Kako su Vizantinci latinskim krstašima skoro slučajno preoteli Carigrad posle 57 godina okupacije
Istočno rimsko carstvo je za bezmalo hiljadu godina nadživelo svog zapadnog parnjaka. Ključnu ulogu u tom kontriranju svakom zakonu verovatnoće srednjovekovnog sveta, odigrali su carigradski bedemi, neprobojni opasači zlatnog grada na Bosforu: unutrašnji Konstantinov bedem kao prvi, a zatim oni najvažniji, spoljni Dvostruki bedemi Teodosija II.
Preporučujemo
Vodimo vas na ulice Istanbula, prošetajte se pored ostataka naslavnijeg vizantijskog manastira
Vizantijski navijači gori od Delija i Grobara: Zbog trka dvokolica spale pola Grada, pogine 30.000
Nebrojeno puta su Teodosijevi bedemi spasili carstvo u trenucima njegovih najvećih kriza, dok je tek bilo Istočno rimsko, i posle, kada se transformisalo u ono što istoriografija naziva Vizantijom. Gotska opsada 378., persijsko-avarsko-slovenska 626., dve manje arabljanske opsade 654. i 669. a onda i dve velike 674—678. i 714., bugarske opsade 813., 913., 921. i 923., ruske opsade 860., 907. i 941.
O opsadama i napadima do kojih je dolazilo tokom brojnih građanskih ratova u vizantijskoj istoriji ne vredi trošiti ni reči; ni kada su bile uspešne, opsade nisu uspevale zbog slabosti bedema već političkog položaja onoga koji je, braneći Grad, branio svoj presto.
Dvaput, ili bolje reći triput, Carigrad je pao u ruke neprijatelju. Treći i poslednji pad je najčuveniji: 29. maja 1453. otomanske snage sultana Mehmeda II Osvajača, posle 53 dana opsade, provalile su u Konstantinopolj, ovladale njim i učinile ga trajnim turskim posedom, nakon čega se on više nikada nije našao u sličnoj situaciji.
No prvi i drugi put se to dogodilo tokom Četvrtog krstaškog rata, kada su latinski krstaši, zavedeni mletačkim mitom, prvo za njihov račun osvojili Zadar, a onda pristali i da usliše molbu Aleksija IV Anđela, koji je tražio pomoć kako bi sa romejskog prestola svrgao svog strica Aleksija III.
Aleksije vs Aleksije vs Aleksije
Aleksije IV je bio sin Isaka II Anđela, kojeg je njegov stariji brat Aleksije III srušio s vlasti 1195. godine, oslepeo i bacio u tamnicu zajedno sa sinom, kojem su 1201. dva pizanska trgovca pomogla da pobegne i da se prebaci u Sveto rimsko carstvo.
Krstaši su Mlecima dugovali 200.000 srebrnjaka na ime prevoza do Svete zemlje; Aleksije je obećao da će dug preuzeti na sebe. Pride, da će opremiti 10.000 romejskih vojnika za krstaški pohod, da će tokom njega izdržavati 500 vitezova, da će romejska flota učestvovati u prebacivanju krstaša u Egipat, i da će Carigradska patrijaršija priznati papsku suprematiju.
Vešti i lukavi mletački dužd Enriko Dandolo (čija je unuka Ana bila žena Stefana Prvovenčanog i majka Uroša I Hrapavog), neposredno dobro upoznat sa vizantijskom politikom, znao je da od toga nema ništa. Ali video je u ovom mladiću dobru priliku za Veneciju i za njeno rvanje s Vizantijom, pa je uspeo da „ubedi” većinu krstaša da se krene na Bosfor.
Tako su krstaši, umesto u Svetu zemlju, suprotno papinoj izričitoj zabrani da napadnu Carigrad — napali Carigrad. Prvi napad odigrao se jula 1203. godine, a drugi aprila 1204. Mada su oba bila uspešna, prvi je slabije poznat, jer njime nije nestalo Romejsko carstvo već je samo ustoličen Aleksije IV, koji nije bio u stanju da ispuni nijedno jedino obećanje.
Pritom nije uživao ni podršku oko 500.000 Konstantinopoljaca, sve agresivnijih prema krstašima kako je vreme odmicalo. Isak II je umro januara 1204., pa je senat, jednom od svojih poslednjih odluka (postojao je još uvek direktni kontinuitet između onog rimskog senata i ovog rimskog senata), izabrao novog cara, koji je tu čast odbio i utočište potražio u crkvi.
