Srbi tvrde da su rusofili, a ne igraju gorotki. Srbi ne znaju ni da Rusi vole gorotki. Zbog čega?
Ruski izvori tvrde da se gorotki (rus. городки) pojavio pre oko 300 godina. Te tvrdnje potkrepljuju prvim pouzdanim vestima s početka 19. veka, koje dolaze iz zapadnoevropskih izvora, kratko opisuju ovu rusku narodnu razonodu i svedoče o njenoj rasprostranjenosti i raširenosti, kako među ruralnom tako i među urbanom populacijom.
Stoga se pojava gorotkija mora smestiti u prvu polovinu ili sredinu 18. veka; u suprotnom, u ondašnjim okolnostima, gorotki početkom narednog stoleća ne bi mogao biti u toj meri prisutan na tako širokom geografskom prostoru, posebno ne širom Rusije čija je širina poslovična.
Kako je 19. vek odmicao, tako je gorotki bivao sve popularniji i prisutniji, uporediv na izvestan način s engleskim kroketom, ne što se pravila tiče, u tom pogledu nemaju sličnosti, već u smislu opšteg utiska, kao i svojevrsnog nacionalnog karaktera same igre; a što se tiče koncepcije, podseća na kuglanje ili bacanje potkovica — no o tome više u nastavku.
Igrali su ga i voleli pisci Lav Tolstoj, Leonid N. Andrejev i Maksim Gorki, kompozitor Vladimir V. Stasov, akademik Ivan P. Pavlov, biolog i genetičar Nikolaj V. Timofejev-Resovski, pevač Fjodor Šaljapin, kao i boljševički prvaci poput Lenjina, Staljina, Kalinjina i Vorošilova.
Legendu, da su ga igrali car Petar Veliki i generalisimo Aleksandar V. Suvorov, treba uzeti s velikom dozom rezerve. Barem za Petra nikakvih pisanih dokaza za to nema; prvog imperatora ta legenda praktično svrstava među najranije gorotkaše, što se ne uklapa u položaj gorotkija kao narodne a ne aristokratske igre.
Boljševički faktor
Ruski izvori ni ne pominju gorotki pre 19. veka, jer mahom ignorišu sve proizvode kulture svojih podanika, nedostojnih njihove pažnje; danas zvuči neverovatno podatak da je među ruskim plemstvom ruski jezik „u modu” počeo da se vraća tek tokom Napoleonove invazije na Rusiju, a čak i nakon toga, francuski je zadržao visoki status.
Aristokratija, koja se vremenom toliko razvela od realnosti i vlastitog naroda da je bila zapanjena silinom revolucije i mržnjom prema sebi, nije bila preterano zainteresovana za gorotki. Istina, bilo ih je koji su ga igrali, ali većina na gorotki nije obraćala pažnju. Dokaz za to je činjenica, da su pravila prvi put regulisana tek 1923. pod pokroviteljstvom novog boljševičkog režima.
Te godine organizovano je i prvo svesavezno takmičenje u gorotkiju (zbog čega se može reći da je te godine gorotki prestao da bude puka igra i postao sport), da bi 1928. bio uključen u program Svesavezne spartakijade, masovnog takmičenja u više sportova koje je trajalo tokom 12 dana avgusta te godine.
VIDEO: Prilog nemačke televizije o gorotkiju
Radilo se o nekoj vrsti sovjetske olimpijade; nadmetalo se 7.125 sportista iz 18 zemalja (uz sovjetske, bilo je i 612 predstavnika 17 inostranih radničkih sportskih organizacija, najviše Nemaca, 195; nas nije bilo) u 21 sportu: atletici, plivanju, biciklizmu, fudbalu, košarci, odbojci, boksu, ragbiju, tenisu, streljaštvu, gimnastici, rvanju grčko-rimskim stilom, itd.
Zenit gorotkija, pad i... uspon
To je verovatno bio presudan trenutak za dalji razvoj gorotkija, čija su pravila pet godina kasnije reformisana i unapređena, definisanjem 15 različitih figura, čime je osiguran nesmetan rast njegove popularnosti i njegov dalji razvoj (poslednji put pravila su dopunjena 1987. da bi se prilagodila levorukim igračima).
