Kako je počeo pad Sovjetskog Saveza: Tri dana u avgustu koja su potresla Rusiju i svet

Rano ujutro 22. avgusta 1991. godine, avion Aeroflota u kojem je bio Mihail Gorbačov sleteo je na aerodrom Vnukovo u Moskvi. Sovjetski predsednik, zbunjen nakon tri dana zatočeništva u njegovoj kući na Krimu, pojavio se na prednjim vratima, dok su blicevi fotoreportera sevali. Tad je nastala, sada već, ikonska fotografija. Na zadnjem delu aviona stajale su druge stepenice, kojima će se spustiti Vladimir Krjučkov, vođa "bande osmorice".

Valentin Stepankov, glavni ruski tužilac, čekao je u podnožju stepenica kako bi uhapsio šefa KGB-a. Nalog za hapšenje sam je iskucao nekoliko sati ranije, nervozan ako njegova namera procuri i nesiguran kako će ga primiti čovek koji je još uvek formalno kontrolisao elitne sovjetske specijalne snage.

- Zvanično sam se predstavio Krjučkovu i zamolio ga da me prati do sobe na aerodromu. Pitao me je zašto sovjetski tužilac ne izvodi hapšenje - rekao je Stepankov.

Događaji u prethodna tri dana, od 19. do 21. avgusta - kada je grupa "tvrdolinijaša" pokušala da preuzme kontrolu od reformističkog Gorbačova, samo da bi videli kako se njihov voljeni Sovjetski Savez ruši u tom procesu - su među događajima koji su se najviše proučavali. Međutim, i neuspeh pokušaja puča jedna je od najvećih enigma u istoriji, prenosi Independent.

Iako je puč propao posle samo dva dana uz povratak Gorbačova na vlast, smatra se da je imao ključnu ulogu u dezintegraciji Sovjetskog Saveza i KPSS.

Pozadina puča

Čim je došao na vlast 1985, Gorbačov je odmah pokrenuo seriju reformi, poznatijih kao perestrojka i glasnost, čiji je cilj bio ekonomsko–političko restrukturisanje i otvaranje.

Ovo je odmah pokrenulo otpor i sumnje među partijskim tvrdolinijašima. Reforme su takođe oslobodile neke snage i pokrete koje Gorbačov nije očekivao. To se posebno odnosilo na nacionalističku agitaciju u neruskim oblastima SSSR. Uz to, Sovjetski Savez su 1991. godine potresale ozbiljne političke i naročito ekonomske teškoće uz nedostatak osnovnih životnih namirnica za koje su građani čekali u redovima.

Tokom referendum 17. marta 1991, koje su bojkotovale baltičke države, Azerbejdžan, Gruzija i Moldavija, većina građana ostalih republika izrazila je želju za ostankom u reformisanom SSSR. Tokom pregovora osam od devet republika (osim Ukrajine) je prihvatilo ugovor o novoj zajednici sa određenim uslovima. Ugovor bi pretvorio Sovjetski Savez u federaciju nezavisnih republika sa zajedničkim predsednikom, vojskom i spoljnjim poslovima. Rusija, Kazahstan i Uzbekistan je trebalo da u Moskvi 20. avgusta 1991. potpišu ugovor.

Zavera

Direktor KGB Vladimir Krjučkov je 11. decembra 1990. pozvao na uspostavljanje reda na moskovskoj Centralnoj televiziji. Istog dana je pozvao i dvojicu oficira KGB da naprave plan o preuzimanju mera u slučaju proglašenja vanrednog stanja u SSSR.

Kasnije je Krjučkov u svoju zaveru uključio i sovjetskog ministra odbrane Dmitrija Jazova, ministra unutrašnjih poslova Borisa Puga, premijera Valentina Pavlova, potpredsednika Genadija Janajeva, zamenika predsednika Saveta odbrane Olega Baklanova, šefa Gorbačovljevog sekretarijata Valerija Boldina i sekretara centralnog komiteta KPSS Olega Šenjina.

Pučisti su se nadali da bi mogli izvršiti pritisak na Gorbačova da proglasi vanredno stanje u cilju uspotavljanja reda i zakona. U tvrdolinijaškom glasniku "Sovjetska Rusija" se 23. jula 1991. pojavio tekst "Reč narodu" uperen protiv perestrojke koji su potpisali visoku funkcioneri SSSR.

