Anegdote o vojvodi Stepi: Krene ti srpski vojnik pešice sa zarobljenim Bugarinom na konju...

Vojvoda Stepa Stepanović na fotografiji iz 1919. godine, nastaloj neposredno nakon Prvog svetskog rata. Foto: Wikipedia/public domain

Pet generala proizvedeni su tokom Oslobodilačkih ratova 1912—1918. u čin vojvode: posle Velikog rata, počasni srpski vojvoda postao je francuski general Luj Franše d’Epere, zbog zasluga prema našoj kraljevini, dok su tokom tih sukobâ vojvode postali Radomir Putnik, Živojin Mišić, Petar Bojović i — Stepan Stepanović, zvani Stepa.

Preporučujemo

Rođen u Kumodražu, vojničku je karijeru počeo tokom Srpsko-turskih ratova 1876—1878. kao pitomac-narednik, a završio je 43 godine kasnije, početkom 1920. Tada je penzionisan, na svoj lični zahtev, zbog narušenog zdravlja, u trenutku kada je bio komandant Druge armijske oblasti u Sarajevu. Posle toga se povukao u svoju kuću u Čačku, gde je proveo poslednje godine.

Bio je komandant Druge armije tokom Prvog i Drugog balkanskog te Prvog svetskog rata, na početku kojega je rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, budući da je kao zastupnik načelnika Štaba Vrhovne komande morao menjati odsutnog Radomira Putnika, kojega je rat zatekao na lečenju, ni manje ni više, nego u Austrougarskoj.

11. klasa Artiljerijske škole Vojne akademije u Beogradu. Stepan Stepanović je drugi sleva u prvom redu odozdo; u drugom redu odozdo, treći zdesna je Živojin Mišić, naslonjen na dr Hipokrata „Vladana” Đ. Đorđevića, lekara, premijera, pisca, osnivača Crvenog krsta Srbije i Srpskog lekarskog društva, sanitetskog pukovnika i profesora škole. Foto: Wikipedia/public domain

Kao najzaslužniji za pobedu srpske vojske u Cerskoj bici (prepoznavši značaj Cera, samoinicijativno je obrazovao Cersku udarnu grupu od Moravske divizije I poziva i Kombinovane divizije, i ceo boj posmatrao s jedne klupe u selu Draginje, koja je kasnije pretvorena u spomenik), baš je posle nje i proizveden u vojvodu.

Tokom Bitke na Drini odbijao je jedan neprijateljski napad za drugim, sve dok nije naređeno povlačenje ka Valjevu; usledila je Kolubarska bitka u kojoj je njegova Druga armija zaustavila napad na desnoj obali reke, da bi potom učestvovala u kontraofanzivnim manevrima osmišljenim od strane Putnika i Mišića, koji su ishodovali potpunom pobedom i proterivanjem dušmanâ.

Tokom Trojne invazije na Srbiju njegove trupe su uspele da donekle spreče prodiranje bugarske Prve armije u našu pozadinu, i tako onemoguće okruživanje i totalno uništenje naše vojske, kako je feldmaršal Makenzen zamislio. Njegov stav o tome da se treba povlačiti preko Albanije pa u tuđinu, bio je presudan da vojska, u kojoj su mnogi negodovali, na koncu primeni odluku Vrhovne komande.

Tri godine kasnije, upravo su jedinice Stepine Druge armije probile Solunski front, i potom s Prvom armijom Petra Bojovića (sveže proizvedenog u vojvodu) te francuskim jedinicima, gonile neprijatelja bez predaha, sve dok nisu oslobodile poslednji komad Kraljevine Srbije.

Đeneral Stepa Stepanović u svojstvu ministra vojnog, stoji iza kralja Petra I a pored prestolonaslednika Aleksandra, na ceremoniji dodele pukovskih zastava na Banjici juna 1911. Foto: Wikipedia/public domain

(Ovde treba istaći ondašnji sastav Druge armije, koja je u trenutku proboja bila veća nego inače, i nije uključivala samo srpske jedinice. Naime, u prvom ešalonu nalazile su se Šumadijska divizija, francuske 17. pešadijska kolonijalna divizija i 122. pešadijska divizija, a u drugom ešalonu Timočka divizija i Jugoslovenska divizija.)

Kada je preminuo 27. aprila 1929. čitav srpski narod je tugovao za svojim legendarnim vojskovođom, dok su novine opširno i danima uzastopce pisale o njemu, o pripremama za sahranu i o samoj sahrani. Tako je „Politika” objavila anegdote iz njegovog života; one koje su objavljenje 29. aprila potpisao je Mile Pavlović, dok su one od sutradan ostale nepotpisane, ali je autor verovatno isti.

Iz tih anegdota možemo saznati neke lepe stvari i pojave, ali i neke ne baš lepe, neke dostojne oblike ponašanja naših vojnika s kojima se vojvoda Stepa susretao (poput humanog ophođenja jednog vojnika prema svom ratnom zarobljeniku) i neke izrazito nedostojne (poput pljačke grčke svojine od strane pripadnika naše vojske na Krfu).

