Staljin nazdravljao kralju Petru II: Kako smo par sati pre osovinske invazije sklopili pakt sa SSSR
Danas se navršava 80 godina od jednog događaja, nepostojećeg u našoj svesti, koji spada u red najneobrađenijih u našoj istoriografiji, i po svom uticaju na opšti tok zbivanja, najnebitnijih u Drugom svetskom ratu, barem što se tiče stvari koje su imale posredne ili neposredne veze s nama.
Radi se o Ugovoru o prijateljstvu i nenapadanju između Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika i Kraljevine Jugoslavije, „paktu” koji je u moskovskom Kremlju potpisan od strane naših i sovjetskih predstavnika, rano ujutru 6. aprila, u 1.30 sati po lokalnom vremenu, ali po dogovoru datiran na prethodni dan.
Preporučujemo
Zašto je vođa SSSR usred Hladnog rata zvao jednu američku devojčicu da poseti Rusiju
Sovjetski Savez imao sopstveni kalendar: Sve bizarnosti boljševičke petodnevne i šestodnevne sedmice
Za pisanje ovog teksta, oslonili smo se na spis jednog svedoka ovog zanimljivog događaja, gospodina Vukadina Miletića, u to vreme pisara jugoslovenskog poslanstva u SSSR; istoričar Aleksandar Životić, čija je uža specijalnost istorija Evrope i Jugoslavije u 20. veku, spis je dobio i objavio „ljubaznošću njegovog sina Nikolasa Miletića”.
Vukadin Miletić (Trstenik, 1909 — Pariz, 2004) je rođen u trgovačkoj porodici. Nakon gimnazije koju je završio u Kruševcu, i studija prava u Poatjeu, zaposlio se 1936. u Ministarstvu finansija, radeći prvo u Beogradu a potom u Novom Sadu. Već 1938. stupio je u diplomatsku službu, kao pripravnik.
Odmah po uspostavljanju diplomatskih odnosa između Kraljevine Jugoslavije i Sovjetskog Saveza juna 1940., postavljen je za pisara našeg poslanstva u Moskvi. U drugoj polovini naredne godine boravio je u Londonu, da bi potom bio imenovan za pisara, onda i sekretara, našeg poslanstva u Lisabonu. Posle rata, u Francuskoj je doktorirao prava i radio kao novinar Frans presa.
Njegovo svedočanstvo ne možemo preneti u celosti, preobimno je za jedan novinski tekst; ali možemo iz njega iscediti najinteresantnije detalje koji bacaju jedno drugačije svetlo na taj istorijski period, pa čak i na glavne protagoniste tog vremena, koje je usledilo posle otopljavanja odnosa na relaciji Beograd—Moskva.
Do otopljanja je došlo zbog novonastalih okolnosti: Francuska, naš oslonac prethodnih decenija, upravo je juna 1940. poklekla pred naletom nemačke oružane sile; ali su svakako početni koraci ka uspostavljanju veza učinjeni ranije, budući da su naši morali u vidu imati sudbinu Poljske, koja se isto tako oslanjala na pomoć Londona i Pariza, pa prošla kako je prošla.
Knez Pavle, koji je Sovjetski Savez gledao istim očima kao i kralj Aleksandar, nije tom stazom krenuo zato što je srce htelo bliske veze s boljševicima, nego zato što je morao; imati moćnu, pa makar i „crvenu” Rusiju, za vojno-politički oslonac, moglo je biti od ključne važnosti, a pored toga, naša je ekonomija usled rata gubila tržišta u Srednjoj i Zapadnoj Evropi, pa joj je trebalo novo.
Ali knez Pavle nije bio arhitekta jugo-sovjetskog pakta, on je 27. marta oboren u puču; vlada Dušana Simovića je 1. aprila poslala delegaciju, koja je stigla dva dana kasnije. Ipak, za glavnog pregovarača naznačen je dr Milan Gavrilović, poslanik (ambasador) i opunomoćeni ministar u SSSR, dok je iz Beograda samo stiglo pojačanje: đeneralštabni pukovnik Dragutin Savić i pukovnik Božin Simić.
