Naizgled bezazleni prizor nabacanih naočara u stvari prikazuje sve užase Holokausta

Ulaz u Aušvic, najveći nacistički logor smrti u Evropi. Foto: Tanjug/AP

Istorija Osvjenćima, ili Ošvjenćima (s obzirom da bi poljsko ś, kao meko š, verovatno bilo prikladnije transkribovati kao š nego kao s, jer je bliže ovom prvom), seže do samog osvitka poljske državnosti, i predstavlja jedan od najstarijih tamošnjih kastelanskih gordova.

Preporučujemo

Staroslovenski „gord”, iz kojeg se razvila naša reč „grad”, bio je poseban vid utvrđene naseobine na brdašcima, obalama, poluostrvima ili jezerskim ostrvima („grad” je i kod nas sve donedavno imao smisao tvrđave, a ne velikog naseljenog mesta kao što je sada slučaj).

Sam gord Osvjenćim, danas na zapadu Vojvodstva Malopoljskog, svoje ime po svemu sudeći duguje njegovom istoimenom prvom gospodaru, pa stoga Osvjenćim znači — grad nekog Osvjenćima (na poljskom bi se to napisalo: „Oświęcim – gród Oświęcima”, a čitalo bi se: „Osvjenćim, grud Osvjenćima).

Planina naočara u Aušvicu. Ova naizgled nevina fotografija, kada se kontekstualizuje, postaje jeziva: radi se o naočarima Jevreja koji su stradali u gasnim komorama ili na drugi način. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Bundesarchiv, Bild 183-R69919 / CC-BY-SA 3.0

Rani poljski plemić Osvjenćim sigurno ni slutio nije da će hiljadu godina kasnije, to njegovo ime, kroz nemačku varijantu naziva grada (koja se među trgovcima ustalila već u 15. veku), postati sinonim za najveći užas koji je ljudski um do sada uspeo da smisli: ubijanje podignuto na industrijski nivo, ili, možda je bolje reći, industrijsku proizvodnju smrti.

Drugačije se Aušvic ne može okarakterisati. Kako bi i mogao, kada je u tom nacističkom kompleksu od preko 40 koncentracionih i eksterminacionih logora i podlogora (glavni su bili Aušvic I, Aušvic II-Birkenau i Aušvic III-Monovic), između maja 1940. i januara 1945, a posebno od 1942. pa nadalje (tada su prošireni kapaciteti gasnih komora a Jevreji počeli da stižu svakodnevno) — umrlo najmanje 1,1 milion ljudi.

A ova naizgled bezazlena fotografija, upravo zato što je takva, upravo zato što u sebi ne sadrži intrinsični užas, zato što ne prikazuje nikakvu eksplicitnu strahotu — užasnija je od svih ostalih. Kada se jednom shvati i pojmi ono što se na njoj vidi i što se posmatra, to kao malj udara u svest.

Na jednoj relativnoj maloj površini koju je ovde obuhvatilo oko fotoaparata, iako ne vidimo leševe ubijenih ljudi, upravo je to ono što vidimo. Neki su bili živi i nosili su ove okvire za naočare; okviri su sada na gomili zato što onima koji su ih nosili više nisu potrebni, jer više nisu među živima. Mnogo je nasilnih smrti na ovoj fotografiji, iako se ne vide.

(P. L.)