Zašto je vođa SSSR usred Hladnog rata zvao jednu američku devojčicu da poseti Rusiju

Kada je Leonid Iljič Brežnjev, posle 18 godina vladavine Sovjetskim Savezom, preminuo 10. novembra 1982. godine, Hladni rat se nalazio u svojoj završnoj fazi i svedočio poslednjem velikom rastu tenzija. Na čelo zemlje došao je Jurij Vladimirovič Andropov, koji je prethodnih 15 godina domovini služio kao šef KGB.

Andropovljev mandat na čelu Komiteta državne bezbednosti bio je počeo brutalnim gušenjem Praškog proleća 1968., za šta mu je dobro poslužilo iskustvo koje je 1956. stekao prilikom gušenja antisovjetske revolucije u Mađarskoj, u čemu je kao sovjetski ambasador aktivno učestvovao, uostalom, on je bio taj koji je kolebljivog Hruščova ubedio u neophodnost vojne intervencije.

Iz toga je lako zaključiti da se radilo o komunisti starog kova i ljubitelju „čvrste ruke”, nekome ko je koncept ljudskih prava doživljavao kao imperijalističku zaveru, a sovjetsku intervenciju u Avganistanu, koja je ulazila u treću godinu, kao nužnost. Na drugoj strani je imao Ronalda Regana koji nije bio mnogo bolji, kojem je takođe sve što miriše na „crveno” bilo znak za alarm.

SAD i SSSR su u to vreme, početkom osamdesetih, razvijali programe koji bi omogućili lansiranje projektila sa satelita iz orbite, što je razumljivo izazvalo veliku nervozu u svetu; u Americi, Reganova administracija je bila pod pritiskom javnosti, a pomalo iznenađujuće, u Rusiji je sama vlada izdala saopštenje u kojem se sprečavanje militarizacije svemira naziva najhitnijim zadatkom čovečanstva.

Protesti protiv nuklearnog oružja odigravali su se širom Evrope i Severne Amerike, da bi 20. novembra 1983. na „Ej-Bi-Si-ju” bio emitovan televizijski film „Dan posle”, čija se radnja odigrava u Kanzasu posle izbijanja nuklearnog rata između NATO i Varšavskog pakta, i koji je ostvario snažan utisak na Amerikance, kao i na samog Regana, koji je u svoj dnevnik zapisao da mu je promenio mišljenje.

Mada su autore neki optužili za izdaju i sovjetofiliju, a drugi dve godine kasnije pokušali da odgovore filmom „Crvena zora”, koji mora biti jedan od najglupljih ikada snimljenih, trend je bio odlučno antiratovski, sklon pomirenju i koegzistenciji. Ljudi su, nakon tri i po decenije tenzija zbog nuklearne opasnosti, hteli već jednom da odmore nerve.

Godinu dana pre filma, a deset dana po preuzimanju dužnosti generalnog sekretara KPSS, Jurij Andropov je osvanuo na naslovnici „Tajma” 22. novembra 1982. Primerak časopisa našao je put do doma porodice Smit, profesora književnosti Artura i socijalne radnice Džejn, u gradiću Mančesteru, u Mejnu; deset godina ranije, dok su živeli u Houltanu, u istoj državi, dobili ćerku Samantu.

Samanta je imala samo pet godina kada je pisala kraljici Elizabeti, da bi joj izrazila svoje divljenje; sada je gledala naslovnicu „Tajma” i pitala svoju majku: „Ako se ljudi toliko plaše njega, zašto mu niko ne napiše pismo u kojem će ga pitati da li želi rat ili ne?”, na šta joj je majka uzvratila kontrapitanjem: „Zašto ti to ne uradiš?”

Rezultat je bilo pismo sledeće sadržine:

„Dragi gospodine Andropov,

Zovem se Samanta Smit. Imam deset godina. Čestitke na novom poslu. Zabrinuta sam da će Rusija i Sjedinjene Države ući u nuklearni rat. Da li ćete glasati za rat ili ne? Ako nećete, recite mi kako ćete da pomognete da ne dođe do rata.

Na ovo pitanje ne morate da odgovorite, ali bih volela kaada biste to učinili. Zašto želite da osvojite svet ili barem našu zemlju? Bog je stvorio svet za nas da ga delimo i brinemo se o njemu. Ne da se tučemo oko njega ili da jedna grupa ljudi drži sve. Molim vas učinite ono što je On hteo pa da svi budu srećni.

Samanta Smit”

Ono što je usledilo, svedočanstvo je jednog ludog vremena, oko kojeg danas postoje brojne zablude. Nisu sva uverenja o tom vremenu zablude, ali da su zablude brojne, u to nema sumnje. Naime, neko u Kremlju je pročitao ovo pismo, predao ga Andropovu, i odlučeno je da se ono iskoristi u propagandne svrhe.