Ali iz svake možemo saznati puno toga o vojvodi Stepanu „Stepi” Stepanoviću, njegovom duhu i karakteru: on je bio povučen čovek, očito sanjar, kojega je život bacio u središte istorijskog vrtloga, ali u kojemu je osećaj dužnosti prevladao sve druge unutrašnje porive; takođe, možemo saznati i mnogo štošta o njegovom moralnom tkanju i osećaju za pravdu.

Đeneral Stepa Stepanović juna 1913. obilazi granicu kod Pirota u pratnji svog načelnika Štaba Druge armije pukovnika Vojislava Živanovića. Foto: Wikipedia/public domain

(Napomena: Tekst, kao i uvek, prenosimo u integralnoj verziji. Dakle, tačno onako kako je napisan, u skladu sa ondašnjim govorom i ondašnjim pravopisom, ili nedostatkom istog.)

Uvod

Vojvoda Stepa bio je osobenjak: skoro nikada nije se ni sa kim šetao, do razgovora, da sedi s kime u društvu na čaši piva, da ruča: uvek je bio sam.

Stariji Beograđani sećaju se dobro tadanjeg đenerala Stepe kad je, kao načelnik Glavnog Đeneralštaba, pre i posle kancelarijskog vremena šetao po Kalemegdanu: pun, omalen, rumen, skoro namršten, sed, sa njegovim čuvenim čizmicama, sam šeta sporednim stazama i razmišlja.

Ležerno otpozdravlja po nekog zalutalog mlađeg oficira koji ga, iznenađen u društvu sa kakvom „drugaricom”, brzo i oštro pozdravi i još brže i oštrije izgubi se sa dogleda đenerala Stepe. On se i dalje šeta, izbegavajući svaki susret, do vremena kad ode u Grad u kancelariju, ili svojoj kući.

Vojvoda Stepa Stepanović ispred zgrade Suda u kojoj je bila smeštena Vrhovna komanda 1915. godine. Foto: Arhivska fotografija

Teško ratovanje

Bilo je to posle velike cerske bitke. Pukovi i divizije druge armije dali su se u poteru za neprijateljem i za nekoliko dana Pocerina, Jadar i Mačva bili su očišćeni. Neko se za večerom u štabu raspričao kako se Drinci utrkuju u gonjenju neprijatelja. Vojvoda Stepa — baš toga dana u znak priznanja dobio je vojvodski čin — sluša, pa će na završetku reći:

— E, bogme, vidite, sa Švabom je teško ratovati.

Svi ga pogledaše; on završi:

— Ne možeš ga stići... kad beži.

Društvo pršte u glasan smeh.

Naš borac

Vojvoda Stepa, kao komandant druge armije, imao je naviku da neopaženo izmakne iz svoga štaba i pođe da obilazi svoje vojnike za vreme odmora, da vidi šta rade i kako žive.

Vojvoda Stepa Stepanović razgovara sa regentom Aleksandrom negde na Solunskom frontu. Foto: Wikipedia/public domain

Uputivši se jednoga dana, posle kratke borbe iz svoga štaba, uzbrdicom prema položajima svoje armije, on još iz daljine ugleda dvojicu vojnika; odmah je raspoznao: jedan je Srbin, drugi Bugarin: Bugarin je izvesno zarobljenik a Srbin sprovodnik. Ali vojvodu začudi neobičan prizor: sprovodnik pešači i vodi konja, a zarobljenik jaše.

I kad su obojica stigli do pred komandanta vojnik stade i propisno pozdravi starešinu. Vojvoda ga oslovi:

— Ko ti je ovaj na konju?

— Gospodin vojvodo, to je bugarski zarobljenik, odgovara vojnik.

— Pa zar ti da mu vodiš konja i da pešačiš, a on se gore posadio kao aga?

— Ama, znaš, prvo sam ja jašio, a on pešačio i konja mi vodio... Ranjen je i usput videh da je baš baldisao i jedva se vuče, samo što ne lipše. Dva puta me molio da ga ostavim da krepa ili da ga ubijem... a ja premišljam: dosta se namučio, a i on je božje stvorenje... dođe mi ga žao, te tako sjašem i dam njemu da pojaše, ne bi li se malo odmorio i potkrepio.

Vojvodi zasvetliše oči čudnim sjajem. On mahnu rukom obojici:

— Hajde, prolazite!

I dubok pogled ispod visokog čela starog ratnika pođe nekuda u daljinu, prema planinama, gde se vode ogorčene borbe, na život i smrt.

Kralj Aleksandar I Karađorđević i vojvoda Stepa Stepanović ovekovečeni ispred Novog dvora 21. oktobra 1923. prilikom vojvodine posete Beogradu o krštenju prestolonaslednika Petra. Foto: Wikipedia/ Њ.В. Краљ Александар I

— Velika duša, reče on samom sebi, veliki narod... Što je dobro ne može u svetu propasti.

I vrati se zadovoljan u svoj štab.

