"Ne gledaj u Klintona": Priča sa Olimpijskih igara koja je zauvek promenila život jednom sportisti

Foto: Raed Ahmed 2019.

"Ne gledaj u predsednika Klintona". To su bile instrukcije koje je Raed Ahmed dobio uoči otvaranja Olimpijskih igara u Atlanti 1996. godine.

Preporučujemo

Dizaču tegova iz Iraka je rečeno da Klinton i Sjedinjene Američke države žele da unište njegovu zemlju i da ne treba da im pokaže poštovanje. Poruku su mu preneli zvaničnici iz iračkog Olimpijskog komiteta, koji su tada bili pod kontrolom Udaja, najstarijeg sina Sadama Huseina, piše BBC.

- Rekli su mi: "Ne gledaj, ni levo ni desno, predsednik će biti tamo. Nemoj da gledaš u njega" - priseća se Raed, koji je rekao da neće skretati pogled.

Na stadion je izašao sa zastavom u rukama. Tada je imao 29 godina i bio je izabrana da predstavi boje svoje zemlje. Iako su ga irački zvaničnici pomno posmatrali, Raed nije izdržao. Pogledao je udesno.

- Nisam mogao da verujem. Klinton je gledao pravo u nas i bilo mu je drago što nas vidi. Ustao je i aplaudirao - rekao je Raed prisećajući se trenutka koji će mu zauvke promeniti život.

Raed je rođen u Basri 1967, u porodici šiitskih muslimana. Njegov otac je bio trener bodibildinga. Počeo je da gradi karijeru u dizanju tegova ranih 80-ih, a 1984. godine bio je nacionalni šampion u kategoriji do 99-kilograma. Međutim, situacija u zemlji mu je odmogla da dalje napreduje...

Tokom 1991, došlo je do pobune šiitskih arapa na jugu Iraka i Kurda na severu. Pobuna je počela odmah nakon prvog Zalivskog rata, kada su iračke snage napale Kuvajt. Sredinom februara 1991, američki predsednik Džordž Buš poslao je poruku Iračanima da postoji način da se izbegne krvoproliće.

- Vojska i narod u Iraku moraju da uzmu stvari u svoje ruke i nateraju Sadama Huseina, diktatora da odstupi - rekao je Buš u govoru.

Verovali su da ova poruka znači da će SAD podržati protest protiv Sadama i u martu je krenuo haos. U Basri i drugim gradovima na stotine nenaoružanih civila izašlo je na ulice. Zauzeli su državne institucije, oslobodili zatvorenike i došli do oružja. Čak 14 od 18 provincija u zemlji borilo se protiv Sadamovih snaga, a borbe su se vodile nedaleko od prestonice, Bagdada.

Međutim, kako su sukobi postajali sve veći od američkih zvaničnika su stizale poruke da se SAD neće mešati u unutrašnju politiku Iraka niti svrgavati Sadama sa vlasti.

Kako je Zalivski rat završten, a pobunjenici nisu imali podršku SAD, Sadam je krenuo u napad i ubio na desetine hiljada šiita i Kurda za nekoliko meseci.

Raed kaže da se seća kako je Sadamov rođak Ali Hasan al Majid, kojeg su zvali Hemijski Ali, bio zadužen da uguši pobunu. On je poređao studente ispred zgrade univerziteta u Basri i streljao ih.

Ekonomske sankcije koje su uvedene otežale su život običnih ljudi. Raed kaže da ljudi nisu sebi mogli da obezbede osnovno za život, poput hleba i pirinča. Do tada je već uveliko bio svestan da mora da napusti zemlju.

Za razliku od drugih njegovih sunarodnika, Raed je imao priliku da putuje u inostranstvo, kako bi učestvovao na takmičenjima.

Međutim, to što je bio elitni sportista značilo je da mora da razgovara oči u oči sa Udajem Huseinom, Sadamovim sinom, koji je bio predsednik iračkog Olimpijskog komiteta i Fudbalskog saveza.

Udajeve kazne za propušten penal, crveni karton ili slično uključivalo je stravičnu torturu poput prženja strujom, teranja igrača da se kupaju u otpadnim vodama, a neki bi i stradali.

- Mogao je da radi šta je hteo, bio je Sadamov sin - kaže Raed za BBC.

Kako bi zaštitio sebe, Raed se uvek trudio da umanji Udajeva očekivanja uoči međunarodnih takmičenja.

- Video bih ljude pošto izađu iz zatvora. Fudbaleri ili košarkaši bi znali da nam kažu: "Čuvaj se kad ideš na takmičenja. Ubili su mnoge" - tvrdi Raed.

- Kada bi me upitao da li mogu da se vratim kući sa zlatnom medaljom, rekao bi mu ne. Za zlatnu medalju morao bi da treniraš najmanje četiri godine, što je u Basri bilo baš teško jer nije bilo hrane i vode. Da bi podizao tegove treba ti mnogo hrane i fizikalne terapije - objašnjava Raed.

Mladi sportista je međunarodna takmičenja video kao svoju kartu u jednom pravcu. Trenirao je više nego ikad, sedam dana u nedelji, samo da bi mogao da se kvalifikuje za takmičenja.

