Milion žrtava Staljinove Velike čistke: Niko nije znao šta zapravo znači "Bez prava na prepisku"
Velika čistka je pojam koji se koristi za tri medijski propraćena i čitav niz zatvorenih suđenja u Sovjetskom Savezu krajem tridesetih godina prošlog veka, tokom kojih je veliki broj starih boljševika proglašen krivim za izdaju te pogubljen ili poslat u gulage.
Preporučujemo
Istorijska čitanka: Ko su bili ruski kulaci i zašto su ih komunisti masakrirali i trebili kao vaške
Šta su bili glasnost i perestrojka: Gorbačov se nadao će spasiti Sovjetski Savez, a oni ga uništili
Radilo se o nameštenim suđenjima. Svi predočeni dokazi bili su ili izvodi iz preliminarnih istraga bezbednosnih službi, ili priznanja samih osumnjičenih. Kasnije se pokazalo da su optuženi bili nevini, da su dokazi fabrikovani od strane NKVD-a te da su priznanja bila posledica intenzivne torture i zastrašivanja.
Velika većina je rehabilitovana još tokom postojanja SSSR, i to nakon što je na čelo zemlje došao Nikita Hruščov, koji je započeo destaljinizaciju; ali to je malo značilo i onima koji su prošli kroz višedecenijski pakao sibirskog zatočeništva i ostracizacije, a kamoli streljanima.
Suđenja su, što se Staljina tiče, bila potpuni uspeh, budući da su uklonila svaku pretnju po njegovu vladavinu, bilo realnu bilo potencijalnu; svi njegovi rivali i kritičari bili su, na ovaj ili onaj način, eliminisani. Istovremeno, milioni „narodnih neprijatelja” poslati su u gulage.
Prvo suđenje počelo je avgusta 1936. dok je na čelu NKVD-a bio Genrih Grigorjevič Jagoda. Prvooptuženi su bili Grigorij Zinovjev, Lav Kamenjev i Ivan Smirnov; pored njih na optuženičkoj klupi našlo se još 13 lica.
Montirani procesi
Sve istaknuti učesnici Oktobarske revolucije, optuženi su da su se četiri godine ranije urotili s Lavom Trockim kako bi oformili terorističku organizaciju kojoj je cilj bilo uklanjanje Staljina sa mesta sekretara Centralnog komiteta partije (Staljin od 7. jula 1923. do 6. maja 1941. nije imao nikakvu državnu funkciju, tek tada je postao predsedavajući Sovjeta narodnih komesara, tj. „premijer”).
Teretilo ih se za planiranje atentata na Staljina i njegove najbliže saradnike, kao i za atentat na prvog sekretara Lenjingradskog komiteta Sergeja Kirova, koji je izvršen decembra 1934. (istraga sprovedena za vreme Hruščova posredno optužuje Staljina; treba napomenuti da je Kirov bio popularniji u partiji od njega, kao i da mu je njegova smrt dala povod za čistke).
24. avgusta 1936. sud ih je proglasio krivim i naredio njihovo pogubljenje.
Dvojica od trojice prvooptuženih bili su jevrejskog porekla, Zinovjev (rođen kao Ovsej-Geršon Aronovič Apfeljbaum) i Kamenjev (Lav Borisovič Rozenfeld), kao i Trocki (Lav Davidovič Bronštajn). Jagoda, koji će na kraju i sam postati žrtva, takođe je bio Jevrejin poreklom (rođen je kao Enoh Gerševič Jeguda). O potencijalno šovinističkom karakteru čistki biće više reči u nastavku.
Drugo suđenje počelo je januara 1937., nakon što je Nikolaj Ježov zamenio Jagodu na čelu NKVD-a (naredni period se u ruskoj istoriografiji po njemu naziva Ježovščina). Glavni među optuženicima ponovo su bili istaknuti prvoboljševici: Georgij Pjatakov, Grigorij Sokoljnikov, Leonid Serebrjakov i Karl Radek (među njima, jevrejskog porekla bili su Sokoljnikov, rođen kao Hirš Jakovljevič Brilijant, i Radek, rođen kao Karolj Sobelson).