Božin Simić (Veliki Šiljegovac, 1881 — Beograd, 1966) je naročito interesantna ličnost. Bio je jedan od organizatora i izvršitelja Majskog prevrata 1903., a kasnije jedna od ključnih ličnosti „Crne ruke”. Akter srpske akcije u Makedoniji, učesnik oslobodilačkih ratova, 1916. je poslat u Rusiju da pomogne u formiranju Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Tamo ga je 1917. zatekla Februarska revolucija.
Zato nije fizički bio prisutan tokom Solunskog procesa na kojem je osuđen na 18 godina robije. Prirodno, ostao je u Rusiji, čak i posle Oktobarske revolucije; postao je i pukovnik Crvene armije. U Jugoslaviju se vratio 1935, odmah bio uhapšen ali uskoro pomilovan i penzionisan. I dalje se spekuliše o njegovoj ulozi u Martovskom puču. Posle rata je bio ambasador FNR Jugoslavije u Parizu i Ankari.
O samom toku pregovora nema se šta mnogo reći, sem da nismo dobili ono čemu smo se nadali. Nadali smo se — čvršćim garancijama Sovjetskog Saveza u slučaju napada Sila Osovine na našu zemlju, nekakvo, ma koliko labavo, obećanje konkretne pomoći: bilo je to očajničko hvatanje za slamku spasa. Dobili smo — manje-više jedno veliko ništa, parče papira koje nikoga ni na šta nije obavezivalo.
Zapravo smo dobili ono što su Sovjeti, čiji je pregovarački tim vodio Andrej Januarjevič Višinski (dugogodišnji zamenik šefa diplomatije, na kraju i sam šef diplomatije SSSR), bili spremni da nam daju. Pravih pregovora tu gotovo da i nije bilo, jer se neodstupanje jedne strane (sovjetske) od spremljenog teksta sporazuma ne može nazvati pregovorima.
U stvari, po rečima g. Miletića, bitka se na kraju vodila oko jedne jedine reči: poslanik Gavrilović je predlagao da se u član koji govori o ponašanju ugovornih strana u slučaju napada treće na jednu od njih, unese reč „blagonaklon”. Sovjeti su ponudili „neutralan” i nisu popuštali, i tek je neposredno pre potpisivanja ugovora Višinski Gavriloviću kazao da će u tekstu stajati „prijateljsko”.
Ovaj maksimalan ustupak na koji je Staljin bio spreman, nalazio se negde između dve krajnosti, mada ni reč „blagonaklon” nije predstavljala ništa, sem što je dopuštala slobodnije tumačenje.
Da naši tako odu u Kremlj na potpisivanje međunarodnog ugovora, ne znajući unapred sadržaj teksta, zvuči šokantno i ponižavajuće, ali je posledica razgovora koji je 5. aprila uveče dr Gavrilović vodio s generalom Simovićem; pošto je obavešten da se od Sovjeta ništa više ne može izvući, predsednik Ministarskog saveta svom je poslaniku naredio: „Potpisujte odmah”.
Miletićev opis onoga što se dešavalo pre i posle samog čina, prava je poslastica za ljubitelje istorije. U noći između 5. i 6. aprila, posle ponoći, naš tim se okupio u poslanstvu, pošto su pre toga dobili dozvolu da izađu i odu na večeru, pod uslovom da se javljaju svakog sata. Bili su spremni da krenu u Kremlj, kada su shvatili da nedostaje savetnik poslanstva Vladislav Marković.
