Kada će TAČNO početkom iduće decenije biti 2000. godišnjica stradanja Hristovog?

„Poslednja večera”, Huan de Huanes, oko 1562. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Museo del Prado, www.museodelprado.es / Alonso de Mendoza

Isus Hrist je rođen četiri ili šest godina pre Hrista. Zvuči besmisleno, zvuči kontradiktorno, zvuči pogrešno, ali je tako. Kalendar po letima Gospodnjim, tzv. Anno Domini razvio je Dionisije Mali, rođen oko 470. u Maloj Skitiji, verovatno na prostoru današnje Dobrudže, oblasti podeljene između Rumunije i Bugarske.

Preporučujemo

On je novi sistem (koji se primio tek u 8. veku), možda i bez naročitog plana, izmislio 525. u Rimu, kako bi zamenio Anno Martyrum, „Eru mučenika”, koja se češće nazivala Anno Diocletiani, tj. Dioklecijanova era, s obzirom da je početna godina bila 284. u kojoj je taj car došao na presto.

Dionisije je tada, pomenuvši konzulovanje Proba Mlađeg, i brojeći rimske konzule unazad, utvrdio da se radi o godini 525. posle „inkarnacije Gospoda našeg Isusa Hrista”. Nećemo dužiti, to je zasebna priča, ali ukratko, Dionisije Mali je malo pogrešio, previše stvari se ne uklapa, i Isus se verovatno rodio barem četiri godine ranije. Kada tačno, ne možemo pouzdano znati.

„Ecce Homo” (Evo čoveka), Antonio Čizeri, 1860—1880. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Museo Cantonale d’Arte / www.most-famous-paintings.org / Deerstop

No to je pitanje tek uslovno povezano s problemom godine Isusovog raspeća i vaskrsnuća. Što se toga tiče, izvesno je samo to, da se 2000. godišnjica tih događaja „opasno” približila; postoji nekoliko mogućih datuma u opticaju, neki su manje a neki više utemeljeni, ali jedan se naročito izdvaja.

Da bi ustanovili kada je došlo do raspeća, istoričari i drugi naučnici se koriste svim raspoloživim izvorima i svim mogućim sredstvima. Prva referentna tačka svakako je period uprave Pontija Pilata nad rimskom provincijom Judejom.

Da je Isus u njegovo vreme razapet, u to nema nikakve sumnje: o tome govore, ne samo sva četiri kanonska jevanđelja, nego i Josif Flavije u „Jevrejskim starinama”, i Tacit u „Analima”. Pritom, Josif Flavije nas obaveštava i o kom se vremenskom okviru radi, naime, da je Pilat upravljao Judejom od 26. do 36-37. godine, kada ga je zamenio prefekt Marcel.

Sporedna referentna tačka je progonstvo Iroda Antipe, do kojeg je došlo 39. godine. Raspeće se moralo odigrati pre toga zato što Luka tog Iroda, u svom jevanđelju, tokom suđenja Hristu smešta u Jerusalim (Pilat je Isusa poslao Antipi pošto je čuo da je Galilejac, da bi ga ovaj vratio natrag posle ponižavanja). No to nam služi samo kao potvrda onoga što je već ustanovljeno.

Freska „Raspeće” u manastiru Studenica. Foto: Wikipedia

Druga važna referentna tačka je Savlova konverzija u Pavla, koja se odigrala možda godinu dana nakon Vaskrsenja, a koja je opisana na više mesta u Novom zavetu, pre svega u Djelima apostolskim, ali i u Pavlovim poslanicama. On se 14 godina posle obraćenja vratio u Jerusalim (saznajemo to iz njegove poslanice Galatima), dok je u Korintu boravio 18 meseci, nekih 17 godina posle preobraćenja.

S obzirom da se, zahvaljujući arheološkim otkrićima u Delfima i poređenjem s drugim informacijama koje Pavle donosi u poslanicama, vreme njegovog suđenja pred Junijem Galionom u Grčkoj smešta u 51-52. godinu, okvirno vreme konverzije je period 33—36. godine. Prema tome, raspeće i vaskrsnuće Isusa Hrista moralo se odigrati pre toga.

Astronomski proračuni koriste treću referentnu tačku: sva četiri jevanđelja tvrde da je Isus razapet u vreme jevrejske Pashe, i da je preminuo nekoliko sati pre Sabata, koji počinje u petak uveče, izlaskom Meseca. Po jevrejskom kalendaru, ritualno klanje jaganjaca trajalo je od 15.00 do 17.00 sati, 14. dana meseca nisana; izlazak punog Meseca značio je početak 15. nisana i pashalne večere.

