Staljin predvideo novi svetski rat i zaraćene strane u vreme kada Hitler politički nije ni postojao

„Dole sa kulakom u kolhozu“, sovjetski propagandni plakat iz dvadesetih godina. Foto: Wikimedia Commons/LSE Library

Neposredno posle Lenjinove smrti (januar 1924), vlast u Sovjetskom Savezu nije odmah postala skoncentrisana u rukama jednog čoveka. Nije Staljin odmah postao Staljin, trebalo mu je vremena da konsoliduje snage i da se učvrsti u centru moći.

Preporučujemo

Šta se dešavalo unutar SSSR bila je velika zagonetka za sve posmatrače sa strane, a nije bilo mnogo lakše ni ljudima koji su živeli u SSSR. Glasine koje su kolale zemljom i iz nje izlazile napolje bile su često kontradiktorne, često lažne, često dvosmislene, čime se stvarala izvesna aura mističnosti oko boljševičkog režima.

Ko je tamo glavni, ko vuče konce, ko je novi „crveni car”, postoji li takav uopšte: to niko sa sigurnošću nije mogao da tvrdi. U kojoj fotelji leži moć? Glavna Staljinova funkcija u to vreme nije bila posebno značajna sama po sebi; bio je generalni sekretar partije, ali nije ta funkcija Staljina učinila alfom i omegom, već obratno, Staljin od te funkcije načinio centar centra.

Josif Staljin na moskovskom Trgu Sverdlova juna 1930. hoda u pratnji svog obezbeđenja iz OGPU, tadašnje tajne policije, prethodnice NKVD koji će nastati 1934. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Государственный музей политической истории России, Георгий Георгиевич Петрусов/George Shuklin

Sve do 6. maja 1941. Staljin nije vršio nikakvu državnu funkciju (tad je izabran za „premijera”) već samo partijske (s tim što je 1934. njegova glavna funkcija postala sekretar CK; formalno on uopšte nije reizabran za generalnog sekretara CK KPSS, koja se u periodu 1925—1952. zapravo zvala Svesavezna komunistička partija). Ali nekakva ideja o tome ko bi mogao biti „drugi Lenjin” postojala je sredinom dvadesetih van SSSR, uprkos zatvorenosti i magle tajnovitosti koja je obavijala Kremlj.

Zbog toga je interesantno čitati našu, pa i stranu, međuratnu štampu, i zabavljati se njihovim batrganjem i pokušajima da prokljuve šta se zapravo dešava u Sovjetskom Savezu i šta Moskva planira da radi ubuduće.

Bilo je to od velikog značaja i za prilike u našoj zemlji, imajući u vidu popularnost ilegalne Komunističke partije Jugoslavije koja je 1920. zbog toga i zabranjena, pošto je pobedila na lokalnim izborima u Beogradu i većini drugih (srpskih) gradova, a na izborima za ustavotvornu skupštinu bila četvrta sa 12,4 posto (blizu ostalima; JDS 19,9%, NRS 17,7%, HSS 14,3), mada treća po broju mandata.

Zato ne čudi što je „Politika” 31. marta 1925. na naslovnu stranu stavila izveštaj iz SSSR, sa jedne sednice proširenog komiteta Treće internacionale, gde su boljševici raspravljali o daljem širenju revolucije i pravcima njenog izvoza, u prisustvu delegata iz Francuske, Nemačke, Češke, Indije, Poljske...

„Boljševik“. Boris Kustodijev, 1920. Foto: Wikimedia Commons/abcgallery.com

Grigorij Zinovjev, „član crvenoga triumvirata” (sa Staljinom i Lavom Kamenjevom), koji će 1936. postati prva žrtva Staljinovih čistki (istovremeno s Kamenjevim), o kojima smo nedavno pisali, pričao je tada, kako je revolucionarni talas u Evropi pao i kako pažnju treba usredsrediti „na Tursku, Persiju, Egipat, Indiju, Koreju i severnu Afriku”.

Samo nedelju dana ranije, u našoj se skupštini vodila žučna rasprava o ovoj temi, kada je vođa demokrata Ljuba Davidović, između ostalog, za govornicom konstatovao da je vlada na izbore održane 8. februara izašla pod parolom „protiv boljševizma”.

