Da je Milutina nasledio sin kog je izabrao, ne bi bilo carstva i Dečana, ali bi država možda opstala
Kralj Stefan Uroš II Milutin preminuo je 1321. a da nije na adekvatan način rešio problem prestolonasledstva. Ipak, znalo se godinama unazad da je za to odredio mlađeg sina Konstantina. On, međutim, nije postao kralj
29. oktobra 1321. godine preminuo je kralj Stefan Uroš II Milutin, u svom dvorcu Nerodimlju, na obali rečice Nerodimke, zapadno od Svrčinskog jezera oko kojega su Nemanjići imali čitav kompleks dvorova, i gde je krajem 13. i tokom prve tri decenije 14. veka bilo jezgro srpske države.
Preporučujemo
Sve više Srba veruje da je pojam „Vizantija” deo antipravoslavne katoličke zavere. Ima li tu istine?
Kratak je put od roba do prestola: Kako je makedonski seljak postao vizantijski car
Pomenuto jezero bilo je veštačko, planski napravljeno za Milutinovog kraljevanja, kopanjem kanala koji je povezao Nerodimku s jednom pritokom Sitnice, čije su se dve druge pritoke nadovezale na time formirani polukružni vodotok, čime se na prostoru današnjeg Uroševca obrazovalo jezero, prstenasti pojas vode oko brda na kojem se nalazio zamak Svrčin.
O tom jezeru i tim dvorcima već smo mi pisali. Jezero više ne postoji, isteklo je tokom nekog zemljotresa, verovatno u 16. veku, ali dok je postojalo, igralo je centralnu ulogu u srpskoj politici, slično ulozi svog tvorca na istoriju srpskog naroda.
Milutin je umro i iza sebe ostavio naslednika po svojoj volji, sina po imenu Konstantin. Da je Konstantin bio po njegovoj volji, u to nema nikakve sumnje, da je bio mlađi sin, ni u to nema sumnje, ali većina ostalih stvari u vezi s Konstantinom je pod znakom pitanja.
Za početak, ko mu je bila majka? Pouzdan odgovor se ne može dati; verovatno je rođen krajem 13. veka, pošto je u Gračanici prikazan kao mladić od dvadesetak i nešto godina, mada starija datacija smešta godinu njegovog rođenja u 1382. ili 1383.
Jelisaveta Arpad ili Ana Terter?
Tokom poslednje dve decenije 13. veka, Milutin je bio u (izvesno divljem) braku s Jelisavetom Arpad, kćerkom ugarskog kralja Stefana V (čija je druga kći Katalina bila udata za Dragutina) i sestrom Ladislava IV; pre toga je bio oženjen kćerkom tesalskog gospodara Jovana I Duke kojoj imena ne znamo, a pre nje izvesnom Jelenom, iz nekog srpskog vlastelinskog roda, ne zna se kog.
Koliki problem istorijskoj nauci predstavlja hronologija Milutinovih brakova vidi se već iz toga, što mi ne znamo ni ko je majka Stefana Dečanskog, Jelena ili Tesalka (od toga je zavisilo da li je bio zakonit ili ne, što je možda postalo političko pitanje posle kraljevog braka sa Simonidom, kada je grčko sveštenstvo umireno tvrdnjom da su svi brakovi posle prvog bili nevažeći).
Milutin se mogao spanđati s Jelisavetom nekih godinu dana pre ženidbe Anom Terter, kćerkom bugarskog cara Georgija I Tertera, budući da je Ana, kada je 1284. stigla na srpski dvor, imala oko pet-šest godina. Istoričari koji Konstantinovo rođenje smeštaju u 1382—1383. upravo takvo datiranje imaju na umu.
Ali s Jelisavetom je mogao biti u vezi i tokom Aninog maloletstva, početkom poslednje decenije 13. veka, kada se iz Češke vratila u Ugarsku, nakon što joj je mužu odrubljena glava. Dakle, ona bi mogla biti Konstantinova majka, kao i sama Ana Terter, s obzirom da „krajem 13. veka” može biti i 1298., kada je imala oko 19 godina.
To je poslednja godina u kojoj je Ana mogla Milutinu roditi sina, pošto je politički dogovor koji je Simonidu 1299. doveo u Srbiju, nju kao taoca poslao u Carigrad, uprkos protivljenju crkve i vlastele. To bi se lepo uklopilo u Konstantinov prikaz na freskama gračaničkog katolikona, čije su oslikavanje 1321. dovršili solunski majstori Mihajlo i Evtihije, ali nikada nećemo znati i biti sigurni.