Služi kod vojvode

Daleko od velikovaroške galame, udaljen od radoznala sveta i raznih laskavaca, pobednik neprijateljskih armija, vojvoda Stepa provodio je svoje dane mirno i povučeno, u svojoj kućici, u Čačku, u ulici koja nosi njegovo ime, zanimajući se sa svojim unučićima i negovanjem cveća.

Mala bašta pred kućom puna šarena sveća, koje je rasipalo miris, bila je plod truda vojvodinih ruku. On je cveće sâm sadio i zalivao, sâm plevio, negovao i u njemu uživao.

Kuća vojvode Stepe Stepanovića u Čačku, u kojoj je proveo poslednju deceniju svog života. Foto: Wikimedia/Михаило Јовановић

No starome vojniku i pored sve starosti mali je bio posao što ga je imao u bašti. Često puta bi se video sa testerom u ruci, boreći se protivu debelih bukovih cepanica iz Jelice planine. U dnu dvorišta, iza male, simpatične vojvodine kućice, često puta Čačani su imali prilike da vide vojvodu, kako u staroj vojničkoj bluzi, sa šajkačom na glavi i cokulama na nogama, prilježno struže drva.

Jednom prilikom naišao je neki seljak, koji ga nije poznavao lično i zatekao ga na struganju drvâ.

— Pomozi Bog, stari, oslovio ga je seljak.

— Bog ti pomogao.

— Ovo je, je li, kuća našega vojvode Stepe?

— Jeste...

— A ti stružeš mu drva?

— Stružem, ja šta ću!

— A pošto si pogodio? zapita ga seljak.

— Nisam pogađao, odgovori brzo vojvoda, znaš, ja radim kod vojvode stalno, pa me plaća mesečno.

— Ako, ako, dobro je i to, imaš i koga da služiš, odgovori seljak i produži put prema načalstvu.

Kratak postupak

U kafani je uvek bio sâm za stolom. Niko mu od oficira ne prilazi, neko ga pozdravi, obiđe njegov sto, iako je stari običaj da oficiri, ma i nepoznati, kad uđu u kafanu, uvek priđu stolu za kojim već sedi neki oficir, bilo mlađi ili stariji, pozdrave se, zamoli ga za dozvolu da sedne, te tako ostaju zajedno.

Vojvoda Stepa Stepanović posle kongresa Narodne odbrane 1927. godine. Foto: Wikimedia/public domain

Jedan viši oficir prolazeći kroz Kragujevac gde je pok. Vojvoda Stepanović, tada đeneralštabni pukovnik, bio komandant divizije, svrati pred veče u „Talparu” na pivo (čuvena kragujevačka kafana, otvorena verovatno još 1860-ih, pošto se kao etablirano mesto javlja 1876. tokom „Crvenog barjačeta”; porušena je pred Drugi svetski rat; prim. nov).

Za jednim stolom sedelo je nekoliko oficira, a za drugim, po svom običaju, sâm Vojvoda Stepa. Ovaj viši oficir, ne znajući da pok. Vojvoda ne voli ničije društvo, priđe, po običaju, njegovom stolu, sastavi pete, oštro ga pozdravi, i oslovi:

— Gospodine pukovniče, čast mi je da Vam se predstavim ....., molim dopustite mi da sednem za Vaš sto.

— Milo mi je, odgovori hladno Vojvoda Stepa, ja sam pukovnik Stepanović. Ne dopuštam da sednete za moj sto.

— Razumem!

Okrete se, i ode, sav crven, stolu gde su ostali oficiri sedeli i smešili se ovome Stepinom „kratkom postupku”, jer su i sami imali slične doživljaje. Ovde objasne došljaku u čemu je stvar. (O ovome ćemo opširnije drugom prilikom: nije sve tu bilo tako nedužno kako ova anegdota predstavlja; prim. nov).

Grčko magare

Grob Stepe Stepanovića u Čačku. Foto: Wikimedia/Ванилица

Posle dolaska naše vojske na Krf, Štab II Armije, čiji je komandant bio pok. Vojvoda Stepanović, uzme jednu kuću nedaleko od obale jednog živopisnog zaliva kod sela Benice (radi se o mestu južno od grada Krfa, na oko 15 km od njega; prim. nov).

Vojvoda je stanovao u štabu, skoro nikad nije išao u varoš, nego je po ceo dan šetao sâm po maslinjacima, bez epoletuški, sa nekim starim kačketom na glavi, maslinovim štapom (od 2 drahme) u ruci, tako da je teško bilo, onako obučenog, poznati ga.

Jednog dana sretne ga nekakav trećepozivac koji je vodio „nađeno” grčko magare, da proda. Verovatno da je magare „našao” čak na drugoj strani ostrva, pa ga je trebalo prodati tamo gde ga ne znaju. Videvši uranjenog, prilično obučenog čoveka, što je po krfskim selima retkost, trećepozivac priđe Vojvodi, misleći da je to neki Grk, i zapita ga jezikom koji su Grci naučili:

— Greko, imam da ti prodam topbro magare jeftina. Imaš kupiš?

— Puštaj to magare pa marš u komandu!

„Treća poziv” ga tek tada poznade...

(P. L.)