Kako je Sovjetski Savez posle Staljinove smrti pokušao da postane član NATO pakta

Hladni rat može da se opiše na prilično jednostavan način: s jedne strane bila je kapitalistička Amerika sa svojim saveznicima, s druge strane socijalistički Sovjetski Savez sa svojim. Obe strane polagale su pravo na demokratski epitet, svaka na svoj način. Koja je strana demokratskija zavisilo je, a i sad zavisi, od ugla gledanja.

Sukob je počeo čim je svetski rat okončan. Zapadni saveznici, u zemljama koje su oslobađali na Zapadu, obnavljali su raniji političko-ekonomski sistem, usklađujući ga s načelima koja će Ujedinjene nacije 1948. formulisati u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima; na Istoku, SSSR je radio upravo suprotno: uvodio je nosi sistem, svoj sistem, socijalistički sistem.

Preporučujemo

Osećajući se ugroženo, što zbog (stvarne ili umišljene) spoljašne pretnje SSSR što zbog snažnih komunističkih pokreta u njihovim zemljama, zapadne sile su 1949. obrazovale NATO, kao organizaciju koja je, tokom Hladnog rata, imala u prvom redu odbrambenu funkciju (kasnije se to tek promenilo), i koja je postojala da bi se članice lakše zaštitile od potencijalne sovjetske invazije.

Prag 1968. Čehoslovački demonstranti s državnom zastavom koračaju pored zapaljenog neprijateljskog tenka, tokom invazije na njihovu zemlju koju su izvele ostale članice Varšavskog ugovora, predvođene Sovjetskim Savezom. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The Central Intelligence Agency / Denarivs

Može se samo nagađati da li je invazija ikada bila realna, s obzirom da je NATO formiran pa SSSR nikada ništa slično nije ni pokušao; ali verovatno se u tom smislu nešto može zaključiti iz gušenja Mađarske revolucije 1956. i vraćanja Čehoslovačke na „pravi put” 1968. (sve vojnim invazijama), te zveckanja oružjem protiv Jugoslavije tokom sukoba s Informbiroom 1948—1949.

Stoga je posebno interesantan pokušaj Sovjetskog Saveza da se učlani u NATO pakt. Do toga je došlo 1954., godinu dana posle Staljinove smrti, a dve posle zapadnog odbijanja njegovog predloga da se Nemačka ujedini, neutralizuje i demilitarizuje (u praksi, da svi saveznici povuku sve trupe iz Nemačke, koja ne bi smela imati svoju vojsku), bez uslovljavanja u pogledu ekonomskog uređenja.

Zahtev za članstvo u NATO podneo je Vjačeslav Molotov, tada ponovo ministar spoljnih poslova, posle propalih pregovora do kojih je došlo tokom Berlinske konferencije januara—februara 1954. Prvo su Amerikanci, Britanci i Francuzi odbili ponovljeni, identični predlog u pogledu Nemačke, strahujući da će takva Nemačka biti uvučena u sovjetsku sferu, i da se radi o lukavom manevru Moskve.

Vjačeslav Molotov, sovjetski šef diplomatije, sa svojim francuskim kolegom Antoanom Pineom, na jednom prijemu 12. novembra 1955. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Svenska Dagbladet / Esquilo

Potom su Sovjeti predložili uspostavu Opšteg evropskog sporazuma o kolektivnoj bezbednosti u Evropi, kao organizacije u koju bi mogle ući sve evropske zemlje, bez obzira na društveno uređenje, pa čak i ujedinjena Nemačka. Ali pošto to nije uključivalo Ameriku, Britanija i Francuska su odbile; Sovjeti su onda predložili da se uključi i Amerika, ali je i to odbijeno.

Tako je za Molotova, aplikacija za članstvo u Severnoatlantskom savezu predstavljala poslednji pokušaj i svakako „win-win” situaciju za SSSR. Ako bi NATO pristao, Moskva bi izašla iz poluizolacije i sprečila Zapadnu Nemačku da postane članica, a došlo bi i do deeskalacije tenzija (cinici bi rekli da bi to Sovjetima takođe pružilo mogućnost i da deluju iznutra protiv Zapada).

Ako bi NATO odbio, Moskva bi imala konačni dokaz da je Zapad taj koji predstavlja istinsku pretnju po svetski mir. Pritom, možda se Moskva nadala i da će to posejati seme razdora među zapadnim silama, ako bude bilo neslaganja po ovom pitanju, što bi naposletku moglo dovesti do raspada alijanse.

Američki i sovjetski tenkovi oči u oči na čuvenom „Čekpoint Čarliju” u Berlinu oktobra 1961. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / U.S. Army, USAMHI, army.mil

Međutim, članice NATO pakta zauzele su vrlo jedinstven stav i listom odbile ovakav predlog, smatrajući ga potpuno apsurdnim, ističući da je organizacija i formirana zbog pretnje koju je predstavljao Sovjetski Savez, i da nema nikakvog rezona u primanju Sovjetskog Saveza u članstvo. Pritom su ga nazivali i propagandnim činom.

Molotovljev manevar tako nije uspeo. Što se svetske javnosti tiče, niko zbog ovoga nije promenio mišljenje o tome ko je pretnja po svetski mir (bili su i jedni i drugi). Ni seme razdora nije posejano.

Štaviše, 9. maja 1955. NATO je u punopravno članstvo primio remilitarizovanu Zapadnu Nemačku (odluka je doneta oktobra 1954), što je izazvalo formiranje Varšavskog pakta samo pet dana kasnije. Tako se naredni samit u Ženevi, 18. jula 1955., odigrao u potpuno drugačijim okolnostima, kao i poseta zapadnonemačkog kancelara Konrada Adenauera Moskvi sredinom septembra iste godine.

Interesantno, kada je SSSR podneo zahtev za članstvo u NATO, istovremeno su to uradile i Ukrajina i Belorusija. Ovo može biti zbunjujuće, ali te dve sovjetske republike su pred svetom zauzimale „polunezavisnu” pozu, pa su tako 1945. postale zasebne članice Ujedinjenih nacija (imale su svoje stolice do kraja), kasnije i mnogih drugih organizacija, što je SSSR odgovaralo zbog većeg uticaja.

(P. L.)