Zajedno s ostalih 17 optuženika, teretili su se za obrazovanje „anti-sovjetskog trockističkog centra” koji je sa Trockim sarađivao u cilju sproveđenja sabotaža i terorističkih aktivnosti, kako bi uništili sovjetsku ekonomiju i smanjili odbrambene kapacitete Sovjetskog Saveza.
Optuženi su i da su kao nemačko-japanski agenti planirali obaranje sovjetske vlade i restauraciju kapitalizma. Bez obzira što su ove optužbe kontradiktorne (teško se može pomiriti saradnja i sa Trockim, i sa Nemcima i Japancima zarad obnove kapitalizama), Sokoljnikov, Radek i dvoje drugih osuđeni su na 10-godišnje robije, dok su ostali pogubljeni.
Međutim, i Radek i Sokoljnikov su 1939., u rasponu od bukvalno dva dana, „nesrećnim slučajem” stradali u sukobima sa ostalim zatvorenicima (istraga za vreme Hruščova pokazala je, očekivano, da je to bilo organizovano od strane NKVD-a).
Marta 1938. počelo je treće javno suđenje istaknutim boljševicima. Tužilaštvo je ovoga puta tvrdilo da je zinovjevsko-trockistička zavera uključivala i Nikolaja Buharina i Alekseja Rikova, pripadnike tzv. „desne opozicije” Staljinu unutar Svesavezne komunističke partije (boljševika), kako se partija zvanično nazivala (KPSS postaje tek 1952), koji su bili skrajnuti na marginu još krajem dvadesetih.
Staklo u maslacu
Zajedno s njima optuženi su Jagoda, i tri ugledna doktora koji su lečili vodeće državne zvaničnike. Ukupno 21 lice našlo se ovoga puta na optuženičkoj klupi. I njih su teretili za brojne sabotaže i špijuniranje s ciljem rušenja sovjetskog režima te razbijanja SSSR-a i obnove kapitalističkog uređenja.
Optuženi su i oni za Kirovljevu smrt, ali ne samo njegovu. Jagoda se teretio i da je trojici lekara naredio ubistva pisca Maksima Gorkog (umro juna 1936. od upale pluća) i člana Politbiroa Valerijana Kujbiševa (umro januara 1935. od srčanog udara).
Takođe — Vjačeslava Menžinskog, koji je umro maja 1934. kao šef OGPU-a na čijem se čelu nalazio od 1926., tj. od smrti Feliksa Dzeržinskog (OGPU je bila tadašnja sovjetska tajna policija, čije su prethodice bile Čeka i GPU, a naslednica GUGB pri NKVD-u; nakon više mena, 1954. je postala KGB). A Buharina se optuživalo za najveće svetogrđe: da je 1918. planirao atentat na Lenjina.
Među fantastičnim iznuđenim priznanjima koja su se mogla čuti tokom ovog suđenja, verovatno najsumanutije je bilo ono Isaka Abramoviča Zelenskog, bivšeg sekretara Centralnog komiteta, koji je priznao da je njegova grupa planirala da usmrti što je moguće više ljudi tako što će, između ostalog, u maslac ubacivati komadiće stakla i eksere kako bi sekla utrobe potrošača.
Uprkos tome što je N. Krestinski povukao svoje priznanje, a Buharin i Jagoda vešto odgovarali na pitanja državnog tužioca Andreja Višinskog, svi sem trojice osuđeni su na smrt 13. marta.
Zatvorenih suđenja bilo je daleko više, a najinteresantnija su ona vezana za komandni kadar Crvene armije; čistka u vojsci povezuje se s kolapsom odbrane tokom prve faze Operacije „Barbarosa”, iako ta teza ne pije vodu: nije „počišćeno” skoro 50 odsto oficira kako se tvrdi već svega oko 5 odsto, pritom je samo manjina streljana dok je trećina kasnije vraćena na dužnost.
Paralelno s ovim, odigravala se i šira čistka u sovjetskom društvu. Pisci, pesnici, umetnici, muzičari, naučnici, intelektualci generalno, čak i sportisti, nestajali su sa lica zemlje en masse. Ali niko kao kulaci, „imućniji” seljaci (svako s dve krave više od svojih suseda, ili dva hektara više) koji su stajali na putu kolektivizacije i stoga postali žrtve raskulačivanja. O tome smo pisali pre dve godine.