Simonida, koja je imala pet godina kada je stigla na Milutinov dvor, fizički i matematički nije mogla biti majka Konstantinova; uostalom, ona nije imala nikakvog potomstva, po pisanju vizantijskog istoričara Nićifora Grigore (1295—1360), inače prilično pouzdanog svedoka, zato što ju je kralj „uzeo” pre vremena, 1302. kada joj bilo osam godina, i tako joj ozledio matericu.
Najstariji pomen Konstantina je iz 1319., kada ga otac spominje na oltaru koji je poklonio Bazilici Svetog Nikole u Bariju, gde su se čuvale i čuvaju mošti ovog svetitelja. Razlog zbog kojega se ne pominje ranije dinastičke je prirode: tek je malo pre toga postao prestolonaslednik.
Milutina je prvobitno trebalo da nasledi stariji Uroš, budući Stefan Uroš III Dečanski, ali se on, poput svog sina Dušana dve decenije kasnije, posle izmirenja Milutina i Dragutina bio uplašio da će ostati kratak za tron, pa je digao bunu na oca, valjda misleći da ovaj stvarno namerava da ispoštuje obnovljeni Deževski sporazum iz 1282.
Slepi kraljević na Bosforu
Po tom sporazumu, Milutina je posle smrti imao da nasledi Dragutinov sin Vladislav. Ako je Uroš stvarno mislio da Milutin ozbiljno razmišlja o tome, nije dobro poznavao oca. Milutin je na obnovu zakletve pristao samo zato što je bio primoran, jer je veći deo zemlje u građanskom ratu stao na stranu Dragutina, čiji je napad uspeo da odbije tek uz pomoć turskih, tatarskih i osetskih najamnika.
Do Uroševe bune je došlo krajem 1313. ili početkom naredne. Milutin ga je potukao, namamio na pregovore, zarobio, okovao, u Skoplju oslepeo i poslao u carigradsko izgnanstvo. Ali čak ni tada nije Konstantin postao naslednik, barem ne zvanično; ipak, nije nezamislivo da ga je kralj već počeo da sprema za zaprestolenje, pošto izvesno nije nameravao Vladislavu prepustiti tron.
Dakako, nije Milutin mogao znati koji će od njih dvojice, on ili Dragutin, umreti prvi, ali nije imao šta da izgubi; a ako bi se Dragutin prvi „predstavio Gospodu”, mogao je samo da dobije, ako uopšte postoji neki dobitak u otimanju krune rođenom sinovcu.
Stoga, kad je Dragutin umro 12. marta 1316., Milutin je upao u tzv. Sremsku kraljevinu (severoistočna Bosna, Mačva, tada nazivana Donji Srem, Šumadija s Beogradom, zapadna Srbija i Braničevo, gde je Dragutin decenijama vladao praktično samostalno, mada nominalno kao podložnik ugarskog kralja i povremeno Milutina), prisvojio njeno zemljište a Vladislava utamničio.
Tek posle toga Konstantin postaje prestolonaslednik, i dobija na upravu Zetu, što je bila ne samo isključiva čast prestolonaslednika (poput princa Asturije u Španiji ili princa Velsa u Engleskoj), nego i svojevrstan test, reklo bi se: kaljenje. Međutim, Milutin to nije ozvaničio na državnom saboru i to je bio prvi i osnovni Milutinov i Konstantinov problem.
Drugi problem je bilo to, što je kralj u godini pred smrt, na nagovor arhiepiskopa Nikodima i humskog episkopa Danila, Urošu dozvolio da se vrati u zemlju posle sedam godina egzila, davši mu na upravu župu Budimlje na Limu. Iz sadašnje perspektive, to je bilo politički neodgovorno, jer je Milutin morao biti svestan kakav će metež nastati posle njegove smrti.
Nije slep!
No on to nije mogao ni pretpostaviti, jer Uroš je bio slep, a slep se čovek ne može popeti na srpski presto. Međutim, Uroš nije bio u potpunosti oslepljen. Neko se tu iz ko zna kog razloga oglušio o kraljevo naređenje; možda neko neposredno zadužen za „organizaciju” kažnjavanja, iz ljudskih ili političkih pobuda, ili je možda sam neposredni izvršilac kazne bio potkupljen.