Šest dana kasnije, Gorbačov, ruski predsednik Boris Jeljcin i kazahstanski predsednik Nursultan Nazarbajev su razgovarali o mogućnosti da smene tvrdolinijaše kao što su Pavlov, Jazov, Krjučkov i Pugo liberalnijim osobama. Krjučkov, koji je stavio Gorbačova pod prismotru nekoliko meseci ranije, je na kraju saznao za razgovor.

Gorbačov je 4. avgusta otišao u svoju kolibu u Forosu na Krimu. Planirao je da se vrati u Moskvu na potpisivanje novog ugovora o zajednici 20. avgusta. Zaverenici su se 17. avgusta sreli u prostorijama KGB-a u Moskvi i proučavali sporazum. Pučisti su smatrali da reformisanje Sovjetskog Saveza vodi ka njegovom raspadu i odlučili su da je vreme za akciju.

Sledećeg dana, Baklanov, Boldin, Šenjin i zamenik ministra odbrane Sovjetskog Saveza general Valentin Varenjikov su posetili Gorbačova u njegovoj rezidenciji na Krimu sa zahtevom da ili sam proglasi vanredno stanje ili da ustupi mesto Janajevu. Međutim, Gorbačov je čvrsto podržavao Novi ugovor o zajednici.

Posle odbijanja ultimatuma Gorbačovu je naređeno da ostane u svojoj kući na Krimu, pri čemu su komunikacione linije (pod kontrolom KGB) odmah prekinute. Dodatna straža KGB raspoređena je oko kolibe sa naređenjem da niko ne sme da je napusti.

Naređeno je da se iz fabrike u Pskovu u Moskvu dopremi 250.000 lisica i 300.000 formulara za hapšenje. Krjučkov je udvostručio plate osoblju KGB, pozvao ih sa odmora i stavio u stanje uzbune. Zatvor Lefortovo je ispražnjen da bi se napravilo mesta za eventualne uhapšenike.

Avgustovski puč - od 19. do 21. avgusta

Pučisti su imali sastanak u Kremlju pošto su se Baklanov, Boldin, Šenjin i Varenjikov vratili sa Krima. Janajev, Pavlov i Baklanov potpisali su "deklaraciju o sovjetskom vođstvu" u kojoj su proglasili vanredno stanje na teritoriji čitavog SSSR i proglasili da je osnovan Državni komitet u vanrednom stanju radi efikasnog upravljanja zemljom tokom vanrednog stanja.

Komitet su činili: Genadij Janajev, Valentin Pavlov, Vladimir Krjučkov, Dmitrij Jazov, Boris Pugo, Oleg Baklanov, Vasilij Starodubcev i Aleksandar Tizjakov.

Janajev je potpisao dekret kojim je sebe proglasio za predsednika SSSR usled Gorbačovljeve bolesti, kako je glasio izgovor. Ovaj osmočlani kolektiv nazvan je "Bandom Osmorice". Komitet je zabranio svu štampu osim partijskih novina uz poziv za "obnovu dostojanstva sovjetskog čoveka".

19. avgust

Pučisti su nameravali da uhvate predsednika Rusije Borisa Jeljcina tokom njegovog povratka iz Kazahstana ili dok je bio u svojoj kolibi u blizini Moskve, ali iz nepoznatog razloga to nisu uradili. Ostavljanje Jeljcina na slobodi ispostaviće se fatalnim po njihove planove.

Jeljcin je stigao u Beli dom (zgradu ruskog parlamenta) 19. avgusta u 9 sati. Zajedno sa visokim zvaničnicima ruske federalne jedinice proglasiće puč neustavnim, zahtevaće od vojske da ne učestvuje u istom, proglasiće generalni štrajk i zahtevaće da se Gorbačov obrati narodu. Deklaracija je distribuirana širom Moskve u formi letaka.

Građani Moskve su poslepodne počeli da se okupljaju oko Belog doma i da postavljaju barikade. Kao odgovor na to Janajev je proglasio vanredno stanje u Moskvi sa početkom u 16:00. Janajev se obratio javnosti u 17:00 sa tvrdnjom da je Gorbačov na "odmoru". U međuvremenu major Evdokimov, načelnik štaba tenkovskog bataljona Tamanske divizije koja je čuvala Beli dom, objaviće lojalnost vođstvu RSFSR. Jeljcin se popeo na jedan od njihovih tenkova i obratio se okupljenim građanima. Neočekivano, ovaj događaj se pojavio na državnim medijima tokom večernjih vesti.

