O čudnom ubistvu na Balkanu 1931. pisao je ceo svet: Kako je rešena misterija smrti čuvenog vinara

Foto-ilustracija: Pixabay

Atentat na Rudolfa Stajnherca, čuvenog mađarskog vinara i trgovca, jedna je od najčudnijih krvavih priča sa Balkana između dva svetska rata. Policija je bila uverena da je Stajnherc ubijen iz koristoljublja, da bi priča na kraju dobila neočekivani obrt.

Preporučujemo

Sve je počelo 27. marta 1931. godine u vozu koji je u jutarnjim satima krenuo iz Budimpešte prema Kečkemetu. Negde kod grada Cegleda, kondukter je čuo zapomaganje iz jednog vagona. Kada je otvorio vrata kupea, zatekao je stravičan prizor. Muškarac star oko 50 godina u finom odelu ležao je u lokvi krvi sa teškim povredama glave. Voz je zaustavljen, a doktor koji je uleteo u vagon uspeo je na kratko teško povređenog čoveka da povrati. Rekao je da se zove Rudolf, da je direktor čuvene fabrike Fruktus i zvaničnik lokalne jevrejske zajednice. Stigao je da kaže i da je opljačkan i da opiše svog napadača, a potom je opet izgubio svest.

"Probudio me bol, video sam kako je zamahnuo čekićem"

Stajnherc je sa teškim povredama primljen u bolnicu u Celgedu gde je i operisan. Čuveni proizvođač i trgovac vinom je opet došao svesti i rekao da mu je, kada je voz krenuo iz Budimpešte, u kupe ušao mladić koji je imao voznu kartu do Kečkemeta. Rudolf je rekao kako je bio umoran, te je pridremao, kada ga je probudio stravičan bol. Uspeo je da otvori oči i vidi kako ga taj mladić udara čekićem. Kaže da ga je molio da ga poštedi, i da je posle izgubio svest.

Policija je ustanovila da je od Stajnherca uzet novčanik u kom je bilo oko 180 pengosa (valuta pre forinte, prim. aut), te zlatan lanac i sat. Lekari su utvrdili da je dobio najmanje deset udaraca čekićem po glavi... Inspektori su pronašli krvav kaput nedaleko od stanice istog dana kada se napad dogodio... Ubrzo su bili na tragu osumnjičenom. Sve jedinice su bile uključene u poteru za Ferencom Kovačem, koji je odgovarao opisu napadača. Policija je molila građane da im jave bilo kakvu informaciju. Međutim, od Kovača nije bilo ni traga ni glasa. Tek posle nekoliko dana su ga uhvatili. Do tad je Rudolf već uveliko bio mrtav. Podlegao je povredama u bolnici 28. marta.

Tokom ispitivanja Kovača, policija je shvatila da on nikako ne može da bude umešan u ubistvo. Stvari su postale već mnogo čudne... Rudolf je u polusvesti pominjao nekon baštovana iz sela Lajošmiš, zvali su ga baštovan Rotšildovih. Da je Rudolf poznavao tog baštovana potvrdila je i njegova supruga Ilona. Ipak, u domu Rotšildovih takav čovek nije postojao. Policija nije znala gde dalje da traga za ubicom, a onda se pojavio novi trag.

Naime, ubrzo je ustanovljeno da je Stajnherc imao životno osiguranje na 300.000 pengosa i 100.000 franaka. Takođe je otkriveno da je nekoliko dana pre ubistva pokušao da sklopi ugovor o još jednom životnom osiguranju. Tako je istraga krenula u više pravaca. Saslušano je još nekoliko ljudi, ali je ustanovljeno da oni nisu imali nikakve veze sa ubistvom mađarskog biznismena.

Priča je dobila neočekivani obrt kada je kondukter iz voza u albumu sa fotografijama brojnih kriminalaca ugledao poznato lice. Uperio je prstom u Frica Fišla i rekao da je kobnog dana on bio u vozu. Fišla je bio stari znanac policije, bio je simpatizer komunista i mnogo puta je kršio zakon. Odmah je izdata poternica. Samo par dana kasnije, 8. aprila, Fišl je uhvaćen ispred jednog hotela u Beču i odmah odveden na ispitivanje. Čovek je potom ispričao priču u koju bi malo ko poverovao.

"Dao mi je i čekić i rekao šta treba da uradim"

Fišl je ispričao kako je Stajnherca poznavao duže vreme, te da ga je ovaj unajmio da ga ubije. Stajnherc je Fišlu rekao da sve mora da izgleda kao da je u pitanju pljačka, čak mu je i sam doneo čekić kojim će počiniti ubistvo. Dao mu je određenu svotu novca i naredio mu da kobnog dana uđe za njim u voz u Budimpešti i "odradi svoje"...

Policija naravno nije odmah poverovala u ovo. Fišla su ispitivali satima, smenjivali su se inspektori i unakrsno ga ispitivali. Nijednu reč iskaza nije promenio. Nemajući kud, naloženo je da se izvrši ekshumacija tela Rudolfa Stajnherca, a potom je obdukcijom ustanovljeno da je u organizmu imao veliku količinu lekova, koje je popio da ne bi osećao bolove od udaraca.

Nakon toga policija je upala u Stajnhercov dom. Prilikom pretresa pronađeno je više polisa životnog osiguranja koje je Rudolf zaključio početkom 1931. godine. Dobili su uvid i u poslovnje knjige Fruktusa. Bilo je jasno kao dan - Stajnherc je bankrotirao. Otkiveno je i da mu sude za proneveru, te da je trebalo da se pojavi na sudu početkom juna. Kockice su počele da se sklapaju... Do tada je priča o atentatu, koji je ustvari samoubistvo, već dospela u svetske medije. O misterioznom slučaju sa Balkana pisali su čak i u dalekoj Australiji. 

U februaru 1932. godine Fišl je pred sudom priznao ubistvo, ali ne i krivicu. Na suđenju je tvrdio da ga je Stajnherc u vozu nagovarao da ga ubije. Tvrdio je i da mu ništa iz džepova nije uzeo. Govorio je da je on sam ustvari žrtva. Nakon što su izloženi svi dokazi, ustanovljeno je da je iskaz Fišla legitiman, te je osuđen na svega četiri godine zatvora, a presuda je kasnije preinačena i osuđen je na samo tri godine.

Stajnherc je svesno žrtvovao svoj život sa nadom da će porodicu spasiti bede. Međutim, nakon što je otkrivena prevara sa osiguranjem porodica nije dobila ni dinara. Šta više, nisu bili odbačeni ni predmeti za proneveru, tako da se njegova supruga Ilona našla pred sudom i polako je gubila deo po deo imovine koji je ostao iza njenog supruga.

Ilona je umrla u decembru 1975. godine u bolnici u Budimpešti.

(Telegraf.rs)