Fabulozna vizantijska vojska: Njih su stari Srbi imali naspram sebe na bojnom polju (FOTO-GALERIJA)

Imajući u vidu da je vizantijska država bila direktna kontinuacija rimske, da je čak sebe nazivala „Rimska carevina” (tj. kako smo mi govorili u srednjem veku: Romejska), i vizantijska vojska je bila direktna kontinuacija rimske, i jedna od dve grane vizantijskih oružanih snaga, zajedno s mornaricom.

Zadržavši tradicije, organizaciju, disciplinu i stratešku veštinu rimske vojske, ne čudi što je tokom značajnog dela svog postojanja bila sila kakva je bila. Razumljivo, vremenom se menjala i reformisala, nije ostajala učaurena; u tom smislu je najznačajnije ono što se odigralo početkom 7. veka, kada je car Iraklije ukinuo legije a uveo tematski sistem.

Preporučujemo

Teme su bile vojno-civilne oblasti u kojima su vojnici koristili državna obradiva zemljišta s obavezom služenja vojnog roka; na čelu tema bili su stratezi; no pošto to nije predmet ovog članka, nećemo u to dublje zalaziti.

Ukazaćemo samo na genezu: posle Teodosija Velikog, gro istočnorimskih trupa činili su strani plaćenici, ali je uvođenjem tema ponovo postala istinski romejska, pa je blagodareći tome Vizantija uspela da se održi, da očuva teritorijalno jezgro i da na kraju trijumfuje nad svojim neprijateljima, pre svega Kalifatom.

Tematski sistem je u 10. veku polako počeo da se urušava usled korupcije, gramzivosti i javašluka, čime je ponovo otpočelo propadanje vojske, i stoga same države. Već u 11. veku su plaćenici, naročito strani, igrali ključnu ulogu; u vreme Komnina u 12. veku praktično je već cela vizantijska vojska bila plaćenička, s ogromnim brojem stranaca u svojim redovima.

Svi pokušaji da se trend preokrene propali su; posle uspostave Nikejskog carstva u Maloj Aziji 1204. godine, situacija se tamo popravila, ali nakon oslobađanja Carigrada 1261. iz ruku krstaša sve opet kreće nizbrdo, jer Vizantija više nije bila kadra igrati ulogu svetske sile koju je posedovanje tog grada nametalo.

Tako ona postaje senka same sebe, zajedno sa „svojom” malobrojnom vojskom (tada već kompletno oslonjenom na strane plaćenike). Ali na svom vrhuncu — kakva je sila bila romejska armija!

Pa čak i neposredno pred ubrzanje procesa propadanja, za vreme Vasilija II Bugaroubice (958—1025), koji je povratio tolike izgubljene teritorije i ojačao državu iznutra, za vreme kog je Istočnorimska carevina doživela svoj srednjovekovni vrhunac i poslednji veliki blesak — kakva je to sila bila!

Na priloženim ilustracijama prikazana je ona u različitim periodima svog postojanja (mada ovde nećete naći isključivo vojvode i vojnike; potkrao se i pokoji poslanik i crkveni velikodostojnik, čisto da se upotpuni prikaz vizuelnih svojstava Vizantije).

Gledajući ih, može se naslutiti utisak koji je ostavljala na svoje protivnike, među kojima su se nalazili i naši preci. Naravno, zadivljenost nikoga nije sprečavala da se protiv nje uporno bori vekovima; ali s obzirom da je vojska i izgledom i veštinom bitno doprinosila „imidžu” carevine, mogla je igrati neku ulogu u našem definitivnom ulasku u vizantijski kulturni krug.

(P. L.)