Tada je na čelo antikrstaške stranke stao Aleksije Duka. On je zbacio i u tamnici pridavio svog imenjaka, i postavši Aleksije V počeo da proteruje latinske žitelje grada. Posle propasti njegovih direktnih pregovora sa Dandolom (Nikita Honijat piše da su krstaši napali njega i njegovu pratnju te da je za dlaku izbegao zarobljavanje), došlo je do druge opsade i drugog pada grada.
Najveća pljačka u istoriji Evrope
Striktno govoreći, u oba slučaja proboj je izvršen na morskim zidinama, ne na kopnenim Teodosijevim bedemima, koji su ostali neprobojni sve do te 1453.
Pad Carigrada 1204. doveo je do nezapamćene pljačke, pohare i uništenja u režiji krstaša, koju pravoslavci, naročito Grci, još ne zaboravljaju zapadnim hrišćanima i ne praštaju. Veliki raskol, smatra se, postala je trajni rascep upravo zbog toga.
Stvari je lako iščupati iz konteksta. Ako se samo kaže da su katolici poharali Carigrad, opljačkali ga, uništavali pravoslavne svetinje i relikvije, stavili kurvu na patrijaršijski presto i terali je da peva lascivne pesme — to zaista zvuči kao ničim izazvana mržnja lišena predistorije. A zapravo su već tada Latini mrzeli Grke jednako koliko Grci Latine.
Samo dve decenije ranije, aprila 1182., Grci su u Carigradu izvršili strašan pokolj svojih latinskih sugrađana, kojih je tada bilo oko 60.000. Većina je pobijena, ili prodata u roblje seldžučkom Rumskom sultanatu, i samo je mali broj uspeo da utekne; papskom legatu je odrubljena glava i privezana za rep psa, koji je gonjen ulicama. O tome neki drugi put; ali nije baš pohvalno za pravoslavne Grke.
Prvi novgorodski letopis, najstarija sačuvana ruska hronika, kaže da je Enriko Dandolo oslepljen oko 1171. po naređenju cara Manojla Komnina, zbog čega je mogao imati i lični razlog za vendetu. Naučnici smatraju da je njegovo slepilo bilo kortikalno, proizvod snažnog udarca u potiljak sredinom te decenije; kako je do toga došlo ne može se reći.
Naravno, takvo varvarsko ponašanje prilikom zauzeća najznačajnijeg kulturnog središta hrišćanskog sveta i najvećeg grada Evrope, ništa ne može da opravda, ali važno je uvek sve u celini sagledati i shvatiti, a ne posmatrati izolovano, kao da grčko-latinski odnosi počinju 1204. Pritom je deplasirano moralisati o nečemu što se odigralo pre 800 godina; a ako se baš želi, treba se samo setiti da je svega 15 godina pre toga Stefan Nemanja Barbarosi nudio pomoć za krstaško zauzimanje Carigrada.
Partitio terrarum imperii Romaniae
Elem, prvo zauzeće grada imalo je kalkulantski cilj, ali ovaj drugi je već izveden s jasnom namerom da se Vizantija izbriše sa lica zemlje. Činjenica da su krstaške vođe pre samog napada sele za sto i preliminarno podelile kolač unapred, da bi posle potpisali i formalni sporazum pod imenom „Podela zemalja carstva Romanije” (lat. Partitio terrarum imperii Romaniae), govori nam nekoliko stvari.
Prvo, da je moć Romejskog carstva za vreme Komnina u 12. veku bila puka iluzija; dekandencija je već odavno uzela maha i sada je dolazila na naplatu. Drugo, to što su krstaši zauzeće Carigrada smatrali za puku formalnost i gotovu stvar, bilo je strašno ponižavajuće za Vizantiju. Treće, krstaško samopouzdanje pokazuje da je Zapad već preuzeo (ili povratio) primat u odnosu na Istok.
Po tom dogovoru, krstaši su obrazovali Latinsko carstvo sa sedištem u Carigradu, i više njemu nominalno zavisnih državica na zgarištu Vizantije: Solunsko kraljevstvo, Atinsko vojvodstvo, Ahajsku kneževinu, Filipopolsko vojvodstvo, Arhipelaško vojvodstvo, Negropontsku trijarhije, Bodonički markizat i Salonsku grofoviju.