Takva interpretacija njihovog ponašanja zvuči ružno, ali malo je verovatno da im osnovni motiv nije bio mala pobeda u medijskom ratu koji se vodio na globalnom nivou. Ne treba nikada smetnuti s uma, da zvanično nijedna od dve supersile nije htela rat, da su obe na papiru bile mirotvoračke i slobodarske, štaviše, da su obe sebe smatrale demokratskim.

Ne treba smetnuti s uma ni da svaki režim na svetu u svakom trenutku gleda samo svoj interes. U slučaju SSSR, može se staviti znak jednakosti između interesa zemlje i vladajuće klase; deluje da je svakom sovjetskom rukovodstvu očuvanje privilegija bilo podređeno očuvanju SSSR, zbog samog SSSR ali i zbog konačne pobede komunizma. Nema mesta sumnji u to da su oni čvrsto verovali u svoje ideje.

U tom kontekstu treba razumeti objavljivanje Samantinog pisma u moskovskoj „Pravdi”, što je privuklo posledično i pažnju zapadnih medija. No pošto ona nije dobila odgovor na svoje pismo, napisala je novo, ovoga puta sovjetskom ambasadoru u Vašingtonu; zanimalo ju je, planira li Andropov da joj odgovori.

26. aprila 1983. primila je odgovor od lidera SSSR u kojem je pisalo:

„Draga Samanta

Primio sam tvoje pismo, koje je kao mnoga druga koja su došla nedavno do mene iz tvoje zemlje i iz zemalja širom sveta.

Čini mi se — što mogu reći po tvom pismu — da si ti hrabra i iskrena devojčica, koja podseća na Beki, drugaricu Toma Sojera u čuvenoj knjizi tvog zemljaka Marka Tvena. Ova knjiga je vrlo poznata i omiljena u našoj zemlji od strane svih dečaka i devojčica.

Pišeš da si uznemirena oko toga da li će biti nuklearnog rata između naše dve zemlje. I pitaš da li radimo nešto da taj rat ne izbije.

VIDEO: Dolazak Samante Smit u Sovjetski Savez

Tvoje pitanje je najvažnije od svih koje misleći čovek može postaviti. Odgovoriću ti ozbiljno i iskreno.

Da, Samanta, mi u Sovjetskom Savezu pokušavamo da uradimo sve da ne bude rata na Zemlji. To je ono što svaki Sovjet želi. To je ono čemu nas je veliki osnivač naše države, Vladimir Lenjin, učio.

Sovjetski narod vrlo dobro zna kakva je užasna stvar rat. Pre četrdeset dve godine, nacistička Nemačka, koje je žudela za vlašću nad celim svetom, napala je našu zemlju, spalila i uništila mnogo hiljada naših gradova i sela, ubila milione sovjetskih muškaraca, žena i dece.

U tom ratu, koji se završio našom pobedom, bili smo u savezu sa Sjedinjenim Državama; zajedno smo se borili za oslobođenje mnogih naroda od nacističkih napadača. Nadam se da to znaš sa časova istorije u školi. I danas silno želimo da živimo u miru, da trgujemo i sarađujemo sa svim našim susedima na ovoj Zemlji — s onima koji su daleko i s onima koji su blizu. A svakako s tako velikom zemljom kao što su Sjedinjene Američke Države.

U Americi i u našoj zemlji postoje nuklearna oružja — užasna oružja koja trenutno mogu ubiti milione ljudi. Ali mi ne želimo da ikada budu iskorišćena. Upravo zato je Sovjetski Savez svečano izjavio pred celim svetom da nikada neće prvi iskoristiti nuklearna oružja protiv bilo koje zemlje. Generalno predlažemo prekid njihove dalje proizvodnje i početak uklanjanja svih zaliha na Zemlji.

Čini mi se da je ovo prikladan odgovor na tvoje drugo pitanje: ’Zašto želite da osvojite svet ili barem našu zemlju?’ Mi ne želimo ništa slično. Niko u našoj zemlji — ni radnici, ni seljaci, ni pisci niti doktori, ni odrasli niti deca, ni članovi vlade — ne žele ni veliki niti ’mali’ rat.

Mi želimo mir — postoji nešto čime smo zauzeti: uzgajanjem žita, građenjem i pronalascima, pisanjem knjiga i letenjem u svemir. Želimo mir za sebe i za sve narode planete. Za našu decu i za tebe, Samanta.

Pozivam te, ako ti tvoji roditelji dozvole, da dođeš u našu zemlju, najbolje bi bilo ovog leta. Saznaćeš više o našoj zemlji, upoznaćeš svoje vršnjake, posetiti međunarodni dečji kamp ’Artek’ na moru. Sama ćeš moći da vidiš: u Sovjetskom Savezu, svi su za mir i prijateljstvo među narodima.