Šovinizam-staljinizam
Milioni su završili u gulazima (od 1930. do 1953. kroz gulage je prošlo 18 miliona ljudi, a oko 1,6 miliona je umrlo ili tokom zatočeništva ili od njegovih posledica) ili su streljani posle kraćih istraga, u najboljoj čekističkoj tradiciji. Teror NKVD-a prelio se i van granica SSSR-a, pa je u NR Mongoliji, organizovan masakr desetina hiljada civila, mahom budističkih monaha i sveštenika.
E sad, što se tiče šovinističkog karaktera Velike čistke... Veoma je lako izvući takav zaključak ako se selektivno biraju činjenice; istom metodom služe se antisemiti kada žele da dokažu jevrejski karakter Oktobarske revolucije, koju pokušavaju da uklope u svoje teorije zavere. U ovom slučaju, jedan deo optuženih bili su Jevreji; ogromna većina nije.
Istina, u vrhu boljševičkog režima bilo je dosta Jevreja tokom i posle revolucije, ali njihov udeo se preuveličava selektivnim navođenjem funkcija koje su oni vršili, bez pominjanja ostalih (da ne govorimo o tome što se jevrejsko poreklo pripisuje ljudima koji ga nisu imali).
Isto važi i ovde: ako se etničko poreklo navede samo u njihovom slučaju a u drugima ne, čitalac će lako steći pogrešan utisak. Mnogi su ga i stekli. Učinili smo to radi demonstracije; imajte to u vidu kada sledeći put čujete da neko Oktobarsku revoluciju objašnjava kao jevrejsku zaveru.
Naravno, polemika vezana za Staljinov navodni antisemitizam nedovršena je polemika, mada preko tzv. Doktorske zavere početkom pedesetih čak ni najdobronamerniji poštovatelji Staljina ne mogu olako preći; ali njegova motivacija (pored paranoje od koje je izgleda patio) i pre i tokom i posle Velike čistke, bila je najverovatnije puki poriv za samoodržanjem, dok je jevrejsko poreklo žrtava bilo kontingencija.
Međutim, tzv. Poljska operacija NKVD-a 1937—1938., koja je targetirala Poljake koji su živeli u SSSR-u, nesporno je imala sve karakteristike šovinističke operacije s elementima genocida i etničkog čišćenja.
Sprovodila se paralelno s Velikom čistkom, i može smatrati njenim delom. NKVD je sve Poljake držao za sumnjivce i poljske špijune, a agenti su čitav proces ubrzali tako što su u telefonskim imenicima tražili i odmah pozivali sve sa prezimenima koja zvuče poljski. Osuđeno je 139.835 ljudi a streljano 111.091 (22 posto Poljaka u SSSR-u).
To, međutim, nije puna istina. Gorepomenuti Staljinov državni tužilac Višinski poreklom je bio poljski katolik; Staljinov šef OGPU Menžinski bio je izdanak poljskog plemstva; poljski plemić poreklom bio je i njegov prethodnik te utemeljitelj sovjetske tajne policije „Železni Feliks” Dzeržinski, kojeg je Staljin nazivao „posvećenim vitezom proletarijata”.
Dakle, iako je ova operacija imala šovinistički karakter — kao i nemačka operacija (osuđeno 55.005 Sovjeta nemačkog porekla, streljano 41.898, ne računajući 800 nemačkih državljana koji su radili u SSSR), grčka (stradalo 20—50.000), letonska (streljano 16.573) i korejska (171.781 deportovan u Kazahstan i Uzbekistan, 40.000 mrtvih) — problem izvesno nisu bili Poljaci, Nemci, Grci, Letonci i Korejci kao takvi.
Problem je bilo to, što je sovjetski režim bio u paranoičnom strahu od unutrašnjih neprijatelja, koji su u dosluhu sa stranim (u poljskom slučaju, sa Republikom Poljskom s kojom su boljševici ratovali posle revolucije i s kojom su imali „neraščišćene račune”).