1936. organizovan je i prvi šampionat SSSR u gorotkiju, na kojem su, kao i na svim potonjim, dominirali moskovski igrači. Najčuveniji je bio Semjon I. Gromov, koji je nastupao za „Torpedo-Moskva” i koji je 1949. postavio svesavezni rekord oborivši 90 figura sa 150 palica. Ekipno, najtrofejniji su bili „Srp i Čekić” te „Spartak” sa po pet titula.
Zvanične statistike pokazuju, da je tokom šezdesetih i sedamdesetih u SSSR bilo čak 350.000 gorotkaša; međutim, osamdesetih popularnost gorotkija počinje da opada, a nakon raspada Sovjetskog Saveza da se strmoglavljuje.
VIDEO: Kako se igra gorotki
No čim su se Rusi sabrali i prestali da potcenjuju vlastito nasleđe, čim je prvi talas vesternizacije prošao, čim su shvatili da njihovo nimalo ne zaostaje za tuđim, da tuđe nije samo po sebi bolje, trend se obrnuo. 21. vek doneo je obnovljeno interesovanje za gorotki, pa sada postoje i međunarodna takmičenja poput Evropskog kupa i Svetskog prvenstva.
O značaju gorotkija svedoči njegova prisutnost u ruskoj književnosti, filmovima, serijama, crtaćima. Jedna ulica u Sankt Peterburgu, nedaleko od „Gasprom Arene”, nosi ime po njemu; naime, kada su boljševici 1925. rešili da ostrvo Krestovski u tadašnjem Lenjingradu preobraze u sportski kompleks, tamošnje ulice dobile su prigodna imena, pa je Beloseljski prospekt postao Rjuhinski, a tridesetih Rjuhina ulica — „rjuhi” je drugi naziv za gorotki.
Time dolazimo do pravila.
Kako se igra gorotki?
„Gorod” (grad) je figura napravljena spajanjem pet cilindričnih drvenih stubića od brezovine, lipovine ili bukovine; stubić se naziva „gorotki” (gradić) ili „rjuh” (otuda alternativni naziv sporta). Postoji 15 različitih figura: top, viljuška, zvezda, strela, bunar, radilica, artiljerija, raketa, mitraljesko gnezdo („baba na prozoru”), rak, stražari, srp, streljana, avion i pismo.
VIDEO: Ilustrovano objašnjenje pravila gorotkija
„Gorod”, pored toga što označava figuru, predstavlja i obeleženi prostor (2 x 2 m) na kome se ona nalazi. Cilj je bacanjem palice rasturiti „gorod” i izbaciti ga s terena; koji na kraju treće runde to izvede iz najmanje pokušaja, taj je i pobedio. Palice, ne duže od 1 m, bacaju se s udaljenosti od 13 m ili 6,5 m, a od razdaljine zavise dužina i obim „gorotkija” kojima se formiraju figure.
U svakoj partiji moguće je obarati od pet do petnaest figura, već po dogovoru između igrača, a po dogovoru se tokom igre i pravila mogu uprošćavati ili komplikovati, ako se igra neformalno na ulici. Naime, jednostavnost gorotkija dopušta igranje na asfaltu, zemlji, travi. Nije potreban profesionalni teren.
No to su samo najosnovnije stvari, postoje brojne druge, poput kazni koje određuju uslove pod kojima je moguće izgubiti bacanje. Ekipno igranje (najmanje pet na pet) takođe je interesantno; do smenjivanja dolazi nakon što je svaki igrač jedne ekipe dvaput bacao palicu.
Kako sve to izgleda možete pogledati na priloženim video-klipovima; ima ih dovoljno za sticanje opšte slike. Poslednji klip je najneformalniji i — najruskiji.
(P. L.)
Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Miloš
Od svoje 15 godine živim u Moskvi, trenutno imam 40 i još nisam čuo za tu igru. Svašta ću da pročitam. 🤣🤣
Podelite komentar
Pogled sa Rtnja
Biti rosofil ne znači biti Rus. Srbi imaju drugačije običaje, mentalitet, način života, ali nas sa Rusima veže vekovno prijateljstvo i pravoslavlje.
Podelite komentar
dg
Da li oni igraju kamena s ramena?
Podelite komentar