Kako je jedan lokalni ustanak u Luzitaniji od pre 2.177 godina doveo do vašeg današnjeg mamurluka

Iako je nama potpuno logično da 1. januar bude prvi dan godine, i to uzimamo zdravo za gotovo, to niti je samo po sebi dano niti je oduvek tako bilo. Tako je narodima iz vizantijske kulturne orbite, kojima i mi pripadamo, nova godina počinjala 1. septembra, što je bilo povezano i s indiktima (15-godišnjim poreskim ciklusima) i s liturgijskim kalendarom (s kojim je i dalje u vezi).

U pravoslavnom svetu je postojao samo jedan izuzetak: ruske zemlje. Kod njih je nova godina padala 1. marta (kao kod Mletaka) sve do 1492., tj. 7000. po vizantijskom kalendaru koji ih je računao od postanka sveta; tada su i oni usvojili 1. septembar (zanimljivo, čitavo pravoslavlje je vrlo nepravoslavno bilo uvereno da će 7000. doći do smaka sveta; umesto toga je otkrivena Amerika).

S druge strane, 1. januar posle sloma Zapadne carevine nije korišćen čitav milenijum, i ponovo se javlja tek početkom novog veka; njegovo usvajanje nije bilo simultano čak ni u Zapadnoj Evropi, i odigralo se postupno u periodu 16—20. veka. Pre toga, na zapadu Evrope u opticaju su bili različiti datumi i nije postojala jednoobraznost.

Tako je nekima nova godina padala 25. marta na praznik Blagovesti; drugima je, pak, počinjala na Veliki petak ili češće na Veliku subotu, što je bila raširena praksa od 11. do 16. veka, recimo u Francuskoj; a opet, trećima je padala na Božić 25. decembra, što je do 13. veka bio slučaj u nemačkim zemljama i izgleda u Engleskoj, a u Španiji od 14. do 16. stoleća.

Veliki petak ili Velika subota morali su biti napušteni iz razloga potpune neusklađenosti s potrebama modernog doba, budući da Vaskrs, kao pokretni praznik, nema fiksni datum; što se Blagovesti tiče, taj datum je verovatno odbačen, prvo, zato što nije praktičan za računanje jer nije prvi u mesecu, a drugo, svi su počeli da usvajaju 1. januar.

Mnogi pogrešno misle da je usvajanje 1. januara direktno povezano s gregorijanskim kalendarom koji je Katolička crkva uvela oktobra 1582. U stvari, za carevanja Karla V Habzburškog, Sveto rimsko carstvo odlučilo je 1544. da vrati starorimsku praksu i prvo je uvelo ovaj datum u modernom dobu, koji je u hrišćanskom liturgijskom kalendaru praznik Obrezanja Gospodnjeg.

Međutim, usled sukoba između katolika i protestanata, ovo je na početku primenjivano samo u katoličkim državicama-članicama carevine. Karlo V, koji je istovremeno bio i kralj Španije (tehnički: Krune Kastilje i Krune Aragona) preminuo je 1556., a iste te godine je 1. januar usvojila upravo Španija, zajedno s Portugalijom i Poljsko-litvanskom republikom.

1559. došla je na red Švedska, kao i protestantske državice Svetog rimskog carstva. 1564. Francuska se priključila prvojanuarskom jatu, zatim 1576. Španska Nizozemska (ugrubo, današnji Belgija i Luksemburg; imajući u vidu da je to bio španski posed, jasno je ko je želeo da ujednači praksu u celoj imperiji), pa tri godine kasnije Vojvodina Lorena.

Konačno, oktobra 1582. počinje primena gregorijanskog kalendara (modifikovanog julijanskog) u Katoličkoj crkvi i shodno tome u Papskoj državi. Interesantno, u pratećoj buli pape Grgura XIII nije postojalo eksplicitno pominjanje 1. januara kao prvog dana u godini, ali je to implicirao liturgijski kalendar pa je takvo brojanje u crkvi i Rimu postala praksa već 1583.

Takođe je interesantno to, što je Nizozemska republika (zvanično: Republika sedam ujedinjenih nizozemskih pokrajina), iako protestantska i antipapistička, odmah shvatila da pitanje kalendara nije pitanje vere već preciznosti, pa je istovremeno s Katoličkom crkvom usvojila, ne samo gregorijanski kalendar, nego i 1. januar.

