Kratak je put od roba do prestola: Kako je makedonski seljak postao vizantijski car

Aja Sofija u Carigradu, koji je podigao car Justinijan sredinom 6. veka, hiljadu godina je bila najveća crkva na svetu. Turci su je pretvorili u džamiju. Foto: Tanjug/AP

Konstantinopolj, Carigrad kako smo ga hiljadu i po godina nazivali, srce i središte istočnog hrišćanstva i prestonica Romejskog carstva, bio je od početka 4. veka pa do krstaškog osvajanja grada 1204. najveličanstveniji grad na svetu, za Grke jednostavno Grad; iako su ga oni 57 godina kasnije oslobodili, nikada nije povratio staru slavu.

Preporučujemo

A stara slava bila je usko vezana za njegov kosmopolitski karakter: u njega su se slivali trgovci, zanatlije, izbeglice, putnici, plaćenici, preduzetnici svih vrsta, prevaranti, vojnici, hodočasnici, birokrate, pripadnici svih etničkih i verskih zajednica. Ondašnji posetioci bili su zaprepašćeni kulturnim bogatstvom tog šarenolikog ljudskog mozaika koji se skupio na Bosforu.

Taj mozaik pun protivrečnosti i sukobljenih interesa, na okupu je držao staleški sistem koji nije bio ni približno rigidan koliko mi možda mislimo, jer nije bilo formalnih ograničenja za napredovanje ili nazadovanje. Većina je ostajala u okvirima svojih staleža, zanimanja su se prenosila sa oca na sina, ali blagodareći nasleđivanju imovine i postepenoj akumulaciji bogatstva, ništa u teoriji nije stajalo između skromne seljačke porodice i najviših položaja u carevini — sem strpljenja.

Čak ni sam carski položaj nije bio nedostižan. Čak, ništa nije stajalo između prostog seljačkog sina i prestola, u okviru jedne jedine generacije. Primer toga je Justinijan, najznačajniji vizantijski car, seljačko dete romanizovane ilirske ili tračke porodice, etničkog miljea u kojem će se tokom narednih vekova formirati Vlasi kao zasebna etnička grupa specijalizovana za stočarstvo.

Bogorodica sa Hristom Mladencem, na apsidi Aja Sofije u Carigradu. Istoričari umetnosti se spore oko datiranja ovog mozaika, ali većina se slaže da je nastao tokom Makedonske renesanse u 9—10. veku. Foto: Wikimedia Commons/Photograph: Myrabella

Ali Justinijan nije jedini primer i dokaz socijalne mobilnosti u Romejskom carstvu, a nije ni najbolji. On se na presto popeo zahvaljujući prethodnom usponu svog ujaka Justina, seljačkog sina iz docnijeg Caričinog grada kod Lebana, koji se zbog siromaštva, sa dva zemljaka uputio ka Carigradu, nameren da promeni svoju i sudbinu svoje familije.

Uspeo je da snalažljivošću postane car 518., i da utemelji novu dinastiju. Posinio je sestrića i načinio ga savladarom, a ovaj ga je posle njegove smrti 527. nasledio na prestolu ka jedini „vasilevs”.

U stvari, pomenuta socijalna mobilnost u Romejskom carstvu umnogome je zasluga upravo cara Justina, koji je 525. ukinuo zakon koji je zabranjivao ljudima iz senatorskog staleža da se žene pripadnicama nižih klasa, uključujući i glumice, što je bio skandal.

Vasilije

No to je omogućilo Justinijanu da oženi Teodoru, devojku kiparskog porekla, kurtizanu, ako je verovati malicioznom Prokopiju, pantomimičarku proslavljenu ulogom u predstavi koja je bila inspirisana mitom o Ledi i labudu, u kojoj je nastupala gotovo naga; dakle, pripadnicu najnižeg od svih staleža kojem je čak i pristup crkvi i svetim tajnama bio zabranjen do samrti.