Postoji mogućnost da Uroš uopšte nimalo nije bio oslepljen, ali to je malo verovatno jer zaverenici nisu mogli znati da li će Milutin izvršiti „inspekciju”; zapravo, nezamislivo bi bilo da nije proverio. Pre će biti da užareni legen, nečijom veštom rukom, nije probio zenice, što je Uroša ostavilo delimično slepim, dovoljno da se stvori privid da je kazna izvršena, i dovoljno da nešto vidi.
No to sem Uroša i nekoliko najbližih saveznika (verovatno Nikodima i Danila, a možda i romejskog cara Andronika II Paleologa), niko nije znao, a posebno ne stari kralj, jer je Uroš u javnosti uvek nosio povez preko očiju. Povez je skinuo tek kad je otac umro, ili tokom sahrane, objavivši da mu je Sveti Nikola vratio vid i momentalno privukavši na svoju stranu crkvu i veći deo vlastele.
Ako izuzmemo Nikodima i Danila, mnoge uticajne ljude je već i pre toga mogao privući, imajući u vidu da je Milutinovo bolovanje potrajalo mesec ili dva, pa je imao kada da pripremi teren. Što se tiče same kraljeve bolesti, ništa se pouzdano ne može reći. Savremena tvrdnja, da je doživeo moždani udar zbog kojeg je izgubio moć govora i pao u postelju, mora se uzeti s velikom dozom rezerve.
Više puta pominjani Danilo, tj. budući arhiepiskop Sveti Danilo II Pećki, zapisuje, da je kralj ostao bez moći govora, ali to, mada može biti tačno, može biti protumačeno i drugačije — kao prikrivanje kraljeve poslednje volje — posebno imajući u vidu da je Danilo sve vreme Urošev pristalica, i da Konstantina čak ni ne pominje u znamenitim „Životima kraljeva i arhiepiskopa srpskih”.
A sasvim zgodno, Konstantin se tada nalazio u Carigradu, gde je, po očevom nalogu, ili skupljao najamnike za rat protiv Ugara ili otišao da preuzme 2.000 kumanskih plaćenika koje je Milutin pozajmio caru Androniku II za borbe s Turcima u Maloj Aziji, a koji su sada mogli biti upotrebljeni u tzv. Građanskom ratu dvojice Andronika, ovog pomenutog i njegovog unuka Andronika III.
Sam Andronik II blagonaklono je gledao na zakraljenje Uroša, s kojim je u Carigradu bio u dobrim odnosima. Da je to tačno, dokazali su budući događaji: Uroš je po krunisanju oterao svoju prvu ženu, bugarsku princezu Teodoru Smilec, Dušanovu majku, a oženio se carevom sinovicom Marijom, što će deset godina kasnije (posle rođenja Siniše-Simeona) izazvati novi nemanjićki sukob na relaciji otac—sin.
Permanentni rat Nemanjića s Nemanjićima
Elem, Uroš je Konstantinu ponudio „drugo dostojanstvo carstva” (pre Dušana, „carstvo” je ravnopravni generički pojam za državu, „carevanje” za vladanje, i tako dalje), to jest poziciju mlađeg savladara, položaj mladog kralja. Konstantin je, potpuno razumljivo, to odbio. Obojica su bili sinovi svog oca i dobro znali da to nije nikakva garancija bilo čega.
U kakav je metež doveo zemlju ovaj, nazovimo ga uslovno, državni udar, najbolje će ilustrovati to, što je pogrebna povorka, koja je iz Nerodimlja ka manastiru Banjska nosila bogato ukrašeno telo kralja, tokom puta bila napadana od strane gusara (kako su u srednjem veku kod nas nazivani hajduci).
U takvoj atmosferi, Uroš je na Bogojavljenje 6. januara 1322. krunisan za „Stefana Uroša, blagovernoga i hristoljubivoga kralja srpskih i pomorskih zemalja”. Krunisao ga je arhiepiskop Nikodim. Njegov sin Dušan, tada najverovatnije 10-godišnji dečak, ili možda (za ondašnje standarde) mladić od bezmalo 14, krunisan je za mladog kralja.
Nije mnogo prošlo, a polubraća Uroš i Konstantin sudarili su se nekoliko meseci kasnije u bici na Dmitrovačkom polju (na kojem je danas smeštena Kosovska Mitrovica) kod Zvečana (u kojem će, ironično, devet godina kasnije Dečanski umreti u zatočeništvu vlastitog sina); detalji nisu poznati, sem očigledne činjenice da je pobedio Stefan Uroš III. Ne samo što je tok bitke nepoznat, nego nije jasno ni iz kog je tačno pravca došao Konstantin.
