Ako su komunisti antisrbi, zašto su na Gazimestanu digli spomenik za okupljanje srpskih rodoljuba?

Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu, podignut 1953. od strane komunističkih vlasti Narodne Republike Srbije. Foto: Wikipedia/FitimSelimi

Nakon Bitke kod Angore u kojoj je učestvovao na osmanlijskoj strani kao vazal sultana Bajazita, a protiv Timuridske carevine emira Tamerlana — despot Stefan Lazarević, znan i kao Stevan Visoki, na mestu na kojem se odigrala Kosovska bitka podigao je mramorni stub u čast svoga oca i njegovih ratnika.

Preporučujemo

Najžešće borbe su se vodile oko današnjih lokaliteta Mazgit i Gazimestan, gde su se nalazili centri obe vojske, gde je knez Lazar potukao Saridža-pašu a dvanaest srpskih vitezova na čelu sa Obilićem po predanju ubili Murata, gde je Bajazit, po preuzimanju komande, na čelu janjičara i rezerve uleteo u središte naših snaga, potukao ih, pa zarobio i obezglavio svetlog kneza.

Baš na tom mestu, na Gazimestanu, podigao je svoj mramorni stub Stevan Visoki. Taj prvi spomenik u čast Boja na Kosovu imao je na sebi uklesanu pohvalnu pesmu u formi apostrofe, koja se obraćala putniku namerniku, a čiji je autor najverovatnije bio sam despot. Turci su stub po svom zaposedanju tih, nekada čistosrpskih krajeva, uništili.

Danas, u blizini Spomenika kosovskim junacima o kojem će više reči biti u nastavku, u njegovoj senci, postoji moderna replika tog stuba (ona izvesno ne nalikuje prvobitnom, o čijem izgledu možemo samo da nagađamo) na kojoj se nalazi izvorni tekst zapisan u vreme despotovine i na taj način spasen od zaborava. Ali to nažalost nije onaj stub.

„Kosovski boj“, Petar Lubarda, 1953. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Orjen

Na onom stubu s početka 15. veka (a i na ovoj modernoj replici) pisalo je:

Čoveče koji srpskom zemljom stupaš,

bilo da si došljak ili ovdašnji,

ma ko da si i ma šta da si,

kada dođeš na polje ovo,

koje se zove Kosovo,

po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,

te sa njima i kamenu prirodu,

mene krstoznačnog kao steg,

videćeš kako posred polja upravno stojim.

Da ne promineš i da ne previdiš

kao nešto zaludno i ništavno,

no molim te, priđi i približi se meni, o ljubimi,

i razmotri reči koje ti prenosim,

i iz toga ćeš razumeti zbog kog uzroka

i kako i zašto ja stojim ovde,

jer istinu ti govorim,

ništa manje od živoga,

da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo.

Ovde negda bejaše veliki samodržac,

čudo zemaljsko i riga srpski,

zvani Lazar, knez veliki,

pobožnosti nepokolebimi stub,

dobrorazumlja pučina i mudrosti dubina,

ognjeni um i zaštitnik stranaca,

hranitelj gladnih i milovanje ništih,

skrbnih milovanje i utešitelj,

koji voli sve što hoće Hristos,

kome ide sam po svojoj volji

i sa svima svojim bezbrojnim mnoštvom,

koliko je pod rukom njegovom.

„Glava Miloša Obilića”, Ivan Meštrović. Foto: Mateja Beljan

Muževi dobri, muževi hrabri,

muževi, vaistinu, u reči i u delu

koji se blistaju kao zvezde svetle,

kao zemlja cvetovima šarenim,

odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni,

mnogi konji izabrani i zlatosedlani,

svedivni i krasni konjanici njihovi.

Sveplemenitih i slavnih

kao kakav dobri pastir i zaštitnik,

mudro privodi duhovne jaganjce

da u Hristu dobro skončaju

i prime mučenja venac

i višnje slave učesnici budu.

I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo

skupa s dobrim i velikim gospodinom,

dobrom dušom i verom najtvrđom,

kao na krasnu dvoranu i mnogomirisanu hranu

na neprijatelja se ustremiše

i pravu zmiju zgaziše

i umrtviše divlju zver i velikog protivnika

i nesitoga ada svejadca,

velim Amurata i sina njegova,

aspidin i gujin porod,

štene lavovo i vasilskovo,

pa sa njima i ne malo drugih.

O čudesa Božijih sudbina,

uhvaćen bi hrabri stradalac

bezakonim agarenskim rukama

i kraj stradanju dobro sam prima

i mučenik Hristov postaje

veliki knez Lazar.

Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi,

do sama ruka toga ubice, sina Amuratova,

I sve ovo rečeno svrši se

leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak,

a čas je bio šesti ili sedmi,

ne znam, Bog zna.

Despot Stefan Lazarević na ktitorskoj fresci iz 1418. u crkvi manastira Manasije. Foto: Wikimedia/Unknown author

Kada su Turci uklonili ili uništili spomenik, ne zna se pouzdano. Imajući u vidu nebirane reči kojima se o njima govori, teško da su po svom dolasku spomenik mogli ostaviti na miru; ali nije nemoguće ni da su ga za neko vreme ostavili na miru, simbolike radi, pošto su u neposrednoj blizini sazidali Muratovo turbe u kojem je i sada pohranjena utroba usmrćenog sultana. A opet, možda je materijal Stefanovog stuba upravo za gradnju tog objekta iskorišćen.

