Kako je paket državne pomoći promenio Rimsko carstvo na bolje, a od robova napravio bogataše

Foto: Pixabay

Gaj Sulpisijus Faustus je bio srećan, bar u vreme Rimskog carstva. Rođen je kao rob, ali ga je njegov gospodar oslobodio i tako je postao "slobodnjak" koji je, doduše, i dalje bio veoma povezan sa svojim nekadašnjim vlasnicima. On je, kao i mnogi drugi učeni slobodnjaci, ostao da radi kod svog nekadašnjeg gospodara. Faustus, konkretno, je ostao da gazdi vodi imanje i knjige u Napuljskom zalivu.

Preporučujemo

Živeo je lepo, ali se i dalje suočavao sa brojnim preprekama. Kao nekadašnji rob bio je izopšten iz "finog društva", nije mogao politički da se angažuje, niti je ikada mogao da postane elita...

Međutim, sve se to promenilo 79. g. n. e., kada je kastastrofa promenila carstvo i Faustusov život. Zemljotres koji je udario i Vezuv koji je potom proradio, uništili su gotovo sve, uključjući i Pompeju, ne ostavljajući ništa osim debelog sloja pepela... Ali, to je samo početak priče, piše New York Times.

U narednim mesecima sreća slobodnjaka poput Faustusa promenila se zauvek, i to na bolje, pošto su postali korisnici programa za pomoć u katastrofama, koji donekle i nalikuje "paketima pomoći" o kojima se trenutno raspravlja, recimo u SAD, koja je teško pogođena pandemijom korona virusa.

Ono što se dogodilo Faustusu i onima sličnim njemu, možda najbolje ilustruje kako velikodušnost neke vlade prilikom katastrofe može da donese dobro generacijama koje tek dolaze.

Od roba do bogataša

Iako je Pompeja praktično sinonim za totalnu katastrofu, poznato je da je samo oko 2.000 od procenjenih 12.000 stanovnika grada stradalo. Arheolozi sada imaju dokaze da je velika većina Pompejaca, uključujući nekoliko članova šire Faustusove porodice, evakuisana u obližnje gradove poput Neapolisa (danas Napulj), Kume i Puteolija. Nakon obilaska ruševina Pompeje i obližnjih zatrpanih gradova, car Tit je naredio da se bogatstvo bogatih patricija, koji su stradali u erupciji a nisu imali naslednike prenese na izbeglice, od kojih su mnogi bili bivši robovi poput Fausta. To je bio redak čin velikodušnosti, tim pre što ima dovoljno materijalnih dokaza da je održao reč.

Titova odluka je bila donekle pragmatična. Time što je pomagao izmeštenim Pompejcima omogućilo je da se ekonomija i dalje "kotrlja", jer su slobodnjaci vodili gotovo celu trgovinu, ali i poslove sa finansijama. Tokom sedamdesetih Rimsko carstvo je, može se reći, odlično stajalo, pošto se "preselio iz ratnohuškačkih vekova Rimske Republike".

Neronova kontroverzna vladavina završena je njegovom smrću 68, međunarodna trgovina je krenula da cveta, podstaknuta onim što Stiven Elis, arheolog i vanredni profesor na Univerzitetu u Sinsinatiju, naziva „maloprodajnom revolucijom".

Krcate ulice u rimskim gradovima bile su prepune prodavnica i restorana, povezanih u lanac snabdevanja koji se protezao od Španije do Sirije. Pompeja, primorski odmarališni grad za rimsku elitu, bio je pretrpan turistima i lokalcima koji su novac trošili na zabavu i dobru hranu.

Veruje se da je Tit upravo hteo da održi ovo blagostanje, ali njegov program pomoći se više odrazio na društvene norme u carstvu. Naime, odnos između gazdi i slobodnjaka trebalo je da bude odnos reciprociteta - gazde bi bile velikodušne prema svojim bivšim robovima, koji bi za uzvrat ostali verni članovi njihovih domaćinstava. Titov potez je ovaj odnos "razradio" u svoju korist. On je postao gazda svim slobodnjacima koji su sve izgubili u erupciji.