U Kinu je otputovao 1995, na Svetsko prvenstvo, ali je odustao od bekstva jer je bio uveren da bi ga Kinezi isporučili ako bi ga uhvatili. Srećom, postigao je odlične rezultate što mu je omogućilo da se kvalifikuje za OI. Naredne godine trebalo je da otputuje u Atlantu.

Svestan da je ovo mnogo bolja prilika, uoči putovanja uspeo je da kontaktira prijatelja u SAD, kako bi procenio rizike. Šta ako ga vrate u Irak? Šta će se dogoditi sa njegovom porodicom? Kako da uspe da se skloni od iračkih špijuna?

Raed nije bio siguran da je bekstvo zaista opcija u trenutku kada se ukrcavao u avion koji je trebalo da ga odvede u Ameriku.

Kada je stigao u Olimpijsko selo, trudio se da bude miran i da ne privlači previše pažnje. Nije ni smeo, on je izabran da nosi zastavu na otvaranju Igara.

Kako tvrdi, uoči ceremonije mu je više puta rečeno da ne gleda u predsednika Klintona. To mu je neprekidno ponavljao Anmar Mahmud, Sadamov prevodilac, koji je putovao sa olimpijskim timom.

- Hteli su da na taj način pokažu da Iračani ne vole SAD, da ne vole američkog predsednika - kaže Raed.

Foto: Travis HEYING / AFP / Profimedia

Mahmud je stajao tik iza Raeda dok su hodili stazom tok 19. jula 1996. godine. Raed kaže da je Mahmud video da je ovaj gledao Klintona, ali da ništa nije komentarisao. Iračkim zvaničnicima nije bilo čudno što je Klinton aplaudirao sportistima.

Tada više nije imao sumnje u svoj sledeći korak - neće se više vratiti u Irak. Suočio se sa novim problemom, kako da ostane u Americi.

Kontaktirao je jednog svog prijatelja koji je živeo u SAD i izložio mu svoj plan. Mohsen Fradi, koji je diplomirao na Univerzitetu u Džordžiji, i imao je pristup Olimpijskom selu. Došao je da poseti svog druga.

Raed ga je zamolio da mu pomogne da pobegne. Iako su se tajno našli, Raedovi saputnici su postali sumnjičavi.

- Zvaničnici iz komiteta su počeli da sumnjaju da želim da ostanem i rekli su mi da mi to nije dozvoljeno i da ću završiti u zatvoru ako pokušam da ostanem - priseća se Raed.

Ipak, ništa nije moglo da ga sputa, imao je plan, sad je samo trebalo da ga sprovede. Nemoćan da pobedi rivale na igrama, ubrzo je ispao iz takmičenja. To je bila šansa za beg.

U jutro 28. jula 1996, irački tim se spremao da poseti obližnji zoološki vrt. Kada su sportisti krenuli na doručak, Raed je rekao da je zaboravio nešto u sobi. Brzo je spakovao torbe i izašao ispred Olimpijskog sela. Tamo su ga čekali Fradi i Kambar. Uskočio je u automobil i odvezli su se.

- Sve vreme sam mislio na porodicu. Strahovao sam šta će im uraditi kada zvaničnici saznaju da sam pobegao. Za sebe nisam brinuo, znao sam da sam u dobrim rukama, da nisam u opasnosti - kaže Raed.

Kod sebe nije imao ni pasoš jer su članovi komiteta sve dokumenta držali kod sebe, Raed je otišao da se sastane sa jednim advokatom poreklom iz Iraka, i zajedno su otišli u imigraciono, kako bi Raed zatražio azil.

Tada je organizovana konferencija za medije. "Volim svoju zemlju, ali ne volim režim", beleži New York Times tadašnje Raedove reči.

Nakon konferencije su, kaže, iz kabineta Udaja Huseina pozvali redakciju CNN-a i poručili im da mu prenesu da mora da se vrati u Irak jer su članovi njegove porodice uzeti za taoce.

Raed je odbio to da uradi i nakon nekog vremena njegova porodica je puštena na slobodu. Međutim, nije mogao da se čuje sa njima još godinu dana.

- Bili su u veoma teškoj situaciji. Ljudi nisu hteli da pričaju sa njima. Mama je bila direktor škole i dobila je otkaz - priča Raed.

Kada je dobio azil radio je sedeam dana u nedelji kako bi skupio novac da kupi lažni irački pasoš za svoju suprugu. Ona je 1998. uspela da stigle do Jordana, gde su tražili pomoć Ujedinjenih nacija. Nakon toga je prebačena u SAD.

Raed i njegova supruga nastanili su se u Mičigenu i tu žive i danas i imaju petoro dece.

Vremenom je Raed pokrenuo plac za prodaju polovnih vozila, a radio je i kao trener. U Irak se prvi put vratio tek 2004, kada je pao Sadam Husein.

- Porodica je jedva čekala da me vidi. Nisu me videli od 1996. Samo su plakali kada su me ugledali, nisu verovali da će se to ikada dogoditi.

Raedovi roditelji i dalje žive u Basri. Dok nije počela pandemija, dolazili bi jednom godišnje kod njega u goste.

Ovaj hrabri sportista je i ove godine ispratio otvaranje Igara.

- Tada sam baš nostalgičan. Svaki put kad gledam setim se kako sam ja došao ovde i poželim da ponovo učestvujem na neki način. Svaki put se vratim u prošlost i ponovo proživljavam sve - rekao je Raed.

(Telegraf.rs)