Bez prava na prepisku
Elem, Velika čistka počela je da gubi zamajac u leto 1938. kada je Staljin smenio Ježova sa čela NKVD-a i postavio Lavrentija Beriju, koji je ubrzo ukinuo naređenja vezana za sistematsku represiju i suspendovao izvršenje pogubljenja koja su bila na čekanju. Praksa masovnih hapšenja i slanja u egzil se nastavila, ali nije više bila eksplozivna i silovita, već stabilna i ravnomerna.
Dok je trajala, Staljin je bio neposredno involviran u čitav proces. Potpisao je 357 spiskova za likvidaciju na kojima se nalazilo 40.000 ljudi, odnosno 7,4 posto onih koji su zakonski pogubljeni. Neka imena je sam dodavao; pored drugih je ostavljao uputstva („tući, tući”, napisao je pored jednog imena koje se nalazilo na spisku uhapšenih koji mu je poslao Ježov).
Zvanično, u te dve godine je pogubljeno 681.692 lica, dok je dodatnih 136.520 preminulo u gulazima. Nezvanične procene istoričara kreću se od 950.000 do 1,2 miliona, i uključuju ne samo zakonski pogubljene, već i nezakonski pogubljene, umrle u pritvoru ili gulazima, ili one koji su preminuli po izlasku iz gulaga zbog tamošnjeg tretmana.
Za kraj, navešćemo jedan morbidni kuriozitet vezan za praksu NKVD-a tih godina. Naime, u presudama nekim političkih zatvorenika postojala je odredba koja je glasila „Bez prava na prepisku” (ili „Bez prava prepiske”). Oni koji su tako kažnjeni, obično su dobijali 10 godina teške robije, tokom kojih su bili onemogućeni da komuniciraju sa spoljnim svetom. No nisu ni mogli komunicirati, bili su već mrtvi.
Skraćenica „BPP” je bila za mnoge nerazumljiv eufemizam, pa su uzalud čekali voljene, sve dok im vlast ne bi u nasumično izabranom trenutku javila izmišljeni uzrok smrti. Moguće je, da je rezon režima bio praktičan: streljanje je najteža kazna, a prestupi to uglavnom nisu opravdavali, pa bi spoznaja da se odigravaju bezrazložne masovne likvidacije mogla uznemiriti narod i destabilizovati režim.
Primera radi, sve identifikovane žrtve pokolja u ukrajinskoj Vinici (oko 10.000 streljanih metkom u potiljak) i beloruskoj Kurapatiji (ne zna se tačan broj; minimum 30.000, ali možda i preko 100.000), u svojim javnim presudama koje su predočene porodicama imale su skraćenicu „BPP”. Stvarne presude koje su ostajale kod nadležnih uvek su imale istu rečenicu: „smrt streljanjem”.
(P. L.)
Povezane vesti
Šta su interkontinentalne balističke rakete? Oružje velikog dometa koje može da napada i iz svemira
Ukrajinci pozajmili stare sovjetske tenkove iz muzeja za obuku vojnika
Snimak privukao veliku pažnju: Rusija na front poslala nesvakidašnje oružje, ne bi ni trebalo da ga poseduje
<% post.title %>
Ukrajinski parlament preimenovao više od 300 mesta koja se odnose na Rusiju i SSSR
Video: Prolaznici je jedva izvukli: Šetala je ulicom, a onda je drvo palo na nju
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Čim su zaboli ašove u zemlju, pobeleli su od straha: Radnici groblja samo što nisu pali u nesvest zbog prizora u porodičnoj grobnici
POP DOŠAO DA SVETI VODICU, DOMAĆIN GA IZBACIO IZ KUĆE Milan dao 500, sveštenik tražio 1.500 dinara, a onda mu uputio jezive reči
Otac na samrti priznao ćerki i ženi svoje pravo ime, uskoro im je na vrata pokucala i policija: "Dobar dan, mislim da znate zašto smo ovde"
Viki
Staljin je pobio vise ljudi nego Hitler. Time se ne umanjuje zlocini ni jedne strane, ali je strasno da neko ko se borio protiv nacizma ih po zlocinima prevazidje.
Podelite komentar