Takođe je to posredno i dugoročnim društvenim razvojem, tri veka kasnije omogućilo uspon još jednog seljaka iz ne-grčkog balkanskog miljea, utemeljitelja Makedonske dinastije, jedne od najvažnijih vizantijskih vladarskih kuća: Vasilija I Makedonca.

Politička karta Balkana i južne Italije oko 850. godine. Foto: Wikimedia Commons/Hxseek

Vasilije je rođen krajem 811. u Hariopolju, u temi Makedoniji (teme su bile vizantijske vojno-civilne teritorijalne jedinice od sredine 7. veka pa nadalje). Ta tema nije korespondirala sa istorijskom Makedonijom, zauzimala je oblasti Zapadne i Istočne Trakije, koje su danas u sastavu Grčke i Turske; sam Hariopolj (današnji Hajrabolu) nalazio se na 70 kilometara daleko od sedišta teme Adrijanopolja (Jedrene) i na 160 kilometara od Carigrada.

Otac mu se verovatno zvao Varda, deda Maiktes, majka Pankalo a njen otac Lav. Šta je bio Vasilije u etničkom smislu do danas je nerazjašnjena zagonetka, pre svega zato, što su primarni izvori kontradiktorni. Rodoslov izrađen za vreme njegove vladavine fantastične je prirode: nesumnjivo usmeravani carskim željama, autori su dokazivali da je Vasilije izdanak jermenske carske dinastije Arkašuna, i takođe potomak Konstantina Velikog.

Jermenski istoričari Stepanos Taroneci iz 11. i Samuel Aneci iz 12. veka tvrdili su, da su Vasilijevi preci vukli poreklo iz sela Til u pokrajini Taron, tada u sastavu Velike Jermeniji a danas Turske; sa druge, persijski učenjaci El Tabari u 9. veku i Hamza El Isvahani početkom narednog kažu, da je bio Sloven, kao i njegova majka.

Ali ime njegove majke sugeriše grčko poreklo, dok se on sam tokom vladavine oslanjao na podršku Jermena koje je postavljao na ključne položaje u carskoj administraciji. Zbog toga, ali i zbog izbora jermenske dinastije u rodoslovu, većina istoričara smatra da je verovatno bio Jermenin, sin siromašnog imigranta koji se doselio u Trakiju, to jest temu Makedoniju, u potrazi za boljim životom. No bilo kakav konačni sud o tome nije moguće dati.

Krum piruje sa vlastelinima dok sluga, desno, donosi punu vina lobanju romejskog cara Nićifora, od koje je bugarski kan dao da se napravi pehar. Bugarska minijatura iz Manasijevog letopisa. Foto: Wikimedia Commons/protobulgarians.com/Soerfm

Porodica nije izabrala najsrećniji trenutak da se naseli u te krajeve — najblaže rečeno. Ionako uboga, načisto je propala zbog grčko-bugarskog rata, u kojem je otac po nekim navodima poginuo a ostali dopali zarobljeništva bugarskog kana Kruma.

Udovica u Patri i bugarski rvač

Krum je sredinom 811. uništio romejsku vojsku u Bici kod Pliske, kada je među poginulima bio car Nićifor, od čije je lobanje Krum dao da se napravi pehar za vino, kao osveta za haranje Pliske pre bitke, a posredno i njegov sin Stavrakije, koji je kasnije te godine preminuo od posledica ranjavanja. 812. Krum je poharao upravo Trakiju i odveo veliki broj ljudi u ropstvo (verovatno i Vasilijevu porodicu), a 813. primorao i novog cara Mihaila I Rangabea na abdikaciju.

Vasilije je tada još uvek bio beba, koja je izrasla u korpulentnog i markantnog mladića, visokog, snažnog, plećatog, guste kovrdžave kose. Nepismenog. Skupa sa još nekoliko drugih, 836. je pobegao na vizantijsku teritoriju i stupio u službu Teofilica, rođaka kesara Varde, ujaka i uz caricu-majku Teodoru, regenta maloletnom caru Mihailu III, koji je 842. nasledio svog oca Teofila (Teodora je kao regentkinja momentalno obnovila poštovanje ikona i okončala Drugu ikonoklazmu).

