Najkraći predsednički mandat u istoriji Amerike: 31 dan šefovao Belom kućom, pa umro

Bronzana statua 9. predsednika Sjedinjenih Država Vilijama H. Harisona u Sinsinatiju, Ohajo. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Derek Jensen (Tysto)

Vilijam Henri Harison (1773—1841) bio je američki oficir i političar, koji je pre stupanja na dužnost devetog po redu predsednika Sjedinjenih Američkih Država obavljao niz odgovornih vojnih i državnih funkcija.

Preporučujemo

Poslednji predsednik koji je rođen kao britanski podanik, sin jednog od tzv. očeva osnivača Sjedinjenih Država Bendžamina Harisona V, počeo je vojnu karijeru kao učesnik Bitke kod palih stabala, kojom je 1794. američkom pobedom faktički okončan Severozapadni indijanski rat.

Veliki ugled je stekao 1811. kao komandant američke vojske u Bici kod Tipekanue, u sklopu Tekumseovog rata, koja mu je donela nadimak „Stari Tipekanu”. Početkom Rata iz 1812. postao je general-major, a godinu dana kasnije odveo američku vojsku u pobedu protiv Britanaca u Bici kod Moravijantauna u Gornjoj Kanadi.

U međuvremenu je gradio i političku karijeru. 1798. je postao sekretar Severozapadne Teritorije (današnji Ohajo, Indijana, Ilinois, Mičigen, Viskonsin i deo Minesote), 1799. njen delegat u Predstavničkom domu Kongresa, a 1801. prvi guverner Teritorije Indijana (Ohajo će 1803. postati savezna država, ali se ranije u sklopu priprema za to izdvojio od ostatka pređašnje teritorije), što će ostati sve do 1812.

Plantaža Berkli u Virdžiniji, jedna od prvih u Americi, u kojoj se 1773. rodio 9. predsednik SAD Vilijam H. Harison, poslednji rođen kao britanski podanik. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Library of Congress, Prints & Photographs Division, VA,19-CHARC.V,4-36

1816. izabran je za člana Predstavničkog doma Kongresa ispred 1. izbornog okruga Ohaja, 1819. za člana senata Ohaja, 1825. za člana američkog Senata ispred Ohaja, te 1828. za trećeg američkog ambasadora u Velikoj Kolumbiji (koja se zvanično zvala Republika Kolumbija, a obuhvatala teritorije današnje Kolumbije, Venecuele, Paname, Ekvadora i Gvajane).

Vigovci vs Demokrate

Iz Kolumbije se vratio ujesen 1829. i povukao na svoju farmu u Nort Bendu u „slobodnom” (ne-robovlasničkom) Ohaju, gde je živeo od skromne ušteđevine i male penzije, kao i od prihoda sa farme. Za života nije akumulimirao nikakvo bogatstvo, jer se nije koristio položajima; bio je toliko pošten da je obustavio proizvodnju viskija kada je shvatio kakav pogubni uticaj alkohol ima na konzumente.

I u to vreme su američkom politikom dominirale dve stranke, Vigovska partija iz koje će se kasnije razviti Republikanska (kao i dve manje koje su relativno brzo nestale, od kojih se jedna neformalno nazivala „Know Nothing”, a njeni članovi „Know Nothings”, što bi se kolokvijalno moglo prevesti kao „Nemači pojma”), i Demokratska partija, koju su 1828. osnovali Endru Džekson (predsednik od 1829. do 1837) i Martin van Bjuren.

Zvanični portret američkog predsednika Vilijama Henrija Harisona. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Google Cultural Institute

Harison je prvi put kandidat vigovaca za predsednika bio 1836., glavni od četiri; to je bio prvi put da jedna stranka na predsedničke izbore izlazi sa više kandidata (drugi i poslednji put se to desilo 1860. kada su isto pokušale demokrate).

Radilo se o genijalnoj političkoj strategiji: u svim „slobodnim” državama kandidat je bio Harison, sem u Masačusetsu gde je to bio Danijel Vebster, dok je u robovlasničkim kandidat bio Hju Vajt, sem u Južnoj Karolini gde je to bio Vili Mangum.

Cilj je bio uskratiti Van Bjurenu neophodnih 148 elektorskih glasova, i primorati Predstavnički dom da sam izabere predsednika, budući da su vigovci računali na pobedu na opštim izborima.

Plan je zamalo uspeo, presudilo je 4.000 glasova u Pensilvaniji [sic], pa je Van Bjuren trijumfovao (demokrate su isto prošle 1860. kada su zbog nesloge imale jednog kandidata na Severu a drugog na Jugu, pošto je Linkoln pobedio a da uopšte nije bio na glasačkim listićima u robovlasničkim državama).

