iz bureta za kišu, ali je shvatio da se smrzla. Petoro njegove dece bilo je zaglavljeno negde u tom dimu. Nije primetio da mu je ruka bila klizava od krvi, da ga je boleo glas od vrištanja njihovih imena", pisalo je u magazinu.

Vatrogasno vozilo je tek oko 8 ujutru stiglo do kuće, koja je do tada postala pepeo.

Međutim, na licu mesta nisu nađeni ljudski ostaci, a onda su počele da stižu vesti o tome da su deca negde viđena. Govorilo se da su oteta, a neki su prateći italijansko poreklo porodice, pretpostavili da je umešana mafija. Drugi su primetili otvorenost Sodera; bio je glasni Musolinijev kritičar.

Dženi nema svoju teoriju o tome šta se desilo njenim tetkama i ujacima, ali veruje da su preživeli požar.

- Da li verujem da su umrli u tom požaru? Ne verujem - rekla je ona.

Decenijama je porodica finansirala bilbord nedaleko od njihove kuće, očajnički apel da se ljudi jave, na kojima su bile slike nestale dece.

Bilbord je nestao 1989, nakon smrti Dženi Soder.

- Moji deka i baka su toliko voleli tu decu da nikada nisu odustajali od nade da će ih pronaći. Bio je to tako veliki deo porodice, i tako tragično vreme - Božić - rekla je ona.

(Telegraf.rs)