Ko je zaista gradio čuveni autoban i koja pravila danas na njemu važe: Može li zaista gas do daske?

Ilustracija: Nikola Jovanović Foto: Shutterstock

Autoban! Možda nijedna druga reč ne asocira toliko na Nemačku kao njihov autoput. Poslednjih decenija prerastao je iz utilitarnog dela nacionalne infrastrukture u kulturnu ikonu koja je iznedrila umetnička dela, albume, robu širom sveta - pa čak i ime irskog paba. Ali zašto je postao tako legendaran i u kakvoj su vezi Nemci sa njihovim "autobanom" danas? Još važnije, da li je tačno da na njemu možete voziti koliko god želite?

Prva stvar koju morate da znate jeste ta da nisu nacisti izmislili autoban. Šta više, ideja o konstrukciji brzih puteva koji povezuju nemačke gradove u razvoju nakon Prvog svestskog rada nastala je u posleratnoj Vajmarskoj republici, piše CNN. Prvi ovakav put je završen 1932. i spajao je Keln i Bon. Postoji i danas, deo je autobana 555.

Nakon što je Hitler "avanzovao" 1933. koristio je autoban za svoje političke promocije, a Frica Tota je postavio za glavnog inspektora izgradnje nemačkih puteva i naredio mu da prožiri autoban mrežu. Tot je bio glavni za ovaj program, koji je prema nacističkoj propagandi, pomogao da se smanji nezaposlenost u Nemačkoj. Radnici koji su radili na izgradnji autobana živeli su uradničkim kampovima u blizini gradilišta. Međutim, mnogi od njih nisu svojevoljno došli da rade, već su ih poslali sa Biroa Rajha, i na taj način skinuli sa spiska nezaposlenih lica.

Pravi rezultati tog širenja autoputa bili su, međutim, oskudni, a gradnja se sve više oslanjala na prisilne radnike i logoraše nakon izbijanja rata 1939.

- Kako je sve više radnika bilo potrebno u proizvodnji kako bi se spremili za rat, ubrzo je Nemačka ostala bez radnika koji bi gradili autoban. Zato je prinudni rad bio veoma važan - kaže Alis Etropolski, stručnjak za mobilnost i šef marketing tima javnog gradskog prevoznika Door2Door iz Berlina.

Ona ističe da se prinudni rad odvijao u veoma lošim uslovima. Do 1942. kada su nacisti počeli da "gube konce" u ratu, samo je 3.800 od predviđenih 20.000 kilometara auto-puta bilo izgrađeno.

Po završetku rata, veći deo autobana u Zapadnoj Nemačkoj je popravljen i ponovo stavljen u upotrebu, a sa procesom širenja počelo se 50-ih godina prošlog veka. Tokom hladnog rata pojedini delovi autoputa su bili dizajnirani tako da mogu da posluže kao piste za savezničke trupe u slučaju invazije Sovjeta.

U Istočnoj Nemačkoj su auto-puteve uglavnom koristila vojna vozila, kao i vozila državnih firmi koje su se bavile proizvodnjom. Razlika prilikom gradnje puta u tada podeljenoj Nemačkoj se može osetiti i danas, jer u nekim delovima zemlje možete osetiti kako sa glatkog zapadno-nemačkog asfalta prelazite na betonske blokove od kojih je sagrađena većina ruta u istočnom delu, i vaša vožnja postane na mahove mnogo truckava. Ovo ćete najbolje osetiti na deonici A2, pre prilaska Magdeburgu.

Autoban danas

Od 1953. zvaničan naziv za nemački auto-put je Bundesautoban, ili "federalni autoput". Sada postoji oko 13.000 kilometara autobana koji se svrstava u jedan od najdužih i najgušćih putnih sistema na svetu.

Većina deonica ima dve, tri, pa čak i četiri trake za jedan pravac, i naravno zaustavnu traku. I dok ga Nemci uglavnom više ne doživljavaju, stranci se i dalje oduševljavaju, ali i poneki lokalci. Kristijan Buš, arhitetka iz Kelna je jedan od njih.

- Uvek postoje tehnička dostignuća koja stvore primetno poboljšanje kod krajnjeg korisnika - objašnjava Buš.

On kaže da je način izgradnje pravi primer umetnosti arhitekture. Autoban se održava od taksi i održava ga federalna vlada, a ne regioni kroz koje putevi prolaze. Za automobile nema putarine, ali od 2005. godine, kamioni moraju da je plate.

Nemački autoban ima i svoju policiju, takozvanu "Autobahnpolizei", koja često koristi neobeležene policijska vozila sa kamerama kako bi dokumentovali prekršaje. Čak je snimljena i serija posvećena njima, koja se zove "Alarm für Cobra 11", u kojoj se prikazuje timski rad autoban policije u regionu Rajna-Rur.

Brzina je najvažnija

Naravno, stvar koju mnogi misle da znaju o autobanu je ta da možeš da voziš onoliko brzo koliko tvoj automobil može da ide... Što i jeste delimično istina.

Na pojedinim delovi autobana, na primer na deonici A3 između Kelna i Frankfurta ne postoji ograničenje brzine, što omogućava vozačima da "gare". I čuveni glumac Tom Henks je jednom ilustrovao kako izgleda voziti se autobanom: "Kada prođeš znak na kome piše 120 i ima crtu preko, stisni do kraja, nema više šta da te kažnjavaju - rekao je Henks.

Zato nije ni čudo što je autoban imao i "kulturni impakt", počeviši sa pesmom i albumom nemačkog Kraftwerka "Autobahn", koji je ušao u top 25 na listi najboljih 100 1975. godine.