Vasilije je karijeru počeo kao konjušar. Prilikom jedne posete Patri na severu Peloponeza, zapao je za oko bogatoj plemenitoj udovici Danileidi, koja ga je primila u svoje „domaćinstvo” i dala mu bogatstvo, koje je koristio za kupovinu imanja po Makedoniji, mada nije istupio iz Teofilicove službe (nikada nije zaboravio svoju dobročiniteljku, kojoj će se kasnije odužiti, između ostalog i dajući visoki položaj njenom sinu).

Vasilije pobeđuje bugarskog prvaka u rvačkom dvoboju. Minijatura iz „Madridskog Skilice”, iluminiranog rukopisa „Pregleda istorije” vizantijskog hroničara Jovana Skilice iz 11. veka. Foto: Wikimedia Commons/Madrid Skylitzes/Alonso de Mendoza

Nešto kasnije, u Carigradu, primetio ga je i sada već 15-godišnji Mihailo III. Bio je to zaista splet srećnih okolnosti, koji bismo mogli objasniti izrazom „čudni su putevi Gospodnji”.

Naime, Vardin sin Antigon u čast svog oca priredio je svečani ručak, kojem je prisustvovao i sam car, kao i bugarsko poslanstvo koje se zadesilo u prestonici. Na kraju ručka bilo je predviđeno da rvači zabave goste, ali su Bugari predložili megdančenje sa njihovim, navodno nepobedivim prvakom.

I zbilja, Bugarin je pobedio sve redom. Romeji, poniženi „na svom terenu”, uznemirili su se; uostalom, sve je to bila diplomatija. Teofilic je tada ustao i rekao: „Imam u službi jednoga čoveka, koji će, ako želite, izdržati borbu sa vašim slavnim Bugarinom. Jer zaista bilo bi malo stidno za Rimljane da taj stranac ode kući, ne našavši dostojnog takmaca.”

Naravno, pričao je o Vasiliju, koji je odmah došao, pa je rvanje koje će promeniti tok svetske istorije moglo da počne. Bugarin je pokušao da ga podigne i izbaci iz ravnoteže, ali je Vasilije protivnikov napad iskoristio za kontranapad, uhvatio ga, podigao, okrenuo oko sebe i bacio na zemlju, onesvestivši ga i povredivši. Nekoliko dana kasnije navodno je ukrotio i konja koji umalo nije usmrtio Mihaila, koji ga je nakon toga uzeo pod svoje.

Legenda kaže da ga je odveo carici-majci Teodori i rekao: „Hodite da vidite, kakvog sam lepog čoveka našao”, na šta je ona uzvratila: „Kamo sreće da nikada nisam videla toga čoveka! On će uništiti našu lozu.”

Car Mihailo III venčava Vasilija i Evdokiju Ingerinu. Minijatura iz „Madridskog Skilice”, iluminiranog rukopisa „Pregleda istorije” vizantijskog hroničara Jovana Skilice iz 11. veka. Foto: Wikimedia Commons/Madrid Skylitzes/SamuraiAikata

Ova anegdota je verovatno proizvod mašte i carske propagande, priče o rvanju i o konju možda nisu istinite, ali Vasilije je sigurno oko 856. stupio u službu cara Mihaila III kao telohranitelj, saputnik i čovek od poverenja, pa ma kako da se nametnuo i privukao pažnju: svojim gipkim umom, telesnom snagom, neograničenom energijom, nesputanom ambicioznošću, naočitošću i lepotom kojom je opčinjavao žene, Vasilije je sebi, ni ne znajući, ili upravo dobro znajući šta radi, krčio put ka carskom tronu.