Neki izvori pominju da je napao iz pravca svoje Zete. Ali, ako je bio u Vizantiji, kako je neprimećeno s plaćenicima došao do Zete da se pregrupiše i skupi još vojske? Naravno, mogao je pomorskim putem, ali transport 2.000 kumanskih plaćenika brodovima nije šala, a nije ni jeftino, dok je kopneni put manje-više besplatan. Uostalom, ko će Kumane naterati na tako dug put po moru.
S druge strane, kumanski najamnici možda nisu ni učestvovali u ovome, možda su ostali u Vizantiji; u tom slučaju, Konstantin je mogao angažovati manji broj nekih drugih najamnika, ili doživeti neuspeh u tom naumu zbog intervencije Andronika II. U oba slučaja, mogao je brodom doći do Zete, okupiti vojsku i krenuti put Kosova.
Ne znamo. Ali znamo da je poginuo, najverovatnije na bojnom polju. Međutim, katolički barski arhiepiskop Gijom Adam, savremenik, donosi drugačiju, posve jezivu priču: „On [Uroš III] ga dade optužiti na jednom komadu drveta, pa mu klincima probi mišice i butine, pa ga onda raseče na dve polovine, po sredini. Eto kakav je ovaj zmijski rod, koji prosipa i širi piće tako otrovano”.
Šta zna Adam...
Kao i u slučaju Danila Pećkog, i ovo treba uzeti s velikom dozom rezerve. Gijom Adam je u Bar stigao 1324., ali je svakako slušao priče o sukobu dva brata, i to možda samo iz jednog ugla, zato što su u Zeti simpatije još mogle biti na poraženoj strani. Pored toga, možda je Konstantin bio trpeljiv prema katolicima, pa bi to Adamu bio dodatni razlog da izabere njegovu stranu. Ali to je samo naše nagađanje.
No to je sve nevažno u odnosu na Adamov lični interes, da u što gorem svetlu prikaže Stefana Dečanskog. Naime, Gijom Adam piše referat namenjen francuskom kralju Filipu VI, s namerom da na njega ostavi što snažniji utisak ne bi li ga ubedio da pokrene krstaški rat kojim će se Sveta zemlja te šizmatička Romanija (ili Romejsko carstvo ako više volite) i Rusija potčiniti Katoličkoj crkvi.
Konstantin, prvi Nemanjić koji je stradao na bojnom polju (Stefana Nemanje rođeni brat Tihomir nije bio Nemanjić), sahranjen je ili u Zvečanu, kao što kažu onovremeni izvori, ili u Banjskoj sa svojim ocem, kao što spekuliše moderna nauka, koja ne može pronaći arheološki dokaz u zvečanskoj Crkvi Svetog Đorđa.
No, da su se kockice drugačije posložile, da je Milutin na državnom saboru ustoličio Konstantina za mladog kralja, ili da je Dečanski ostao u egzilu, ili da je barem Milutinova poslednja volja u vezi nasledstva bila ispoštovana, ili da se Konstantin nije zatekao u Vizantiji kada mu je otac umro, ili... ili.. ili... na koncu, da je Konstantin uspeo da nasledi Milutina, sve bi bilo drugačije.
Oko toga se ne možemo sporiti — prosto, ništa ne bi moglo biti isto, jer bi dinamika svih potonjih događaja bila potpuno različita, to je zakon kauzaliteta.
A da li bi bilo bolje ili gore, to se ne može tvrditi. Možemo pretpostaviti da, recimo, ne bi bilo Visokih Dečana, jer, iako Dečanski u jednoj hrisovulji navodi, da je to mesto za podizanje manastira zapravo izabrao još Sveti Sava, to ne znači da bi ga bilo ko sem samog Dečanskog i podigao (posebno imajući u vidu da je od smrti Svetog Save tada bilo prošlo već 90 godina); a svakako bi imao drugačiju formu.
Bez Dečanskog ne bi bilo Dušana, bez Dušana ne bi bilo ni Dušanovog zakonika; možda bi bilo nekog drugog zakonika od nekog drugog vladara, ali ne tog zakonika od tog vladara.