20. avgust

Situacija je bila tesna i 20. avgusta. S jedne strane, većina najsposobnijih snaga Sovjetskog Saveza bila je formalno podređena vođama puča. S druge strane, bilo je sve većih znakova sabotaže i paralize. Dok su se glasine širile o očekivanom napadu na Beli dom, desetine hiljada demonstranata okupilo se u centru Moskve. Mnogi od njih pomogli su u izgradnji improvizovanih barikada od trolejbusa i svega što su mogli da dohvate.

U ispovesti tužiocu Stepankovu, koja nikada nije zvanično objavljena, zaverenici su priznali da su nameravali da napadnu Beli dvor u noći između 20. i 21. avgusta.

- Lideri puča imali su detaljnu šemu kako da neutralizuju Jeljcina i rusku vladu, sa mapama i instrukcijama za upotrebu specijalnih snaga - rekao je Stepankov.

21. avgust

Rekao je kako jedinica Alfa specijalnih snaga KBG-a i Omon specijalna policija trebalo je da zauzmu pozicije u 1 ujutru 21. avgusta, a operacija je trebalo da počne dva sata kasnije.

Međutim, plan je odložila tragedija. Oko 23 sata, pročula se vest o smrti tri demonstranata nedaleko od Belog dvora. Muškarci su poginuli kad su tenkovi pokušali da probiju barikadu trolejbusa.

Sa druge strane Alfa grupa i Omon nisu ušle u Beli dom kako je bilo planirano i Jazov je naredio trupama da se povuku iz Moskve.

Trupe su počele da se povlače iz Moskve u 8:00. Članovi Komiteta sreli su se u Ministarstvu Odbrane i ne znajući šta dalje odlučili su da pošalju Krjučkova, Jazova i još nekoliko visokih činovnika na Krim, gde je Gorbačov odbio da se sastane sa njima. Pošto su komunikacijske linije između Gorbačovljeve kolibe i Moskve obnovljene, Gorbačov je sve odluke Komiteta proglasio nevažećim, a sve članove razrešio njihovih dužnosti. Kancelarija državnog tužioca SSSR počela je sa istragom puča.

Smrt ljudi imala je dubok uticaj barem na jednog člana bande osmorice. Jazov je na kraju odlučio da odleti na Krim 21. avgusta i oslobodi Gorbačova.

Gorbačov i delegacija Komiteta doleteli su u Moskvu, a Krjučkov, Jazov i Tizijakov uhapšeni u ranim časovima 22. avgusta. Pugo je takođe uhapšen. Sledećeg dana izvršio je samoubistvo zajedno sa svojom suprugom. Ostali članovi Komiteta zadržani su u dvodnevnom pritvoru. Iako nije direktno učestvovao u puču, nakon neuspeha puča samoubistvo je izvršio i bivši načelnik generalštaba Sovjetskih oružanih snaga maršal Sergej Ahromejev.

Smrt ljudi imala je dubok uticaj barem na jednog člana bande osmorice. Jazov je na kraju odlučio da odleti na Krim 21. avgusta i oslobodi Gorbačova.

Posledice

Tri dana u avgustu ostavila su dubok trag ne samo na Sovjetski Savez i Gorbačova, nego i na samu Rusiju. Gorbačov je 25. decembra 1991. godine podneo ostavku. Raspad Sovjetskog Saveza usledio je dan kasnije.

Članovi Komiteta i njihovi saučesnici optuženi su za izdaju u vidu zavere sa ciljem preuzimanja vlasti. Međutim, krajem 1992. svi su pušteni iz pritvora do početka suđenja. Suđenje u Vojnom odseku Vrhovnog Suda Rusije počelo je 14. aprila 1993. Državna Duma je 23. februara 1994. proglasila amnestiju za sve članove Komiteta i njihove saučesnike, uključujući tu i učesnike kriznih dešavanja iz 1993. Svi su prihvatili amnestiju, osim generala Varenjikova, koji je zahtevao nastavak suđenja koje je konačno završeno 11. avgusta 1994. oslobađajućom presudom.

Do današnjeg dana Stepankov kaže da žali što ljude koje je uhapsio na aerodromu nije video na suđenju.

(Telegraf.rs)