U to vreme je kesar Varda još uvek je imao veliki uticaj na Mihaila, i praktično bio vladar iz senke, ali su stvari počele da se menjaju 865. kada je Varda ubedio cara da sa položaja parakimomena (glavni sobar, doslovno „onaj koji spava pored [carskih odaja]”; obično su to bili evnusi) smeni svog suparnika evnuha Damijana. No umesto da na isto mesto postavi Vardinog štićenika, car je imenovao svog — Vasilija.

Igra prestola

Toliko je on verovao Vasiliju da je svoju dugogodišnju ljubavnicu Evdokiju Ingerinu, kćer varjaškog carskog gardiste Ingera, udao za njega, prethodno ga navevši da se razvede od dotadašnje supruge Marije. Mihailo je želeo da Evdokiju zadrži u svojoj blizini, ali i da smiri javni skandal i bes svoje majke; tako je nastavio seksualno vezu sa Vasilijevom novom ženom, a zauzvrat mu, po nekim izvorima, dopustio vezu sa svojom sestrom, carevnom Teklom.

Rasplet se odigrao početkom naredne godine. Sve do tada, pošto Mihailo nije imao potomstvo sa svojom zakonitom suprugom, caricom Evdokijom Dekapolitisom, Varda je bio određen da ga nasledi, ako bi mu se nešto dogodilo. No onda je druga Evdokija ostala trudna, a Mihailo postao ubeđen da je dete njegovo (Vasilije je takođe sumnjao u vlastito očinstvo, i istoričari pretežno smatraju da je dete zbilja bilo Mihailovo), što je Vardin položaj dodatno potkopalo.

Ubistvo kesara Varde, u prisustvu cara Mihaila III. Minijatura iz „Madridskog Skilice”, iluminiranog rukopisa „Pregleda istorije” vizantijskog hroničara Jovana Skilice iz 11. veka. Foto: Wikimedia Commons/Madrid Skylitzes/Cplakidas

Nesumnjivo zabrinut, on je početkom proleća počeo da okuplja vojsku i flotu za pohod na Saracene koji su držali Krit. Zborna tačka bio je Milet u Maloj Aziji, kuda je krenuo sa Mihailom, Vasilijem i dvorom. Parakimomen je tokom puta ubedio vasilevsa da mu ujak-kesar radi o glavi, i vasilevs je dopustio parakimomenu da ubije kesara. Likvidaciju je ovaj izvršio 21. aprila 866.

Pohod je momentalno prekinut, a Mihailo i Vasilije su se vratili u Konstantinopolj. Tamo je car snažnom Makedoncu prvo dodelio upražnjeno zvanje kesara, drugog čoveka carevine, da bi ga već 26. maja krunisao za savladara (što je bio običaj kako bi se položaj prestolonaslednika dodatno ojačao). Sve to Mihailo je uradio da bi svom navodnom sinu, budućem Lavu VI, osigurao presto. I premda se to i desilo, nije se desilo onako kako je Mihailo zamislio.

Naime, kada se budući car Lav VI Mudri rodio 19. septembra 866., Mihailo je to proslavio trkama dvokolica, napominjući Vasiliju da ne pretpostavlja mnogo glede njegovog novog položaja, stavljajući mu do znanja da ga samo koristi za legitimizaciju Lavovih prava na presto. Istovremeno, car je počeo da favorizuje jednog drugog dvorjanina, Vasiliskijana, i čak provocirao Vasilija najavom uzdizanja i njega na savladarski položaj.

Makedonac je munjevito reagovao, jer više to i nije bilo pitanje prestola ili ne-prestola, već života i smrti. U noći između 23. i 24. septembra 867. godine, Mihailo, za večnost time opravdavajući nadimak Pijanica, bio je „mrtav pijan” sa Vasiliskijanom na jednoj gozbi u kući Antima, kada je Vasilije upao sa grupom najvernijih pristalica, među kojima su mu bili otac (ako onomad nije poginuo), brat i jedan rođak.