Ne našavši ga kod rumunskog diplomate kod kojega je prethodno večerao, neko se dosetio da bi možda mogao biti u svom stanu — u poslanstvu. Vrativši se na početni položaj, tamo su ga i pronašli, i oko 1 sat krenuli ka tvrđavi „crvenog cara”. Veli g. Miletić:
„Sve je počinjalo da liči na nekakav san. Ogromne zidine Kremlja ostavljaju i danju neobično jak utisak, naročito kad im se prilazi sa strana manje poznatih nego što je Crveni Trg. Noću, gledan sa obala reke Moskve ili sa Trga Manjež, njegova ogromna, crna masa uliva čoveku strah i budi slike iz prošlosti, davne i sasvim bliske.
U toj nekadašnjoj tvrđavi je tada živeo i radio onaj koji nije bio ni car ni samodržac, ali čiji je apsolutizam bio nesravljeno jači nego li ma i jednog od svih imperatorskih veličanstava koja su u njoj stanovala stalno ili privremeno.”
Prošli su kontrolu i popeli se do zgrade u kojoj se nalazila sala za potpisanje međunarodnih ugovora; na g. Miletića su hodnici, stepenište, pa i sala, ostavili jak utisak zbog preterane skromnosti, potpunog odsustva luksuza. Sličan utisak je ostavio i Staljin, koji se iznenada pojavio, noseći crne čizme mekih sara, čakšire i bluzu vojničkog kroja, svoju uobičajenu „uniformu”.
Da će biti prisutan, njima mlađima nije unapred rečeno; Staljin, po svom fizičkom izgledu, uživo nije bio ni nalik „genijalnom voždu” i „ocu naroda” iz sovjetske propagande: proređana kosa, prosedeli i otanjeni brkovi, na nosu tragovi malih boginja, pleća ne onoliko razvijena kao na fotografijama, obiman stomak, kao nasađen na kratke i tanke noge.
Međutim, njegove „oči su bile vrlo žive, a pogled neobično oštar i prodoran”. Pored toga, imao je odliku koja je sve ostalo bacala u zasenak: „ponašanje Staljina i njegova očigledna želja da odmah stvori atmosferu srdačnosti, u čemu je i uspeo, doprineli su da se brzo zaboravi razočarenje prouzrokovano njegovom pojavom.”
Posle kraće konsultacije, dogovorili su se da ga oslovljavaju s „gospodine” („druže” nije dolazilo u obzir, „Vaše Prevashoditeljstvo” nije išlo, „Ekselencijo” je zvučalo čudno); „gospodin Staljin” je pre potpisivanja ugovora sve vreme pričao s poslanikom Gavrilovićem, interesujući se za sve, ostavljajući utisak „dobroćudnog i radoznalog domaćina kojega osmeh nije napuštao”.
„Govorio je o istorijskim vezama srpskog i ruskog naroda. ’Vi ste Sloveni i pravoslavni, kao i Rusi i krstite se ovako’, reče Staljin i prekrsti se na naše veliko iznenađenje.
’Imate mnogo istih reči, dodade on, ali po koji put one nemaju isti smisao. Na primer, Rusi kažu ’puška’, a to kod njih ne znači puška kao kod vas, nego top’. U jednom momentu, uz osmeh, on reče poslaniku Gavriloviću: ’Znate, ja nisam Rus, ali sam ruski patriot. Šta mislite o ujedinjenju svih Slovena?’”
Potom se prešlo na potpisivanje ugovora, koji je, kao što smo rekosmo, datiran na 5. april, ali zapravo potpisan 6. aprila u 1.30 sati po lokalnom vremenu; u ime Kraljevine Jugoslavije učinio je to opunomoćeni ministar dr Milan Gavrilović, a u ime Sovjetskog Saveza drug Vjačeslav Molotov, tada predsednik Sovjeta narodnih komesara (Sovnarkom), tj. premijer, i narodni komesar inostranih dela.
Staljin nije mogao biti potpisnik jer u tom trenutku nije bio nosilac nikakve državne funkcije. Tek će on 6. maja postati predsednik Sovnarkoma; početkom dvadesetih bio je narodni komesar nekoliko resora, ali posle 1923. glavna funkcija mu je bila ona generalnog sekretara Centralnog komiteta Svesavezne komunističke partije (boljševika), kako se tada formalno zvala.