Kao što možemo da vidimo, papa Grgur XIII je samo prigrlio praksu koja se širila nevezano za crkvu. Nakon njegove reforme, usvajanje novog kalendara i usvajanje 1. januara nije bilo u međusobnoj vezi, čak ni među katoličkim državama a kamoli među pravoslavnim i protestantskim.

Škotski parlament je 1. januar uveo 1599. (umesto 25. marta), ali ne i gregorijanski kalendar. Škotska je četiri godine kasnije ušla u personalnu uniju s Engleskom, koja je međutim nastavila da koristi Blagovesti sve do 1752., iako je u međuvremenu 1707. stvoreno Kraljevstvo Velika Britanija; tada su i Englezi usvojili 1. januar a cela zemlja prešla na gregorijanski kalendar.

Rusija je na 1. januar prešla za vreme velikog reformatora i modernizatora Petra Velikog 1700. godine, kada je uvedeno i brojanje po letima Gospodnjim umesto vizantijskog računanja od Postanja (ovde u Srbiji se poslednjih decenija to računanje mitomanski, megalomanski i prilično bestidno prisvaja i tretira kao starodrevnosrbsko). Međutim, Rusija tada nije uvela i gregorijanski kalendar.

Što se Italije tiče, budući da je oduvek bila u eklisiološkoj i uopšte kulturnoj orbiti Rimske episkopije, ona je čitava praktično odmah usvojila i gregorijanski kalendar i 1. januar kao prvi dan godine. Ali, postojale su dve italijanske države koje su se ovom potonjem dugo opirale, a jedna od njih se nikada i nije priklonila.

Velika vojvodina Toskana je 25. mart koristila sve do 1750. (neki izvori navode 1721), ali je zanimljivo i to, što je Firenca, u svim svojim pojavnim oblicima, do 1582. i usvajanja gregorijanskog kalendara imala je svoj vlastiti firentinski, koji se razlikovao od klasičnog julijanskog. U tome nije bila usamljena: Republika Piza je takođe imala svoj vlastiti pizanski kalendar.

Suprotno brojnim izvorima koji na internetu tvrde drugačije, gorepomenuta Mletačka republika po svemu sudeći nije 1522. usvojila 1. januar, što bi joj donelo hronološko prvenstvo u tom pogledu; štaviše, Mleci izgleda nikada nisu usvojili 1. januar i njima je nova godina do samog kraja državnog postojanja (1797) počinjala 1. marta.

Tako je u njihovim dokumentima, da bi se izbegli nesporazumi, iza januarskih i februarskih datuma dodavan jedan izraz na latinskom jeziku, more veneto, što znači, „po venecijanskom običaju”; primera radi, ako bi u nekom pismu stajalo „14. 2. 1766. more veneto” to je značilo da se radi o 14. 2. 1767. godine.

No otkud uopšte 1. januar Starim Rimljanima?

Ključan događaj zbog kojeg je današnji datum uopšte postao to što je postao, odigrao se 153. godine p. n. e. Zapravo, sve je počelo dve godine ranije, kada su izbili Luzitanski ratovi, tj. serija pobuna luzitanskih plemena protiv rimske vlasti u Hispaniji, koji su se potom proširili i među druga keltiberska plemena, čime je izbio Numantinski rat.

Stvari su išle rđavo po Rimljane, pa je Senat morao da reaguje i da izabere Kvinta Fulvija Nobiliora za novog konzula s namerom da ga pošalje u Hispaniju da tamo sredi stvari, ali pošto mu je jednogodišnji mandat zakonski imao da počne tek 15. marta, a nisu smeli da čekaju, ubrzali su postupak i izmenili ustavnu praksu.

Zato mu je mandat počeo 1. januara 153. p. n. e., što je u Rimskoj republici automatski značilo i novu godinu. Nobilior je potom na čelu vojske od 30.000 momaka otputovao u Hispaniju, ali se nije proslavio, pa ga je na mestu konzula već iduće godine zamenio Marko Klaudije Marcel, kojem je to bio treći konzulat, i koji je ratovao s više uspeha, vešto se služeći i diplomatskom veštinom.

Od toga doba su konzuli i svi ostali državni i gradski službenici započinjali svoje mandate 1. januara, što je, kao što rekosmo, značilo da sada i nova godina počinje tog dana, a ne 15. marta kao ranije, ili 1. maja kako je bilo sve do 222. p. n. e. Senat je 45. p. n. e. prilikom Cezarove reforme i uvođenja julijanskog kalendara, 1. januar decidno odredio kao prvi dan godine.

(P. L.)