Кrunisanje Vasilija u Carigradu. Minijatura iz „Madridskog Skilice”, iluminiranog rukopisa „Pregleda istorije” vizantijskog hroničara Jovana Skilice iz 11. veka. Foto: Wikimedia Commons/Madrid Skylitzes/Alexandar.R.

Po svemu sudeći, novi parakimomen nije postavio stražu na vrata, čije su brave prethodno pokvarene kako ne bi mogle da se zaključaju, i oba mlada čoveka su ubijena. Mihaila III likvidirao je neki Jovan od Haldije, koji mu je odsekao obe ruke a onda se vratio u zabo mu bodež u srce. Vasilije, već krunisan sa savladara, automatski je postao novi vasilevs.

Vladao je 19 godina, iako bez formalnog obrazovanja, vojnog i administrativnog iskustva, iako je za njegov uspon bio odgovoran moralno bankrotirani i nepopularni car, iako se na tron popeo nizom proračunatih ubistava. Štaviše, reakcija državnog aparata na ovo careubistvo izostala je, kao i reakcija naroda: prvima je dozlogrdila nebriga Mihailova oko državnih poslova, a drugima nemoralno i bezbožničko ponašanje.

βασιλεύς

Novi vasilevs je pred očima javnosti bio sušta suprotnost, barem nakon zacarenja, a čak i pre toga, budući da je prilikom svog krunisanja za suvasilevsa, krunu formalno posvetio Hristu. Do kraja je sačuvao reputaciju pravoslavnog vladara (ili bolje reći ortodoksnog, adekvatnije je za onaj vremenski kontekst), u carevini koja tek što je za vreme regenture Teodore, Mihailove majke, izašla iz drugog talasa ikonoklazme, koja je više od jednog veka tresla temelje i države i Crkve na Istoku.

Bio je efikasan i poštovan. Na unutrašnjem planu sproveo je niz reformi, od kojih je zakonodavna najznačajnija; njegov zbornik „Vasilika” (naziv dolazi od grčke fraze „τὰ βασιλικά” što znači „carski zakoni”) u 60 knjiga, koji je dovršen za vreme Lava VI, uprostio je i osavremenio Justinijanov zbornik, izrađen sredinom 6. veka i napisan na latinskom, koji je prestao da bude zvanični jezik carstva dva i po veka pre Vasilija.

Car Vasilije I Makedonac piruje sa senatorima. Minijatura iz „Madridskog Skilice”, iluminiranog rukopisa „Pregleda istorije” vizantijskog hroničara Jovana Skilice iz 11. veka. Foto: Wikimedia Commons/Madrid Skylitzes/Cplakidas

„Vasilika” je ostala je na snazi sve do pada Carigrada pod Turke; ali mada je bila bolje sistematizovana od prethodnika, što je omogućilo lakše snalaženje u šumi zakona i propisa, i dalje je bila preobimna, pa su pravnici mahom koristili njen priručnik, „Prohiron”, koji je zapravo „sažvakani” zbornik „Epanagogi”, koji je napisan da bude uvod u „Vasiliku”, kao njena „sažvakana” verzija.

„Prohiron”, kao sažeto sažetoga, imao je veliki uticaj i na srpsko srednjovekovno društvo. Njegov celokupni prevod se našao u Zakonopravilu (ili Nomokanonu, ili Krmčiji) Svetog Save, koji neki nazivaju „prvim srpskim ustavom”, iako je vrlo neozbiljno ovaj savremeni termin koristiti za jedan srednjovekovni dokument, ma koliki njegov značaj bio, a značaj Krmčije je ogroman.

Vasilije je takođe lično nadgledao izgradnju Nove Crkve (grč. Νέα Ἐκκλησία, Nea Ekslesija), koja je bila prvo monumentalno sakralno zdanje podignuto u prestonici još od Aja Sofije u 6. veku, a koje je stradalo u požaru 1490., kada ju je pogodio grom, zato što su Turci po zauzimanja grada od nje načinili barutanu.