Bez Dušana ne bi bilo ni onakvog carstva. Svaki srpski vladar bi u onom istorijskom času iskoristio unutrašnje urušavanje Vizantije i izvršio dalji prodor na jug, ali do koje granice, fizičke, i, mnogo bitnije, psihičke?
Pitanja, pitanja
Da li bi Konstantin, ili njegov naslednik, sanjali o romejskoj carskoj kruni, kao što je to činio Dušan koji je formativne godine svog života proveo u Carigradu — ili bi im draža bila srpska kraljevska? Da li bi izvršili onako temeljnu vizantizaciju države, bez obzira što je taj proces počeo još za vreme Milutina?
Da li je naš pad pod Turke zapravo cena te kratkotrajne carevine iz koje mentalno još ne možemo da izađemo, carevine koja je sve naše unutrašnje snage, u ono prelomno doba, rastegla do krajnosti? Da li bi nam dugoročno bilo bolje bez tog srpsko-romejskog eksperimenta?
Da li bismo, da smo ostali pre svega svoji a onda i na svome, da nam se razvučena država nije iznutra zbog separatističkih težnji nezasitih velikaša krenula da raspada, bolji otpor pružili navali iz Male Azije i sasekli je u korenu? Da li bi se Konstantinova grana pokazala čvršćom, izdržljivijom i dugovečnijom, da li bi donela kontinuitet, da li bi Nemanjići vladali Srbijom i narednih vekova?
Odgovore na ta pitanja nemoguće je pružiti. Naravno, može se poći i od ovoga: da je Milutin ispoštovao sporazum i sinovcu ostavio krunu, sve bi opet neizbežno bilo drugačije. Ovako je Vladislav II, već u poodmaklim godinama, oslobodivši se posle Milutinove smrti, oružjem morao istaći svoje pravo; ali je i on izgubio od nadmoćnog Dečanskog, koji je iza sebe imao mnogo veću silu na raspolaganju.
Vladislav je umro u ugarskom izgnanstvu posle 1326., dok se ove jeseni navršava sedam vekova od smrti njegovog strica Milutina. Naredne godine, navršava se sedam vekova od krunisanja Dečanskog i smrti Konstantina. Nećemo se ni okrenuti, a obeležavaćemo sedam vekova od Dušanove bune i smrti Dečanskog, i tako dalje. Te „okrugle” godišnjice uvek su zgodne za preispitivanje prošlosti.
(P. L.)
Povezane vesti
Ovo je Dušan, sedmogodišnji prvak Srbije: Zbog njega tenis oživeo u mestu s kojim je i Nole povezan
Skaradne table postavljene u Zvečanu, umesto ćirilice sad je albanski, a sitno latinicom piše "Srečan put"
Eksplozija u Zvečanu, oštećena benzinska pumpa koju čuvaju policajci
<% post.title %>
Prvi srpski kralj Stefan Prvovenčani je dva puta krunisan: Prvu ženu oterao zbog šuge, druga mu "donela" krunu
Video: Radnika milimetar delio od smrti: Sam Bog ga je pogledao
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Kada je teolog iz Zvornika ugledao prizor ispod bankomata, odjurio je prvo u banku, pa u policiju - zbog onoga što je učinio aplaudira mu ceo Balkan
Fotografija dnevnog boravka iz stare Jugoslavije izazvala lavinu reakcija: "Sve je ostalo isto i nakon 45 godina"
Slika iz autobusa koja je rasplakala Srbiju: "Otac ovako izgleda – nesavršen, ali sa srcem većim od veka!
Sladja
Sjajan tekst! Molimo vas sto vise ovakvih članaka. Ima nas koji ih sa zadovoljstvom čitamo!
Podelite komentar
Н. С.
САМО ДА НИЈЕ НЕЧЕГА БАБА БИ БИЛА ДЕДА. ШТА БИ БИЛО ДА БИ БИЛО. НИЈЕ ТАКО, И ПУНО ЈЕ БИЛО ПОГРЕШНИХ ПОТЕЗА, А РЕЗУЛТАТИ СУ ВИДЉИВИ. ПУНО ИМА СВАЧИЈЕ КРИВИЦЕ ЗА ДОСТА СТВАРИ. МИ СМО САМО ДОБРИ БОРЦИ, А ПОЛИТИКА УГЛАВНОМ 000
Podelite komentar
Srbin
A ČEMU TOLIKO PISANJE NA TEMU: "ŠTA BI BILO DA JE BILO...,?" KOGA TO VIŠE INTERESUJE?
Podelite komentar