Uticao je i na zlikovce iz čuvenog filma "The Big Lebowski," iz 1998. godine, u režiji braće Koen. U filmu "Autobahn" je ime tehno-pop benda glavnog antagoniste Ulija Kunkela (Piter Stormer) i dvojice njegovih drugara iz benda (Torsten Voges i basiste Red Hot Chili Peppers-a, Flija)... Isto tako, u Irskoj u Dablinu, možete da popijete pivo u "Autobahn Road House Bar and Restaurant".

Postoje i neki promišljeniji pristupi kulturnom uticaju autoputa u Nemačkoj. Kada je uglavnom industrijska regija Rur na zapadu zemlje 2010. godine proglašena evropskom prestonicom kulture, veliki delovi A40 bili su zatvoreni za saobraćaj. Umesto toga, dva miliona ljudi koristilo ga je za šetnju, vožnju biciklom, trčanje, piknik ili čak prisustvovanje koncertu - sve to deo javnog umetničkog dela pod nazivom „Still-Leben“.

Autoban budućnosti

Danas, Nemačka je jedina evropska zemlja bez potpunog ograničenja brzine, a rasprave oko uvođenja uvek su bile "vruća tema" nemačkih političara.

Zahtevi da se uvedu ograničenja brzine krenuli su od 1980. i sve ih je više poslednjih godina, ako ni zbog čega drugog, onda zbog smanjenja emisije štetnih gasova. Zelena stranka se zalagala za uvođenje ograničenja od 130 kilometara na čas 2019, ali im zahtev nije prošao.

Bilo ograničenja ili ne, pred autobanom je drugi izazov - klimatske promene. Hoće li ga u budućnosti zameniti železničkim šinama? Alis veruje da njegovo „kontrolisano okruženje“ znači da će imati moć opstanka.

- Kada govorimo o ljudima, autoban je po kontrolom, ljudi ga koriste da dođu od tačke A do tačke B. Verujem da ćemo u budućnosti imati prilike da vidimo automatizovani transport roba, što će prouzrokovati da se ide i ka automatizaciji prevoza ljudi - smatra Buš.

Međutim, stava je da dugoročni fokus na saobraćaj koji čine automobil i infrastrukturi koja je izgrađena sa tom namenom u Nemačkoj znatno komplikuje put za alternativna rešenja. Ipak, veruje da će jednom i o tome morati da se misli.

- Ovaj sistem stiže do krajnjih granica i nešto će morati da se menja - uveren je on.

Za sada su i političari i građani neodlučni oko budućnosti čuvenog Autobana. Čovek koji zagovara izgradnju autoputeva jeste ministar saobraćaja Andreas Šojer. On je nedavno tvitovao: "Ako živite na selu treba vam autoban". Ta rečenica izazvala je bes mnogih koji žive u ruralnim oblastima i koji bi zapravo više voleli bolji javni prevoz.

Stranka zelenih, sa druge strane, zalaže se za obustavu svih projekata koji podrazumevaju širenje Autobana, pogotovo deonice A49 u Heseu jer bi to značilo uništenje 1.000 hektara šume stare 300 godina. I dok je budućnost Autobana nesigurna, njegova prošlost je utemeljena...

Gas do daske, ali šta se ne sme

Ukoliko ste se pitali kako se pravilno vozi na autobanu, evo nekoliko pravila. Zabranjeno je preticati sa desne strane. Drugo vozilo isključivo smete da preteknete u levoj traci, a desna traka je uvek rezervisana za sporija vozila. Takođe, vozačima se savetuje da krajnju levu traku uvek drže slobodnu, čako iako nema drugih vozila. Na taj način ćete izbeći da vam se niotkud neki Ferari zalepi za auspuh...

Morate da budete svesni da, ako ne vozite formulu, uvek postoji neko ko je brži od vas. Zato na Autobanu svako malo bacite pogled na levi retrovizor. Iako ćete se vi možda pridržavati evropskih propisa i voziti 130 na sat, budite uvereni da neko može pored vas da projuri sa 260 km/h bilo da na tom delu Autobana postoji ili ne postoji ograničenje brzine.

Ono što je najvažnije, obavezno pratite znake, pogotovo one gde se uvode ograničenja. Imate standardne saobraćajne znake ili svetleće koje se nalaze iznad vas. Zakonski dozvoljena brzina predstavljena je crnim brojevima na beloj tabli, zaokružena crvenim. Važno je da znate i da na određenim deonicama postoje ograničenja od 120 kilometara na čas.

Pridržavajte se ovih ograničenja, osim ako baš ne želite da upoznate momke iz gore pomenute Autoban policije. Ukoliko poštujete pravila budite sigurni da ste bezbedni. Međutim, ukoliko se dogodi da upadnete u gužvu zbog nesreće koja se dogodila ispred vas, obezbedite prolaz za spasilačka vozila (Hitna pomoć, vatrogasci, policija...).

U Nemačkoj važi pravilo da, ukoliko dođe do stvaranja gužvi, vozači moraju da obezbede siguran prolaz za pripadnike hitnih službi. Ukoliko postoje samo dve trake u obavezi ste da pratite druge vozače i da se, u skladu sa njima prestrojite u krajnje levu, odnosno krajnje desnu traku i da omogućite da srednja traka bude apsolutno prohodna. Ukoliko se nalazite na putu koji ima tri ili četiri trake, ukoliko ste bili u desnim bežite skroz desno, ukoliko ste bili u brzim bežite skroz levo.

(Telegraf.rs)