Da li se kaže Kijev ili Kijiv, Harkov ili Harkiv? Kako se zapravo zovu ukrajinski gradovi

Pogled na Kijev, ili Kijiv, kako hoćete. Foto: Tanjug/AP

„Toponim” je naziv mesta, reke, jezera, brda, planine, mora, regije, konačno i države; nastao je obrnutom formacijom, od reči „toponimija”, složenice grčkih reči topos (mesto) i nimi (nazivi). Toponimija je korpus toponima, dok se toponomastika bavi njihovim proučavanjem, tj. poreklom, značenjem, upotrebom, strukturom i frekvencijom.

Preporučujemo

Toponime jednog naroda, ostali najčešće usvajaju i prilagođavaju sopstvenom izgovoru. U suprotnom, javlja se razlika između endonima (internog naziva) i egzonima (stranog naziva); do pojave egzonima u ovom kontekstu najčešće dolazi kada neki lokalitet igra toliko važnu ulogu u istoriji drugog naroda, da ovaj razvije vlastito ime za njega.

Dobar primer za to je „carstvujušča Vijena”, koju Mađari i bivši Jugosloveni zovu „Beč”. Na stranu etimologija (verovatno slovenska), taj naziv je istorijski ukorenjen usled dubokih i viševekovnih političkih, ekonomskih, kulturnih i svakih drugih vezâ našeg prostora s njim. Beč je deo i naše istorije, nekad na dobro a nekad na loše, i ne može mu se menjati naziv, a nema ni razloga za to.

Primorske stepenice u Odesi, poznatije po sovjetskom nazivu „Potemkinove stepenice”. To ranije ime duguju čuvenoj sceni iz Ajzenštajnovog filma „Oklopnjača Potemkin”. Foto: Wikimedia/Oleksandr Malyon

Nemaju ni drugi narodi razloga da svoj naziv za Beograd prilagođavaju našem izgovoru (Belgrad(e) je možda posledica nesavršenosti transliteracije/transkripcije, ili 19-vekovnog prebacivanja iz ruske redakcije crkvenoslovenskog; uostalom, ni mi Pariz ne zovemo „Pari”, kako čine sami Francuzi); ali situacija s nazivima ukrajinskih gradova nešto je sasvim drugo.

Ruski, beloruski i ukrajinski su različiti jezici. Pošto je u vreme Ruske imperije (а donekle i u vreme SSSR favorizovanjem ruskog jezika) negirano uopšte postojanje Belorusa i Ukrajinaca (potonje su nazivali Malorusima), pošto su svi zvanično bili Rusi, ovo što danas zovemo ruskim jezikom zvalo se „velikoruski”, jer je bilo neophodno napraviti lingvističku distinkciju.

Belorusi i Ukrajinci bili su podvrgnuti viševekovnoj, prilično uspešnoj, rusifikaciji, sem na zapadu Ukrajine koji je bio pod Austrijancima, gde im je jezik bio u povoljnijem položaju i gde su bili pod inovercima pa je bilo teže utopiti se. To što im jezici i identiteti danas postoje, kao i otpor koji Ukrajinci pružaju ruskom „oslobađanju”, pokazuje nemalu snagu i žilavost tih identiteta.

Međutim, sadašnje jezičko stanje na istočnoj polovini Ukrajine više je posledica sovjetske vlasti i modernizacije: uprkos carskim progonima i zabranama, na zvaničnom popisu Ruske imperije 1897. velika većina stanovništva s tog prostora, uglavnom preko 70—80%, kao svoj jezik navela je „maloruski”, tj. ukrajinski (veliki broj i u današnjoj jugozapadnoj RF; ukupno oko 20% u celoj imperiji).

Zastupljenost ukrajinskog („maloruskog”) jezika na jugozapadu Ruske imperije na zvaničnom popisu iz 1897. godine. Foto: Wikimedia/Alex Tora

(Rusifikacija je u 19. veku pokušana i nad Poljacima, Fincima, Litvancima, Letoncima, Estoncima; kredibilitet tvrdnje da su Ukrajinci Rusi znatno opada kad se tako nešto čuje, a ni ovo nije zgoreg pročitati ako niste. U tim slučajevima je ta politika načisto propala, iz mnoštva razloga, od kojih su glavni inojezičje, inoverje, do kraja razvijeni identiteti, istorijska svest, bogata materijalna kultura.)

Za vreme Ruske imperije i Sovjetskog Saveza, kada je „velikoruski” bio zvanični jezik države, prirodno je što su beloruski i ukrajinski gradovi imali „velikoruska” imena umesto lokalnih. Zato su ruski oblici, kao zvanični, ušli u sve jezike sveta (recimo, za beloruski Ві́цебск većina narodâ koristi ruski oblik Витебск).

Posle raspada SSSR došlo je do preokreta i velikih promena, naročito u proteklih osam godina, a još više u proteklih petnaestak dana. U slučaju ukrajinskih toponima, svetski mediji se trude da ruske oblike zamene autentičnim ukrajinskim, koji dakle nisu novi, u mnogim slučajevima su stariji od ruskih, samo zbog političke situacije (nemanja samostalne države) nisu bili zvanični.

Panorama Harkova ili Harkiva, Ukrajina. U prvom planu je Uspenski sabor. Foto: Wikimedia/Ekaterina Polischuk

Takav pristup nije bez smisla: 1991. je ukrajinski postao jedini zvanični jezik, rusifikacija je obustavljena, a posle cirka 250 godina proces se obrnuo — počela je ukrajinizacija. U svakom slučaju, ukrajinske oblike je mogao primetiti svako ko je u poslednje vreme pažljivije gledao zapadne medije, u kojima je Kijev postao Kijiv (tačnije: Kijîv) a Harkov — Harkiv.