Neformalni vođa SSSR ih je potom pozvao da pređu za dugački sto u istom delu sale, na zakusku i šampanjac. Misteriozna sila koja je okruživala tog čoveka bila je za strance neodoljiva, izvor njegove vlasti potpuno nedokučiv i neobjašnjiv, moć nepojmljiva, kao i brutalnost njegovog režima, zbog čega su svaku njegovu reč upijali.
A on je prirodno kormilario razgovorom. Pukovnika Savića je pitao, koliko bi dugo Jugoslovenska vojska mogla pružati otpor Silama Osovine, u slučaju napada, na šta je ovaj odgovorio: oko tri meseca.
Džugašvili se zatim obratio našem vojnom atašeu, đeneralštabnom pukovniku Žarku Popoviću, jednom od otaca naše vojnoobaveštajne službe, koji je pre odlaska u Moskvu otadžbini služio kao načelnik Prvog obaveštajnog odeljenja Glavnog đeneralštaba; Popović je rok sveo na mesec dana. Staljin je i na to zavrteo glavom, i rekao: „Dve do tri nedelje”; i bio potpuno u pravu.
U Kremlju su sedeli sve do 7 sati ujutru, jer Staljin nije hteo da prekida živi razgovor, iako je Molotov neprestano ukazivao na sitne sate i potrebu za razilaženjem. Čelični Gruzin je čak u jednom trenutku našeg poslanika ponudio i vinom iz svoje rodne zemlje, koje se specijalno za njega spravljalo, i na koje je posebno bio ponosan.
Staljin je takođe predlagao zdravice. Najpre: za Njegovo Kraljevsko Veličanstvo Petra II. Gavrilović je uzvratio zdravicom za Mihaila Kalinjina, predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR, što je bila njihova funkcija najbliža državnom poglavaru. Zatim je Staljin redom nazdravljao za sve prisutne Jugoslovene, a Gavrilović za sve prisutne Sovjete. Sveukupno: 25 zdravica.
Pred rastanak, Staljin je predložio da se sastanu iste večeri 6. aprila, radi potpisivanja srpsko-hrvatskog teksta ugovora, tražeći od dr Gavrilovića da dovede celo poslanstvo; „To će biti prava večera, a ne samo zakuska kao sada”, rekao je. Do večere, naravno, uopšte nije došlo, već je samo potpisan ugovor, i to na molbu gospodina Gavrilovića.
Jasno vam je zbog čega. Naši su napustili Kremlj oko 7 sati po lokalnom vremenu, a po proceni g. Miletića osovinska invazija je počela sat i po kasnije (tada nismo koristili letnje računanje vremena). Gospodina Vukadina Miletića o tome je telefonom u 9.30 obavestio sekretar poslanstva Dragomir Bogić, probudivši ga i rekavši: „Hajdete odmah ovamo. Beograd je bombardovan iz vazduha. Rat je počeo!”
Srpskohrvatski tekst je potpisan u prisustvu celog poslanstva, ali Staljin se nije pojavio. Ugovor, zaključen na pet godina, imao je pet članova, od toga četiri formalne prirode; u jedinom interesantnom Članu 2 stajalo je: „U slučaju da jedna strana ugovornica bude izložena napadu od neke treće strane, ona druga strana ugovornica obavezuje se da prema prvoj vodi prijateljsku politiku”.
Svi moskovski dnevnici preneli su na svojim naslovnicama vest o sporazumu, dok su „Pravda” i „Izvestija” objavile i uvodnike; „Može se smatrati sigurnim da će jučepotpisani ugovor naići na najživlji odjek u narodima bratske Jugoslavije koji i protiv svoje volje preživljavaju vremena teška i puna strepnje”, pisala je „Izvestija”.