Vilijam H. Harison je 1841. postao prvi američki predsednik koji je fotografisan tokom trajanja mandata. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Albert Sands Southworth (American, 1811–1894) and Josiah Johnson Hawes (American, 1808–1901)/The Metropolitan Museum of Art/Fallschirmjäger

Doduše, demokrate su zadržale većinu u Kongresu tako da bi bilo svejedno, čak i da su u ovome uspeli. Uglavnom, četiri godine docnije Harison je ponovo bio vigovski kandidat, ovoga puta jedini. Potukao je Van Bjurena, posle naročito žestoke kampanje u kojoj su se dva tabora međusobno vređala i napadala na najgore moguće načine.

Fatalna inauguracija

Harison je po dolasku u Vašington bio nameren da pokaže da nije „baba” kakvom su ga predstavljale demokrate, da je pravi oficir, obrazovan, ali i da je istinski „krajišnik” kakvim ga je prikazivala njegova propagandna mašinerija (uprkos tome što je bio izdanak bogate robovlasničke porodice iz Virdžinije, čak rođen na plantaži Berkli, jednoj od prvih u Americi, dakle svakako ne krajišnik).

Zakletvu je položio kišovitog i hladnog 4. marta 1841. Odbio je da stavi šešir i obuče kaput, jahao je na konju umesto da se vozi u zatvorenim kočijama, i tako pokisao održao najduži inauguralni govor u američkoj istoriji od 8.445 reči, što je čitao skoro dva sata (govor bi bio duži da ga Danijel Vebster nije skratio).

Potom je jahao ulicama tokom inauguralne parade, uveče prisustvovao i trima balovima, te postao prvi američki predsednik koji je fotografisan tokom mandata.

Vilijam H. Harison na samrtničkoj postelji. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/United States Library of Congress/Complex01

26. marta pao je u postelju sa simptomima prehlade. Pošto mu se stanje pogoršalo posle dva dana, pozvani su doktori koji su dijagnostikovali upalu pluća (danas se veruje da je možda imao tifoidnu ili paratifoidnu groznicu); opšte je uverenje da je to bila posledica njegovog neodgovornog i neobazrivog ponašanja tokom inauguracije.

Podvrgli su ga terapijama koje su samo pogoršale situaciju; puštali su mu krv više puta i davali prirodne lekove koji su mu samo dodatno iscrpeli organizam.

Sukcesija i presedan

Preminuo je 4. aprila: tačno 31 dan bio je predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Budući da je bio prvi koji je umro tokom mandata, njegova smrt je momentalno ukazala na neodređenost onog dela ustava koji se tiče sukcesije, koji je predviđao da u slučaju smrti predsednika, potpredsednik preuzima njegova „ovlašćenja i obaveze”, ali ne i da postaje predsednik.

Međutim, posle konsultacije sa predsedavajućim Vrhovnog suda Rodžerom Tonijem, a na insistiranje samog potpredsednika Džona Tajlera, on je 6. aprila položio zakletvu, a maja meseca Kongres rezolucijom potvrdio da će biti predsednik do kraja Harisonovog mandata. Ovaj pravni presedan je omogućio da se to ponovi u sedam navrata, i tek je 1967. ugrađen u Ustav kao 25. amandman.

10. predsednik Sjedinjenih Država Džon Tajler. Izabran kao potpredsednik, šef Bele kuće je postao posle smrti Vilijama H. Harisona. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Chicago Historical Society/Connormah

Tako su 1841. tri čoveka bili predsednici Amerike: Martin van Bjuren, Vilijam H. Harison i Džon Tajler; to se desilo još samo jednom, 1881., kada su predsednici bili Raderford B. Hejz, Džejms A. Garfild (stradao u atentatu posle šest meseci i 15 dana mandata, 79 dana nakon ranjavanja) i 21. predsednik Čester A. Artur (koji je našoj široj javnosti poznat po fiktivnoj školi po njemu nazvanoj u trećem delu filmskog serijala „Umri muški”).

Što se Harisona tiče — čiji će unuk Bendžamin Harison biti 23. predsednik — s obzirom da je odbio da otpusti sve demokrate iz administracije, nekim vigovcima je možda laknulo kada je preminuo (tada je, naime, u američkoj saveznoj vladi i institucijama zapošljavanje po partijskoj liniji još uvek bila uobičajena praksa, eliminisana tek tzv. Pendltonovim zakonom o reformi državne službe 1883., što je možda jedan od ključnih događaja političke istorije SAD koji je omogućio uspon te zemlje).

Ali se Džon Tajler pokazao kao još veće razočaranje jer je prekinuo veze sa Vigovskom partijom, koja ga je izbacila iz članstva (vigovci su ga zvali „Njegova Slučajnost”, a ni sa demokrata nije imao dobre odnose) zato što je odbio da podrži glavne tačke njene agende, među kojima je najvažnija bila uspostava tzv. Američkog sistema, ekonomskog plana koji je pretpostavljao visoke carinske tarife radi promocije domaće industrije, uspostavu nacionalne banke, i savezne subvencije za gradnju puteva i kanala. Svaka sličnost sa sadašnjicom (ni)je slučajna.

(P. L.)