Bio je otpisan, ali je čudom preživeo, služio je Bogu od jutra do mraka: Sećanje na patrijarha Pavla

Foto: Profimedia/AFP

Prošlo je dugih 11 godina kako je srpski narod ostao bez svog duhovnog poglavara, hodajućeg sveca, kako su ga mnogi nazivali - patrijarha Pavla. Blaženopočivši patrijarh ostao je urezan u srcima svih vernika kao čovek koji je govorio malo, ali su njegove reči bile toliko upečatljive, da nikad nikoga nisu ostavljale ravnodušnim. Svojim mudrostima umeo je da prodre i u duše onih koji nisu vernici, a njegov odlazak 15. novembra 2009. godine rasplakao je čitavu Srbiju, ali i region.

Patrijarh Pavle došao je na svetosavski tron 1. decembra 1990. godine. Za 44. poglavara SPC izabran je u devetom krugu glasanja na apostolski način, žrebom među dvojicom kandidata, episkopa šumadijskog Save i žičkog Stefana. Mitropolit Amfilohije, koji nas je takođe nedavno napustio, pisao je kako od svih episkopa jedino Pavle istinski nije želeo da bude patrijarh.

Život mu je bio težak, verovatno je i zato oduvek bio skroman i povučen. Rođen je 1914. kao Gojko Stojčević u slavonskom selu Kućanci kod Donjeg Miholjca i veoma rano je ostao bez roditelja. Imao je samo tri godine kada je brigu o njemu preuzela tetka, pošto mu je otac umro od tuberkuloze, od koje je oboleo u Americi, a ubrzo je ostao i bez majke, koja je preminula rađajući dete novom suprugu.

Gojko je bio bistro dete i veoma radoznalo. U njemu se lomila želja da bude ili lekar ili sveštenik. Kako je bio veoma krhkog zdravlja, tetka ga je poštedela seoskih poslova i dala ga na školovanje. Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, a višu u Beogradu, nakon čega je upisao bogosloviji u Sarajevu, a potom i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Zanimljivo je da je uporedo studirao i medicinu, ali je stigao samo do druge godine... Kao malom nije mu baš veronauka dobro išla, za razliku od matematike i fizike, ali je porodica veoma uticala na njega, pa je odlučio da treba da studira bogosloviju.

Foto: Profimedia/AFP

Posle perioda iskušeništva zamonašen je u manastiru Blagoveštenje 1948. godine i dobio ime Pavle, a do 1955. u vreme borbe komunista protiv crkve proveo je u manastiru Rača. Potom je otišao u Atinu na postdiplomske studije. Tamo je bio do 1957. kada je izabran za episkopa raško-prizrenskog. Kao arhijerej na Kosovu i Metohiji proveo je više od tri decenije, i zajedno je sa narodom trpeo napade i uvrede.

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. I pored brojnih obaveza uvek je našao način da se dodatno uposli. Kažu da je obavljao i stolarske, limarske, električarske, knjigovezačke poslove...

Stalno je bio u pokretu, kako bi obilazio i služio u svim mestima svoje eparhije. Uglavnom je svuda išao peške, od Peći do manastira Pećke patrijaršije, od Prištine do manastira Gračanice. Gde nije mogao peške išao je autobusom jer eparhija nije imala auto. Tek kasnije, eparhija je imala jedan vartburg.

"Bog mi je dao noge da njima hodam"

Iz Prizrena je u Gračanicu, prema rečima monahinja, uvek dolazio autobusom. Često bi iz Gračanice išao peške do Prištine.

- Sećam se, jednom sam mu rekla: „Preosvećeni vladiko, sramota je da idete peške do Prištine”, a on mi je uzvratio: „Ćuti, Teodora, kakva sramota kad mi je gospod Bog dao noge da njima hodam’. Bio je živi svetac koji hoda, napiši to da se zapamti, a ja odoh da se pomolim Svevišnjem – rekla je pre 11 godina za "Politiku" sestra Teodora Žarković koja je jedna od monahinja koje su pohađale monašku školu koju je osnovao patrijarh Pavle.

Čim bi čuo zvona išao bi da se moli

Sestra je svedočila da je kao vladika, a potom i patrijarh, kad god bi dolazio u Gračanicu, uvek primao mnogobrojne goste. Međutim, kako je rekla, imao je običaj da prekine svaki razgovor, bilo s kim, kada bi čuo da crkvena zvona označavaju vreme za molitvu. Jednostavno bi ustao, izvinio se i otišao u crkvu na molitvu. Prema rečima sestre Teodore, mnogo je vremena provodio moleći se, prvi je bio na jutarnjoj molitvi, a poslednji izlazio iz crkve nakon večernje molitve.

U konaku manastira Gračanica imao je svoju sobu u kojoj je čitao, pisao i spavao. U toj sobi bio je jedan prastari krevet, mali sto sa stolicama, i nikad nije dozvoljavao da se nešto promeni.