Naša štampa o ovome nije stigla da piše, što je jedan od dva osnovna razloga zbog čega ovo nije našlo put u našu kolektivnu svest; to što su događaji ovaj ugovor sahranili i obesmislili, drugi je razlog. Uglavnom, nekoliko dana kasnije Sovjeti su doneli desetak pasoša, radi izdavanja viza svojim državljanima za odlazak u Jugoslaviju, na kojima je, kao zanimanje tih lica, pisalo: „ratni dopisnik”.
Bilo bi zanimljivo saznati ko su osobe kojima su tom prilikom izdate vize; pada na pamet Mustafa Golubić, koji se u zemlju vratio odmah po početku okupacije, a koji je, po nekim navodima, bio u avionu kojim su iz Beograda za Moskvu leteli Savić i Simić. Ali to je spekulacija; u svakom slučaju, nije nemoguće da je Golubić bio među „ratnim dopisnicima”.
Elem, verovatno vam je, dok ste čitali tekst, sve vreme u glavi lebdela misao o neobičnom tajmingu celog događaja. Mi se nismo mogli oteti utisku da je Staljin, ne samo slutio, nego znao da će Kraljevina Jugoslavija tog jutra biti napadnuta. Ne bismo da grešimo dušu, jer možda i nije znao pouzdano, ali slučajnost, da se ugovor potpisuje nekoliko sati pre početka invazije, previše je.
A zašto je, u stvari, do svega ovoga uopšte došlo? Kaže gospodin Miletić:
„U vreme kad je ugovor potpisan, sovjetsko-nemački odnosi su počeli da se kvare. Nemačka je već prebacivala svoje trupe u onaj deo Poljske koji je po sporazumu sa Sovjetima već bila okupirala. To Staljinu nije moglo biti nepoznato, kao što je morao znati da se Hitler sprema da napadne Jugoslaviju.
Zašto je onda pristao da zaključi jedan ugovor koji, iako nije bio neposredno uperen protiv Nemačke, ipak samo mogao da ozlovolji Hitlera? Šta je Nemačka mogla misliti o Sovjetskom Savezu kad on potpisuje ugovor o prijateljstvu sa Jugoslavijom, dakle pojavljuje se kao prijatelj zemlje čije ona uništenje tek što nije preduzela?
Tumačenja sovjetskog stava bilo je mnogo, ali najverovatnije izgleda ono po kome je Moskva želela da, potpisujući ugovor sa Jugoslavijom, baš u onakvoj situaciji, stavi do znanja Berlinu da njenoj saradnji i njenom popuštanju ima kraja i da se o tome otsada treba voditi računa, ako se ne želi da dođe do sukoba sa njom.
To su Nemci odmah shvatili i ponašanje nemačkih diplomata u Moskvi, koji svoj bes nisu krili, bilo je jedan od dokaza o zvaničnom raspoloženju njihove vlade.”
Zato se ponašanje sovjetske vrhuške uskoro promenilo. Tačno mesec dana kasnije, 5. maja, u trenu kad naša država u svojoj zemlji više nije postojala, a kralj i vlada bili u izgnanstvu, drug Višinski je pozvao gospodina Gavrilovića u Narkomindel (slogovna skraćenica za sovjetski narodni komesarijat inostranih dela) kako bi razrešili jedno važno pitanje.
Tamo je domaćin svog gosta obavestio da, pošto SSSR nema svoje poslanstvo u Beogradu, a imajući u vidu da je Jugoslavija okupirana i da više ni ne postoji, jugoslovensko poslanstvo se nadalje ne može smatrati za diplomatsko predstavništvo, mada on i njegovo osoblje mogu ostati u Moskvi.
Miletić je ovo tumačio kao Staljinov novi ustupak Hitleru, pošto ugovor, koji je trebalo da bude moskovska opomena Berlinu, očito nije dao željeni rezultat.
Šta god bio povod, treba imati u vidu da se SSSR našao u vrlo neobičnom položaju: Treći rajh, s kojim je imao jak pakt o nenapadanju i saradnji, nas je okupirao, a naša vlada bila u Londonu s kojim je Berlin bio u ratu.