Imao je dobre odnose sa Rimom. Zapravo, jedan od njegovih prvih poteza bilo je uklanjanje Fotija sa patrijaršijskog trona i vraćanje Ignjatija, koji je uživao podršku pape Adrijana II (Ignjatija su protivpravno svrgli Mihailo III i kesar Varda, zato što je odbio da pusti Vardu da uđe u Aja Sofiju, jer je ovaj održavao seksualnu vezu sa udovicom svog sina, koja mu je bila ljubavnica i pre nego što ju je za sina udao); Fotije će se na položaj vratiti tek posle Ignjatijeve smrti.

Vasilijevu vladavinu obeležila je i pobeda nad pavlićanima, jeretičkim pokretom nastalim u Jermeniji u 7. veku, iz čijeg su „šinjela” kasnije izašli bogumili. Bez Vasilija, Bugari bi bili katolici, hrišćanstvo su primili iz Carigrada samo zato što im je dao autokefalnu „etničku” crkvu (i postavio, mnogi bi rekli, opasan presedan); veruje se da je odigrao i bitnu ulogu u konačnom pokrštavanju Srba i Hrvata.

Poslanstvo Srba i Hrvata kod romejskog cara Vasilija I Makedonca. Minijatura iz „Madridskog Skilice”, iluminiranog rukopisa „Pregleda istorije” vizantijskog hroničara Jovana Skilice iz 11. veka. Foto: Wikimedia Commons/Madrid Skylitzes/Alexandar.R.

Takođe, bio je prvi romejski car posle Konstansa II (641—668) koji je aktivno pokušavao da obnovi carski autoritet na Zapadu, ne uvek uspešno. Za početak, napravio antiarabljanski savez sa zapadnim rimskim carem Ludvigom II, i poslao flotu od 139 brodova sa ciljem eliminacije muslimanskog prisustvu na Jadranu; Ludvig je uz pomoć Vasilija oslobodio Bari 871., da bi pet godina kasnije grad došao u posed Vizantije.

Poslednji dani

Ali Grci su 878. krivicom Vasilija izgubili Sirakuzu, koja je postala deo Emirata Sicilije (muslimanske države koja je postojala od 831. do 1072.), zato što je flotu, namenjenu za pomoć opsednutom gradu, preusmerio na prevoz mramora za gradnju crkve. Ipak, zalaganjem Nićifora Foke Starijeg, godine 880. oslobođen je Taranto i veći deo Kalabrije, koja je sve do 11. veka, skupa sa Puljom i Bazilikatom, ostala pod kontrolom Romeja.

879. umro mu je najstariji sin Konstantin, iz prvog braka sa Marijom, pa je Lav postao prvi prestolonaslednik, deset godina pošto je krunisan za suvasilevsa, dok je treći sin Aleksandar, nesumnjivo njegov sa Evdokijom, postao novi „rezervni” suvasilevs. Vasilije je Lava i ranije spremao za najvišu dužnost, ali ga nikako nije voleo, neprestano ga je kudio, izgleda nije prezao ni od fizičkog zlostavljanja, možda sumnjajući u svoje očinstvo.

No patnja zbog Konstantinove smrti od Vasilija je napravila čoveka staljinovski sumnjičavog prema svima i svemu, čoveka nepodnošljivog, posebno prema Lavu, za kojeg je verovao da želi osvetiti Mihaila III. Lava je čak i utamničio, što je izazvalo nerede u gradu, i pretio da će ga oslepeti, ali ga je od toga odgovorio Fotije. Pustio ga je na slobodu tek posle tri godine (ili tri meseca; zavisi od izvora).