Nastale su i tri grčke države: Epirska despotovina na prostoru današnje zapadne Grčke i Albanije, Nikejsko carstvo na prostoru zapadne i severozapadne Male Azije, te Trapezuntsko carstvo na crnomorskoj obali Male Azije. Vremenom su Nikeja i Epir postali glavni rivali u borbi za obnovu Romejskog carstva.
Iako je u jednom trenutku delovalo da je epirska država najozbiljniji kandidat za postizanje tog cilja, posebno nakon zauzeća Soluna 1224. od strane despota Teodora Anđela, koji se tada proglasio za cara, zapravo je to sve vreme bila država sa sedištem u Nikeji, kojoj je to naposletku i pošlo za rukom.
Αυτοκρατορία της Νίκαιας
Imajući u vidu kakve su muke carigradski bedemi hiljadu godina zadavali svim tim silnim vojskama, način na koji su Nikejci na kraju povratili grad je istovremeno i zabavna i komična istorijska priča. Evo kako je do toga došlo.
Postepena poluvekovna ekspanzija Nikejskog carstva učvrstila je njihove pozicije na Balkanu, stavila pod njihovu kontrolu Trakiju i Makedoniju, a Latinsko carstvo praktično svela na Carigrad sa najbližom istočnotrakijskom okolinom.
Prvi pokušaj da povrate Konstantinopolj odigrao se 1235—1236., za vreme cara Jovana III Duke Vataca, kada su ga opsedali zajedno s Bugarima cara Ivana Asena II. Ali to se pokazalo preuranjenim poduhvatom, brzo se to tako shvatilo, pa su naredne dve i po decenije iskoristili isključivo za unutrašnje i spoljašnje jačanje, a krunu svega ostavili za kasnije.
Mislili su 1260. da je kucnuo čas, ali je i ta opsada propala, mada različiti vizantijski hroničari uzroke poraza različito doživljavaju. Ne možemo biti sigurni ni s kolikom su vojskom tada krenuli, ali oko posledica nema spora: avgusta meseca potpisano je primirje između Mihajla VIII Paleologa (koji je na nikejski presto u svojstvu glavnog cara došao prethodne godine) i latinskog cara Balduina II Kurtenea.
Primirje je imalo da važi godinu dana, i čini se da je Mihajlo to hteo da ispoštuje, ali da odmah po isteku primirja ponovo okuša sreću. Jednostavno, Latinsko carstvo je dugo već bilo na izdisaju, i jedino su ga carigradski bedemi čuvali od propasti, baš kao i Romejsko carstvo, i pre ali naročito posle ovih događaja; prosto je sazrelo da padne.
Marta 1261. Mihajlo je pregovorao sa Đenovljanima (starim rivalima i neprijatejima Mletaka) i sa njima potpisao Nimfejski sporazum, trgovinske i odbrambene prirode, kojom je obezbedio flotu za predstojeći napad na Konstantinopolj. Pripreme su bile u punom jeku, kada se desilo nešto potpuno neočekivano.
„Skoro slučajno”
Krajem jula 1261. poslat je vojvoda Aleksije Stratigopul na čelu 800 vojnika-plaćenika, mahom Kumana, na trakijsku granicu sa Bugarskom. Zadatak mu je bio da Bugare drži na oku, a da usput, ako može, pokuša da se obavesti o detaljima latinske odbrane Carigrada.
24. jula ekspedicija je stigla u trakijsko selo Selimbriju (danas grad Silivri), na obali Mramornog mora. Od tamošnjih seljaka je čuo nešto neverovatno: celokupna latinska posada je zajedno sa mletačkom flotom isplovila radi napada na nikejsko ostrvo Dafnusiju, danas Kefken, na severozapadnoj crnomorskoj obali Male Azije.
Dafnusija je bila blizu Carigrada, maltene „iza ćoška” u odnosu na Bosfor, udaljena nekoliko sati plovidbe, ali dovoljno daleko da brzi, odvažni pokušaj ima šansu da prođe. Stratigopul se premišljao; ako bi se latinska vojska vratila pre nego što je očekuje, njegov odred bi bio uništen; takođe, nešto posade je svakako moralo ostati u gradu: pitao se, ima li dovoljno snage da s njima izađe na kraj; pritom, prekoračio bi carska ovlašćenja, što nije mala stvar.