„Ovde valja napomenuti, da prema Norveškoj i Grčkoj, Sovjetska vlada je pokazala mnogo manje uviđavnosti nego prema Jugoslaviji. Poslanstva te dve zemlje primila su note o otkazu gostoprimstva bez ikakvog prethodnog obaveštavanja ili sastanaka. Nama je otkaz bio saopšten usmeno, na sastanku Višinski–Gavrilović, a štampa o svemu tome nije ni govorila”, piše Miletić, pa dodaje:
„Ova je uviđavnost svakako bila više potrebna Sovjetima nego nama, jer bi objavljivanje otkazivanja gostoprimstva Jugoslovenima, sa kojima su bili potpisali ugovor o prijateljstvu jedva mesec dana ranije, imalo vrlo nepovoljan odjek, mada se sam fakat nije mogao dugo držati u tajnosti.”
Zaprepašćeni Gavrilović je Višinskog podsetio na potpisani ugovor, i zatražio, da se barem učini neki gest koji bi Jugoslovenima u domovini pomogao da sve shvate kao neku privremenu meru, predloživši da sovjetska vlada ne blokira nekakva sredstva koja smo bili prebacili radi plaćanja još uvek neisporučenog pamuka. Višinski je pristao.
U komuniciji s Londonom, Gavrilović je predložio da svi napuste Rusiju, jer nisu tamo imali šta da traže bez zvanične dužnosti. Predlog je prihvaćen, a priprema za evakuaciju odmah počela, ali pošto se u Moskvi nalazilo i osoblje naše diplomatske agencije iz Bratislave, kojoj je slovačka kvislinška vlada otkazala gostoprimstvo tokom Aprilskog rata, sve je išlo sporije.
Posle jedanaest meseci u Sovjetskom Savezu, poslednji članovi našeg poslanstva su 2. juna 1941. otputovali za Tursku, i to kao privatna lica. Samo su dva činovnika, zbog bolesti, s porodicama ostali u glavnom gradu Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika.
Ali tačno dvadeset dana kasnije, 22. juna, počela je zloglasna Operacija „Barbarosa”, fašističke trupe Vermahta prešle su granicu SSSR, i krenule putem koji je kroz istoriju direktno u pakao vodio svakoga ko se usudio da njim pođe nepozvan. Kremlj je uskoro obavestio našu izbegličku vladu da se poslanstvo može ponovo otvoriti; to se ubrzo i desilo.
(P. L.)
Povezane vesti
Treći svetski rat već u toku u Ukrajini: Trupe s obe strane komuniciraju na španskom, korejskom, srpskom...
Ubistvo Putinovog generala diglo Rusiju na noge: Saslušano više osoba zbog likvidacije Igora Kirilova
Pogledajte ispovest osumnjičenog za ubistvo Igora Kirilova: "Kupio sam trotinet, onda mi je stigao eksploziv"
<% post.title %>
Otkriveno koliko je do sada severnokorejskih vojnika poginulo i ranjeno u Rusiji: Cifra ubrzano raste
Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
A OD GAZDE ZA ODLAZAK U PENZIJU - STAN! Mitar je svoju radnicu Desanku častio nekretninom: "Ovo nije poklon, ona je to sve zaslužila"
Ovo je najtužniji apel koji ćete danas pročitati: "Rođena sam 23. juna 2006. godine u 15:20. Ako vidiš ovu objavu, molim te javi se"
Daniel je preminuo, a njegova žena je dobila od kolega neverovatan poklon: "Kada sam saznala, ostala sam bez reči"
C he
Velika faca bio Staljin.
Podelite komentar
nikolas
SVIMA JE BILO JASNO DA NAS SLAVENE HINKI ZELI DA POBIJE KAO I JEVREJE I DA SA NAMA NADJUBRI ZEMLJU 3 RAJHA!!!!
Podelite komentar
Marko
Engleska veza!!!!!
Podelite komentar