Hvala ti za tvoje pismo. Želim ti sve najbolje u tvom mladom životu.

J. Andropov”

VIDEO: Konferencija za štampu Samante Smit u Moskvi

Dirljivi odgovor „tvrdog” Andropova, kojega Budimpeštanci i Pražani samo po zlu pamte, odjeknuo je svetom i ganuo mnoge. Kako je sve jednostavno! Rešenje svih problema bilo je nadohvat ruke, bili smo okruženi tim „rešenjem”: decom. Bilo je dovoljno da jedno dete napiše jedno pismo i da ceo svet zapanjeno zastane i ostane bez daha, da se zaluđeni zapitaju šta rade i kuda vode ovaj svet.

Samantu su intervjuisali brojni američki novinari, i ona je sa roditeljima 7. jula te iste 1983. godine sletela u Moskvu. U Sovjetskom Savezu provela je dve nedelje. Posetila je, pored Moskve, i Lenjingrad, u kojem je naišla na naročito srdačan prijem, u kojem su je svi redom darovali, a bila je i u pomenutom pionirskom kampu „Artek” na Krimu.

Tamo je odbila poseban tretman i boravila sa sovjetskom decom, u spavaonici sa devet drugih devojčica, koje su izabrane jer su tečno govorile engleski jezik; vreme je provodila u bazenu, i učenju ruskih pesama i plesova. Stekla je mnoštvo drugara; na konferenciji za štampu u Moskvi kazala je, da su Rusi „isti kao mi”.

Sovjetska štampa ju je prirodno pratila u stopu i pisala o svakom njenom koraku, a telefonom je razgovarala i sa prvom ženom u svemiru Valentinom Tereškovom (mada nije znala s kim razgovara pa je brzo prekinula vezu).

Sa Andropovim se, međutim, nije srela, mada ju je i on pozvao telefonom. Početkom iduće godine postalo je jasno zašto: skrivalo se da su lideru SSSR u februaru potpuno otkazali bubrezi, nakon čega se povukao iz javnosti, te da je u avgustu primljen u Centralnu kliničku bolnicu, u kojoj je i preminuo 9. februara 1984.

Premda je bilo u Americi glasova koji su sve to nazivali „reklamnim trikom američkog stila”, i tvrdili da je ona nevoljno postala pion u rukama sovjetske propagande, njena popularnost u Americi je bila ogromna, što je i logično: većina nigde na svetu ne želi rat, a svako opuštanje tenzija veselo dočekuje. Samo krvoločni i životno neostvareni žele sukob; nesreća je kad se nađu na čelu zemlje.

Samanta Smit je decembra iste godine na poziv premijera Jasuhira Nakasonea posetila Japan, gde je predložila da sovjetske i američke vođe svake godine na po dve nedelje razmene svoje unuke, verujući da niko ne bi bombardovao zemlju koju će posetiti njegova unuka. Napisala je i knjigu „Putovanje u Sovjetski Savez”, a pred izbore 1984. za kanal „Dizni” intervjuisala više predsedničkih kandidata.

Poginula je 25. avgusta 1985. godine, zajedno sa svojim ocem, u avionskoj nesreći. Uprkos brojnim teorijama zavere koje su cirkulisale po Sovjetskom Savezu, njena smrt je bila puka nesrećna okolnost. Zašto bi Americi bilo u interesu da ubije 13-godišnju devojčicu? Od nje su se emotivno oprostili Gorbačov, koji je u međuvremenu došao na čelo SSSR, kao i Regan.

U Moskvi je dobila spomenik (koji su 2003. ukrali „metalski” lopovi; postavljen je novi u Voronježu), u „Arteku” i danas postoji njena ulica; SSSR je izdao poštansku marku s njenim likom, njeno ime je davano brodovima, jednom dijamantu iz Sibira, planini; sovjetski astronom Ljudmila Černih je po njoj nazvala asteroid, a danski kompozitor Per Norgor joj posvetio koncert za violu „Sećanje na dete”.

Ne može se sve nabrojati; a nismo se čak ni dotakli počasti koje je i za života i posthumno primila u svom rodnom Mejnu (pomenimo makar statuu u Augusti na kojoj pušta golubica mira, dok joj pored noge stoji medvedić koji predstavlja Rusiju i Mejn).

Inspirisala je sve ostale dečje ambasadore dobre volje. Sedam meseci posle njene pogibije, u suprotni smer je krenula 11-godišnja Katja Lučeva, koja je sa vršnjakinjom Star Rouv dve nedelje putovala po Americi; posetila je Njujork (u njemu i sedište OUN), San Francisko, Los Anđeles, Diznilend, NASA-in Svemirski centar „Džonson” u Hjustonu, a u Vašington se čak srela sa samim Reganom.

VIDEO: Večna poruka mira Samante Smit

(P. L.)