No izvesne razlike između Jovanovog jevanđelja i tri sinoptička, stvaraju nedoumicu, da li se raspeće odigralo 14. ili 15. nisana; to bi moglo biti posledica toga, što su Isus i njegovi učenici možda koristili stariji kalendar (pa se Poslednja večera, kao pashalna, odigrala u sredu), a ne onaj reformisani koji je nastao tokom vavilonskog ropstva, koji su koristili prvosveštenici.

„Javljanje Hrista Mariji Magdalini posle vakrsenja”, Aleksandar Andrejevič Ivanov, 1835. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / www.rusmuseum.ru / john-petrov.livejournal.com / Alex Bakharev

Elem, za rešenje problema naučnicima je bilo potrebno da utvrde, kada je tokom guvernerovanja Pontija Pilata 14. i 15. nisan pao u petak. Isak Njutn je 1733. izračunao, da se petak poklapa s 3. aprilom 33. godine, i uslovno 23. aprilom 34. (ako su jevrejske vlasti dodale prestupni mesec da bi kompenzovale odlaganje setve zbog meteoroloških uslova).

Njutn je favorizovao drugu mogućnost, ali su naučnici danas naklonjeniji prvom datumu. U međuvremenu, u opticaj su ušla još dva: 7. april 30. te 11. april 27. godine, ali je potonji moguć samo ako su jevrejske vlasti pomerile Pashu jer zbog oblaka nisu golim okom videle Mesec (njihov kalendar nije bio utemeljen na astronomskim kalkulacijama već na osmatranju).

Međutim, 27. godina se ne uklapa u ostale događaje opisane kod Luke, dok neki 34. smatraju malo verovatnom iz perspektive Pavlovog preobraćenja, do kojeg bi onda moralo doći 35. godine, mada se teoretski i to uklapa, samo je na ivici.

Djela apostolska takođe aludiraju na pomračenje Meseca („Sunce će se pretvoriti u tamu i mjesec u krv prije nego dođe veliki i slavni Dan Gospodnji”). Zanimljivo, i zaprepašćujuće, 3. aprila 33. godine zaista je došlo do delimičnog pomračenja Meseca, koje je iz Jerusalima bilo vidljivo u 6.20 sati, vrlo verovatno u vidu „crvenog ugriza” na gornjoj levoj strani punog Meseca.

„Preobraćenje Svetog Pavla” ili „Preobraćenje na putu za Damask”, Karavađo, 1600—1601. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Santa Maria del Popolo / www.wga.hu / Masur

Međutim, mada se astonomi slažu oko datuma tog pomračenja, ne slažu se svi oko toga da bi te večeri bio vidljiv iz Jerusalima. Ipak, ovaj „kuriozitet” u prvi plan stavlja upravo taj datum kao najverovatniji, i vernicima svakako najbliži. Stručnjaci ga takođe preferiraju, mada je među njima nemalo onih koji 7. april 30. godine vide kao pravi.

Što se tiče tročasovnog mraka koji je usledio posle Isusove smrti, to se objašnjava oblacima, peščanom ili čak solarnom olujom. Kad smo kod toga, za tačan sat Isusove smrti možemo se osloniti samo na jevanđelja, koja ju smeštaju u deveti sat, što će reći, u 3 popodne.

Ako ste nas pažljivo ispratili do sada, setićete se da Jevreji ritualno klanje jaganjaca za Pashu (prvo je klao prvosveštenik Hrama) vrše u periodu 15—17.00 sati. Simbolično, Hrist je Jagnje Božje koje žrtvovanjem na sebe preuzima sve grehe sveta, i strada radi našega spasenja, što Pavle pominje u Prvoj poslanici Korinćanima, mada u srpskom prevodu to nije baš očigledno.

Dublje zalaziti u problematiku datiranja Raspeća bilo bi preterano, radi se o izuzetno složenom pitanju, oko kojeg nauka nije dala konačni sud, verovatno zato što nije u stanju, prosto ne barata svim neophodnim informacijama. Ipak, nauka je vernicima pružila nekoliko najverovatnijih datuma, što je više nego dovoljno. Koji god bio, bliži se.

(P. L.)