Lavu seku kosu po naređenju Vasilija. Minijatura iz „Madridskog Skilice”, iluminiranog rukopisa „Pregleda istorije” vizantijskog hroničara Jovana Skilice iz 11. veka. Foto: Wikimedia Commons/Madrid Skylitzes/Cplakidas

Vasilije je preminuo 29. avgusta 886. od posledica nesreće koju je doživeo u lovu, kada mu se pojas zakačio za jelenje rogove, nakon što se izdvojio iz društva i dao u trk za životinjom, koja je, saterana u tesnac, reagovala instinktivno i prilikom bekstva sa sobom „ponela” i cara. Vukla ga je po nekim navodima čak 16 milja, odnosno 25 kilometara, pošto je vizantijska milja imala 1.574 metra.

Napokon su uspeli da ga oslobode kada su životinji, koja je pri svakom približavanju munjevito uzmicala, preprečili odstupnicu, a jedan gardista nožem ili mačem presekao pojas. Izmrcvareni Vasilije, već 75-godišnjak, dobio je grozicu i preminuo; makedonskim dinastima neskloni autori kažu, da je pre toga naredio da se pogubi čovek koji je presekao pojas, uveren da je u stvari pokušao da ga ubije.

Jedna od prvih odluka Lava VI Mudrog bila je, da se uz veliku ceremoniju i pompu, ostaci Mihaila III iskopaju i premeste u carski mauzolej u Crkvi Svetih apostola, što je u očima javnosti bilo ravno priznanju da je Mihailov sin, ili da barem sam veruje da jeste.

Dinastija

Imajući u vidu da smo o Vasiliju pričali kao o utemeljitelju Makedonske dinastije, mnogi bi se sada mogli upitati, ako je Lav sin Mihailov, kako je to onda nova dinastija. Nije li to prethodna Amorijska dinastija, znana i kao Frigijska, koja je vladala od vremena Mihaila II, oca Teofilovog i dede Mihaila III? Nije, iz više razloga.

Lav VI Mudri na kolenima pred Hristom Pantokratorom, mozaik iz Aja Sofije. Foto: Wikimedia Commons/The Yorck Project (2002) 10.000 Meisterwerke der Malerei

Lava VI nasledio je Vasilijev sin Aleksandar, a njega Lavov sin Konstantin VII Porfirogenit (sistem vladara i savladara, starijih i mlađih careva, bio je dobro osmišljen i razrađen, i dugo je funkcionisao), autor knjige „Život Vasilijev”, gde je nahvalio njegovu vladavinu i podvige, pa nije nemoguće da ga je Lav dečaku predstavio kao stvarnog dedu (Konstantin je imao sedam godina kada je Lav umro); a mi ne znamo da li je Evdokija ikada Lavu otkrila istinu, imao je 16 godina kada je umrla, ako je uopšte i sama znala istinu.

Uostalom, Lavovo premeštanje Mihailovih ostataka moglo je imati za cilj da učvrsti njegov položaj i legitimitet, za svaki slučaj, imajući u vidu kako je Vasilije došao na vlast. Ali čak i da je bio Mihailov biološki sin, po zakonu je bio Vasilijev; pritom, svog navodnog biološkog oca nikada nije ni upoznao, ovaj na njega nije imao nikakav uticaj, niti su njih dvojica imali išta zajedničko. Prosto, Lav je u svakom smislu bio proizvod Vasilija, sem možda u biološkom.

Elem, Makedonska dinastija je značajna zato što je verski, politički i ekonomski stabilizovala carstvo, i izazvala tzv. Makedonsku renesansu — cvetanje umetnosti, pre svega likovne, koja je sputavana tokom dve faze ikonoklazme od 726. do 842., i književnosti.

Najvažniji pisac iz tog perioda nesumnjivo je gorepomenuti Konstantin VII Porfirogenit, dobro poznati lik naše istoriografije, koji je sredinom 10. veka napisao poverljivi tajni dokument „O upravljanju carstvom” i namenio ga svom sinu Romanu II, da mu služi kao spoljnopolitički priručnik posle njegove smrti. U njemu je pisao o doseljavanju Srba i Hrvata na ove prostore.

(P. L.)