Stiven Tak, istoričar sa Univerziteta u Majamiju, koji je izučavao izbeglice iz Pompeje, kaže da su male šanse da su preživeli direktno isplaćivani. Umesto toga, Tit je naredio da se izgrade kuće za njih kraj obližnjih gradova, a u novim naseljima postojali su amfiteatri, kupatila i dobri putevi, koji su bili povezani sa glavnim trgovačkim rutama.

Obezbedili na hiljade radnih mesta

Kada je Titov brat Domicijan postao vladar, nastavio je bratovljevim stopama i naredio da se u izbegličkim četvrtima izgrade raskošne replike nedavno završenog rimskog Koloseuma i hramova bogovima zaštitnicima, uključujući Veneru. Tom izgradnjom je obezbedio nova radna mesta.

- U takvom svetu, svaki projekat javnih radova bio je pre svega program poslova za Rimljane - rekao je profesor Tak, dodajući da su ovi građevinski projekti verovatno obezbedili život hiljadama ljudi tokom sledećih 10 godina.

Teško je reći koliko je onih koji su "profitirali", ali mogu se dati neke procene. U svojoj knjizi „The Baths of Caracalla“, Džetent de Lejn, arheolog sa Univerziteta u Oksfordu, izračunala je da je za izgradnju rimskog kupališta potrebno 5.200 ljudi za iskopavanja, 9.500 za grubu konstrukciju, 4.500 ljudi za centralni blok i 1.800 za ukrase. Drugim rečima: hiljade dobrih poslova godinama. A nastala infrastruktura koristila bi se vekovima.

I tako je carstvo žrtvama katastrofe ne samo obezbedilo novi dom i dobar posao, već je, nehotice, takođe "ispralo stigmu ropstva", a Faustu i drugim slobodnjacima je to omogućilo da "petljaju sa svojim imenima". Naime, u društvu su tada robovi imali specifične nadimke, koji su ostalima jasno davali do znanja da je reč o robu. Recimo Faustus je bio popularan nadimak za robove i značilo je "srećan".

Bivši robovi su dodavali "L" svojim imenima, što je označavalo "libertus" (slodnjak), i odavalo njihovo skromno poreklo. Čim bi se Faustus predstavio gazdama, odmah bi znali da je slobodnjak. Međutim, kako su se on i drugi slobodnjaci odselili u mesta gde je malo ljudi znalo njihovu istoriju, slobodnjaci su mogli da odbace svoja robovska imena.

Jedna generacija koja je preživela erupciju, kao i mnoge izbegličke porodice, sada su imale imena koja ih ne razlikuju od njihovih "slobodnorođenih" komšija. To im je omogućilo da glasaju i da uđu u politiku, a da ih ne prate predrasude prema robovima.

Ovo, pak, nije donelo potpuni preokret u ponašanju Rimljana kada je reč o robstvu, niti je svaki slobodnjak postao bogat kao Faustus i njegova porodica. Međutim, nema sumnje da je program pomoći promenio sudbine marginalizovanih ljudi na bolje i usput pomogao razvoj ekonomije.

New York Times navodi da "još uvek možemo videti kako se naša savremena briga ogleda u ovoj drevnoj katastrofi". Navode da svi u SAD žele brzi povratak u uobičajene tokove, uz neke "nadogradnje infrastrukture" i nova radna mesta.

- Ali za potomke robova i za druge istorijski ugrožene grupe, ovaj napor u pružanju pomoći mogao bi takođe da pruži mogućnosti za socijalnu mobilnost. Dobra vest je da istorijski dokazi sugerišu da možemo imati sve ovo i još više - sve dok su naši političari spremni da budu velikodušni kao što je nekada bio rimski car, pre nekih 1.950 godina", stoji u tekstu.

(Telegraf.rs)