Primera u kojima postoji razlika između ukrajinskih i ruskih oblika, pregršt je; razume se, ne možemo ih sve navoditi, izabrali smo tek neke, one najznačajnije, i izvršili transkripciju/transliteraciju, tj. uskladili ih s ukrajinskim izgovorom (pošto se, primera radi, u ukrajinskom g čita kao h).

Grad koji se na ruskom zove Donjeck na ukrajinskom je Doneck, dok je Ljvov — Ljviv (kod nas je istorijski ukorenjen naziv „Lavov”, jer mu je u korenu lično ime „Lav”, ali teoretski može da postane Laviv; mada su ga osnovali preci današnjih Ukrajinaca, to je u stvari povesni poljski grad i važan kulturni centar, gde su oni sve do 2. svetskog rata činili većinu).

Dalje: Lugansk je Luhansk, Černigov — Černihiv, Gorlovka — Horlivka, Černovci — Černivci, Rovno — Rivne, Ternopolj — Ternopilj, Kremenčug — Kremenčuk, Ivano-Frankovsk — Ivano-Frankivsk, Nikolajev — Mikolajiv, Pavlograd — Pavlohrad (kao i u slučaju Luhanska, Horlivke, itd, piše se isto ali se čita različito).

Situacija u Istočnoj Evropi oko 1751. Tamnosivom bojom obeležen je Kozački hetmanat (čiju je teritoriju Ruska imperija smanjila, zajedno s autonomijom), dok je Zaporoški sič obeležen ljubičastom bojom. Petnaestak godina potpuno su pripojeni Rusiji. Foto: Wikimedia/SeikoEn

Zaporožje se na ukrajinskom zove Zaporižja; ovaj primer treba posebno izdvojiti, jer je za ukrajinsku istoriju i razvoj identiteta od ogromnog značaja Zaporoška sič, kozačka protodržava koja je postojala u tim krajevima današnje istočne Ukrajine, formalno pod zajedničkim rusko-poljskim suverenitetom, i zasebno od, takođe autonomnog, Kozačkog hetmanata s kojim se graničila na severu.

U slučaju Zaporožja/Zaporižja, kao i u slučaju Nikolajeva/Mikolajiva, insistiranje na ruskom nazivu može biti tumačeno i kao političko izjašnjavanje; u potonjem slučaju zato, što je ukrajinski oblik imena „Nikola”, po kome grad nosi ime — „Mikola” (inače, ni Belorusi ne koriste ruski oblik „Nikolaj”, kod Belorusa je „Mikalaj”, pa ovaj grad zovu Мікалаеў).

S druge strane, upotreba ukrajinskih oblika za ukrajinske toponime nije nužno svrstavanje na stranu Ukrajine, već zauzimanje neutralnog stava, budući da su ti oblici danas zvanični. Iako je otvoreno pitanje, šta tačno znači neutralan stav u situaciji u kojoj država „A” izvrši invaziju na državu „B”.

(Slična politizacija jezika u pogledu Ukrajine na delu je i u Rusiji. U izvesnoj meri kao i kod nas, Rusi predlog u koriste za prostore s jasnim granicama i okvirima, a na za prostore bez jasnih okvira ili za zavisne oblasti. Rusija je 1991. priznala Ukrajinu kao nezavisnu državu; Rusi koji danas negiraju njeno pravo da postoji kažu „na Ukrajini” a ovi drugi Rusi kažu „u Ukrajini”.)

Panorama ukrajinskog grada Dnipra ili Dnjepra, koji se nalazi na reci Dnjepar. Foto: Wikimedia/Олег Тоцкий (tov-tob)

Mada postoje sramežljivi pokušaji usvajanja ukrajinskih naziva, razumljivo je što su ukrajinski gradovi u srpskom jeziku gotovo uvek u ruskim oblicima, zbog istorijske ukorenjenosti i (sve do sada) nepostojanja bilo kakve potrebe da se menjaju; postoji li ona sada, to je na (idealno) politički nepristrasnim članovima Odbora za standardizaciju srpskog jezika da procene.

Međutim, za one gradove kojima su potpuno promenjena imena posle raspada SSSR, ili za one koji ranije nisu igrali važnu istorijsku ulogu pa se ni njihovi ruski nazivi nisu ukorenili u našoj upotrebi, ili pak iz nekog trećeg razloga, već sada mi obično koristimo ukrajinske nazive, recimo za Kamjanske (ranije Dnjeproderžinsk) ili za Kropivnicki (ranije Kirovograd).

Stvari se komplikuju u slučaju gradova čiji su nazivi vezani za hidronime. Recimo, nekadašnji Dnjepropetrovsk, danas se na ukrajinskom zove Dnipro, po reci Dnjepru, na kojoj se nalazi. No pošto se radi o dve vrste toponima, čak i ako bismo usvojili ukrajinski oblik imena grada, mogli bismo nastaviti da reku zovemo onako kako je zovemo vekovima.

Ovakva podvojenost ne postoji kod svih gradova; u mnogim slučajevima, čak i kada se na ukrajinskom i ruskom različito pišu, izgovor je isti. Recimo, Odesa je Odesa, Herson je Herson, Sumi je Sumi, Čerkasi je Čerkasi, Marijupolj je Marijupolj, Žitomir je Žitomir, Hmeljnicki je Hmeljnicki, Luck je Luck, Melitopolj je Melitopolj, Nikopolj je Nikopolj („grad Pobede”, ne „grad Nikole”).

(A. R.)