Istovremeno, podbadao je premijera Nikolu Pašića pričom, da mu je sigurno teško „sad pod starost ratovati protiv ideja svoje mladosti”, aludirajući na socijalističke korene Narodne radikalne stranke, koja je, onda kada je bila ubedljivo najpopularnija među Srbima, bila „crvena”, barem dok nije okusila vlast krajem 1880-ih.

Na kraju te sednice u skupštini je čak izbila i opšta tuča, mada to nije imalo veze s omrazom na boljševike... Elem, na naslovnoj strani „Politike” tog 31. marta pisalo je i ovo:

Adolf Hitler. Foto: Tanjug/AP

„Stalin-Dugašvili, koga danas smatraju za drugoga Lenjina, podrobno se zadržao na pitanju međunarodnih komplikacija. On nalazi da će borba između Amerike i Japana, kao i između Engleske i Francuske i između Nemačke i dvema Antantama neminovno dovesti do novoga rata. ’Zadatak komunističke partije, govori Stalin, je, da do kraja iskoristi sve protivnosti u logoru buržoazije, kako bi istu buržoaziju mogao sistematski da oslabi i razrije’”.

Staljinovu strategiju s početka rata istoričari odavno objašnjavaju na ovaj način, ali ostavimo to sada po strani; njegova predikcija je posebno interesantna, zato što je neobično precizna. Koliko je Staljin u stvari bio dalekovid, postaje jasno tek onda kada se vreme ove izjave smesti u istorijski kontekst.

Nemačka je još uvek bila vajmarska, bez prave vojske, s Rajnskom oblašću još uvek pod savezničkom okupacijom („meki trbuh” Nemačke koji ju je onemogućavao u vođenju samostalne spoljne politike), čak je i Rur još uvek bio okupiran, a i Sporazumi iz Lokarna će tek biti potpisani (oktobra te godine).

Nemačka ekonomija, koja je četiri godine ranije kolabirala a samo dve godine ranije izašla iz najveće hiperinflacije u istoriji, tek je stidljivo pokazivala znake oporavka, zemlja je još uvek grcala pod ratnim reparacijama, i mada ih nije isplaćivala ni redovno ni onoliko koliko je trebalo, za privredu u onakvom stanju i to je bilo mnogo.

Vojnici Vermahta u okupiranom Beogradu aprila 1941. Foto: Wikimedia/Public domain

Hitler je iz zatvora, posle neuspelog puča, izašao tri meseca pre ovog Staljinovog govora. Nije bio ni na čijem radaru. Na nacionalnom nivou bio je beznačajna figura, bez ozbiljne podrške i bez ozbiljnog uporišta u glasačkom telu; dve nedelje pre njegovog puštanja na slobodu, „nacike”, kako ih je naša štampa ponekad nazivala početkom tridesetih, osvojile su oko 900.000 glasova, tj. 3% ukupnog biračkog tela.

„Majn kampf” će tek u julu te 1925. izaći iz štampe, pa ni njegovi pogledi na svet i Istočnu Evropu nisu mogli biti opšteznani.   Drugim rečima, sem istorijskog iskustva, ništa nije ukazivalo na to, da bi Nemačka mogla ponovo postati pretnja po svetski mir, a kamoli da bi to mogla postati tako brzo. Ništa, sem istorijskog iskustva i zdravog razuma. Staljinu je to bilo jasno i pre nego što se bilo šta u tom pravcu ostvarilo.

Dočim su engleska i francuska elita deset godina kasnije bile u stanju da nemo gledaju kako Hitler remilitarizuje Porajnje (ključni korak ka ratu), ne shvatajući značaj onoga što im se odigrava pred očima: francuska vojska, u neposrednoj blizini, nije intervenisala zbog manjka političke volje i beskičmenosti pariskih vlastodržaca, dok Englezi nisu reagovali zato što je bio vikend (!!!).

Međutim, kada je iznosio svoju prognozu, mada je verovatno čuo da postoji taj neki Hitler u Bavarskoj, teško da je Staljin njega imao na umu. Pre će biti da je očekivao da Nemačka proizvede „Hitlera”, da ga izmisli, tj. da iscedi iz sebe nekoga ko će pokušati da je vrati na stari kolosek. Slučaj je hteo, da se taj neko zove Hitler. Rat je ujedno bio i neizbežan, i izbežan.

(P. L.)