Ali ovakvu priliku nije mogao da propusti. Te noći on se pod okriljem mraka zajedno sa svojim ljudima prikrao bedemima i sakrio u manastiru koji se nalazio blizu Izvorske kapije na Teodosijevim bedemima. Zatim je poslao omanju četu predvođenu lokalnim krijumčarima, koji su ih uveli u grad kroz tajni prolaz.
U zoru 25. jula 1261. oni su iznutra napali stražu na bedemima i otvorili kapiju. Latini su zatečeni potpuno nespremni, takav napad nisu oni ni u snu očekivali, jer ni slutili nisu da bi Grci mogli doznati da im je vojska izašla iz grada. Uostalom, osećali su se sigurno, vojska se nalazila u relativnoj blizini.
Povratak kralja
Nastali su haos i pometnja, Latini, ne znajući ni kolika ih sila napada, zajedno sa Balduinom su krenuli ka Zlatnom rogu, nadajući se bekstvu brodovljem; istovremeno, Stratigopul je zapalio sve mletačke zgrade i skladišta u luci kako bi ih sprečio da se iskrcaju. Većina Latina se zaista spasila blagodareći blagovremenom povratku Mletaka, ali je grad već bio izgubljen.
Na Veliku Gospojinu 15. avgusta Mihajlo VIII trijumfalno je ušao u Carigrad i u Aja Sofiji bio formalno krunisan za cara obnovljenog Romejskog carstva. Jovan IV Laskaris, sin prethodnog cara Teodora II Laskarisa, i Mihajlov savladar u čije je ime ovaj vladao zbog maloletstva, oslepljen je na svoj 11. rođendan, pa je patrijarh Arsenije Avtorijan ekskomunicirao Mihajla, ali dalja dešavanja s tim u vezi su neka druga priča.
Što se tiče Aleksija Stratigopula, njega je Mihajlo nagradio trijumfom kroz grad, bogatstvom, i time što mu se ime prilikom bogosluženja godinu dana pominjalo zajedno sa imenima cara i patrijarha. Zauzeće Konstantinopolja ostao mu je najveći uspeh, hvale vredan čin zbog odvažnosti i okretnosti koju je pokazao... ali se inače smatra osrednjim vojskovođom.
Eto, tako su Romeji, koji su se 57 godina pripremali da povrate svoj Grad, isti zauzeli „skoro slučajno”, kako je to okarakterisao Georgije Ostrogorski, najeminentniji srpsko-ruski vizantolog, osnivač Vizantološkog instituta SANU i jedan od najkrupnijih imena svetske vizantologije 20. veka. Iz ove priče se mogu izvući brojne pouke; ali svako treba da izvuče svoje.
(P. L.)
Povezane vesti
Stravično: Otkrivena najkrvavija tajna Velike Britanije!
Oni su vladali prerijom, dok Kolumbo nije zalutao: Evo šta smo videli i naučili u Muzeju američkih Indijanaca
Sutra je petak 13: Zašto se ovaj dan smatra nesrećnim i kakva bizarna verovanja se za njega vezuju
<% post.title %>
Eksperti veruju da su otkrili pravi identitet najpoznatijeg vizantijskog slikara
Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
A OD GAZDE ZA ODLAZAK U PENZIJU - STAN! Mitar je svoju radnicu Desanku častio nekretninom: "Ovo nije poklon, ona je to sve zaslužila"
Čovek parkirao auto u Pančevu, svi mu se smeju zbog natpisa na haubi: "Mora da se razveo pa slavi" (FOTO)
Majka iz Srbije zatražila disciplinski postupak protiv učiteljice zbog domaćeg zadatka svoje ćerke - razlog ne može biti bizarniji
kirilo
Ispod fotografije je napisano da je reč o pregovorima pored Carigrada, a na crtežu je Aja Sofija sa minaretima. U vreme tih pregovora Konstantinopolj nije bio nikako turski, a nigde nije ni bilo minareta.
Podelite komentar
Realno
E pa dobro da nisu.
Podelite komentar
Ratar
Latini au superiorni u odnosu na romejce i grke i nas ovde. Zato su i pobedili i unistili romejsko carstvo i dan danas vladaju nama.
Podelite komentar