- Kod nas u Gračanici je spavao na tom krevetu, a u Prizrenu na podu, na slamarici napunjenoj šašom. Imao je poseban odnos prema hlebu. Grdio bi nas kad bi video da ostatke hleba nakon ručka dajemo stoci. Grdio nas je govoreći: „Ne znate vi, deco moja, šta znači glad i koliko dece umire samo zato što je gladno, a mi hlebom hranimo stoku”. Bio je veliki asketa – rekla je sestra Teodora.

Rado se vraćao u Blagoveštenje

Patrijarh je gotovo svakog leta odlazio u manastir gde se zamonašio.

- Pojavljivao se oko letnjih Vračeva, dva dana po Petrovdanu, s posebnom energijom koju je prenosio na druge. Držao je liturgije, propovedi i besede, a posle toga popravljao fasunge i dihtunge po manastiru - rekao je svojevremeno za „Politiku” arhimandrit Georgije Dobrosavljević, koji je bio iguman Blagoveštenja više od pola veka.

Da bi došao do manastira, sa narodom je strpljivo čekao autobus. Georgije, koji je veoma poštovao Pavla rado je prepričavao zajedničke anegdote, a među njima i onu da je Pavle sam sebi ušivao dugmad i pendžetirao cipele koje bi po 15 godina.

Foto: Marko Todorović

- Jednom prilikom u Beogradu idemo ka Patrijaršiji i Pavle kaže da za večeru imamo komad sira, krišku hleba i komad pite. „Ima li šta još”, pitam. „Nema”, veli on. Ušao sam u samoposlugu da bih kupio jogurt i još nešto a patrijarh ostao napolju da me čeka. Na kasi, ispred mene, stajalo je osmoro ljudi, i jedan gospodin propustio me ispred, govoreći kako nema smisla da me patrijarh čeka napolju. Pavle je to video kroz staklo i reče: „Bog te video, sad ćeš i ti u Beogradu postati veliki pored mene” - prisetio se arhimandrit Georgije.

Čudesno isceljenje

Dok se još nije zamonašio, za vreme Drugog svetskog rata, patrijarh je radio jedno vreme kao veroučitelj u Banji Koviljači, u domu za decu izbeglu iz Bosne. Spasavajući jedno dete da se ne udavi u Drini, u avgustu 1944. godine, razboleo se i dobio tuberkulozu. Lekari su mu rekli da mu je ostalo tri meseca života. Prihvatili su ga monasi u manastiru Vujan. Boreći se molitvom protiv opake bolesti, ipak se izlečio. U znak zahvalnosti Bogu što mu je podario zdravlje izrezbario je jedan krst koji se i danas čuva u ovom manastiru. To je najvrednija relikvija u planinskoj bogomolji na Vujnu, na luci je raspeće Hristovo, a na poleđini posveta: „Manastiru Vujnu, o isceljenju, priloži rab božji Gojko, 1946.”

Patrijarh i luksuzna kola

Nema ko se u Srbiji ne seća anegdota o Patrijarhu, a koje je novinar Jovan Janjić sakupio u svojoj knjizi „Budimo ljudi – reč patrijarha Pavla”.

Tako je, u vreme zasedanja Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Pavle krenuo na večernju službu u Sabornu crkvu. Kada je izašao iz Patrijaršijskog dvora, video je ispred sebe mnoštvo parkiranih velikih crnih automobila i upitao je sveštenika koji prati čija su ovo ovolika luksuzna kola.

- Naših episkopa, Vaša svetosti! Došli su njima na ovaj sabor - odgovorio je sveštenik.

- O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti!? – rekao je tada patrijarh.

U rajskoj tišini ga ispratile stotine i stotine hiljada ljudi

Patrijarha Pavla je u nestvarnoj tišini na večni počinak ispratilo najmanje 600.000 ljudi. Stotine hiljada pratilo je kovčeg od Saborne crkve u Beogradu do platoa ispred Hrama Svetog Save gde je na desetine hiljada ljudi čekalo povorku. Ljudi su stajali na trotoarima sve do do manastira Svetog arhangela Mihajla u Rakovici, gde je patrijarh i sahranjen.

Na sahranu su došli i mladi i stari iz čitave Srbije, BiH, Crne Gore i drugih država regiona i sveta. Po preporuci Svetog arhijerejskog sinoda i želji patrijarha Pavla, skoro svi došli su bez cveća u rukama i mnogi su, umesto venaca, ostavili prilog za nastavak izgradnje Hrama na Vračaru.

U otvorenom belom vozilu kovčeg je nakon opela iz Hrama, u sporoj vožnji, prevezen do manastira Rakovica. Pored puta, jedan do drugog Beograđani su stajali u tišini da isprate patrijarha na večni počinak.

(Telegraf.rs)