U vreme Mehmed-paše Sokolovića, došlo je 1557. do obnove Pećke patrijaršije; za ferman Sulejmana Veličanstvenog koji je to omogućio, i promenu kursa prema Srbima koje su Turci hteli pridobiti da bi u pozadini imali mir, zarad nesmetanog proboja na zapad, zaslužna su još dva vezira domaćeg porekla, Rustem-paša Opuković i Ali-paša Semiz (ovog prvog neki turski izvori zovu Srbinom, većina Hrvatom, sam Sulejman ga jednom prilikom naziva Bošnjaninom; istinska personifikacija bosanske identitetske zagonetke).

Ako je Kosovski stub preživeo prvi period i doživeo obnovu patrijaršije, možda je postradao tek posle Prve velike seobe 1690. godine, kada se prostor Kosova i Metohije dobrano ispraznio (ne samo taj prostor, ali on je za ovu priču najrelevantniji), kada je opustelo 360 sela oko Prištine, u čijoj se blizini nalazi Gazimestan, da budu naseljena novim stanovništvom koje se spustilo sa albanskih planina.

Otomanska minijatura na kojoj Sulejman Veličanstveni u carskom čadoru u blizini Beograda nadzire pogubljenje zarobljenika kojeg gazi slon zlokobnog izgleda. U donjem desnom uglu ostali zarobljenici zatrašeni čekaju svoj red. Foto: Wikimedia/Matrakci Nasuh

Imajući u vidu zašto su Srbi bežali, a bežali su od turske osvete jer su se pridružili austrijskoj vojsci u njenoj nameri da načisto oslobodi Balkan od Turaka (Austrijanci su se povukli preko Save i Dunava zbog napada Francuske, inače viševekovne saveznice Otomanske carevine), zamislivo je da je Stefanov mramorni stub tada poslužio Turcima, ili albanskim novopridošlicama, da na njemu iskale bes ili bezrazložnu mržnju, svako svoje.

Ali to je samo spekulacija, izvori o tome ništa ne govore. Najverovatnije je uništen već u 15. stoleću, pa u naredna četiri nikakvog srpskog obeležja nije bilo na Gazimestanu, niti bilo kakvih verskih skupova povodom Vidovdana. Prva velika srpska proslava na tom mestu odigrala se tek 1919., na 530. godišnjicu Kosovske bitke, da bi pet godina kasnije bio postavljen obelisk sa krstom na vrhu.

Neki izvori tvrde da su vidovdanske manifestacije na Gazimestanu u međuratnom periodu okupljale desetine hiljada ljudi. Naša ovlašna potraga (ovaj tekst nije zahtevao dublju) nije pronašla potvrdu toga.

Maketa Vidovdanskog hrama koji je želeo da podigne Ivan Meštrović na Gazimestanu. Foto: Mateja Beljan

Ilustracije radi, beogradsko „Vreme” 29. juna 1940. pominje „dirljivu vidovdansku svečanost u Kruševcu”, crkvene pomene i proslave u prestonici, na Cetinju, u Splitu, Ljubljani, Sarajevu, Nišu, Prizrenu, Novom Sadu, Banjoj Luci, Zejtinliku kraj Soluna, piše o raznim društvenim i državnim događajima koji su bili vezani za Vidovdan, piše, dakle, o proslavama „u Beogradu i celoj zemlji”, ali rečju ne pominje Gazimestan. Ni druge nasumično izabrane godine nisu dale rezultata.

Nema sumnje da je tamo proslava bilo, ali su posetioci verovatno mahom dolazili iz okoline, sa šireg područja Kosova, Metohije, Južne Srbije. Koliko su masovna ta okupljanja bila, ne znamo. Treba imati u vidu tragično stanje srpskih puteva i drumova onog doba, kao i nedostatak kapaciteta za (ne)organizovani masovni prevoz putnika između udaljenih gradova, da ne pričamo o novčanim izdacima u vremenu kada su beda i sirotinja bile mnogo veće nego danas.

Da je realizovana zamisao Ivana Meštrovića da na tom mestu podigne monumentalni Vidovdanski hram, dužine 250 a širine 200 metara, koji bi svojom fizičkom veličinom projektovao duhovnu veličinu kosovskog mita, kojim je Meštrović bio opčinjen od najranijeg detinjstva, možda bi se nešto i promenilo. Ipak, potentnost i simboličku snagu tog skromnog obeliska s krstom shvatali su odlično albanski balisti, zato su ga miniranjem i digli u vazduh nedugo nakon kapitulacije Jugoslovenske vojske.

Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu, podignut 1953. od strane komunističkih vlasti Narodne Republike Srbije. Foto: Shutterstock

Posle rata, komunističke vlasti odlučile su da podignu novi spomenik na Gazimestanu. S obzirom da je tokom tih prvih posleratnih godina u zemlji bilo prečih stvari i većih problema, nije to urađeno za proslavu 560. godišnjice bitke, ali jeste već 1953., verovatno u sklopu priprema za obeležavanje 150. godišnjice Prvog srpskog ustanka, koja je proslavljena čak možda raskošnije nego za vreme Karađorđevića.

(Zvanična državna proslava te godišnjice počela je već 1. februara 1954. i u čitavoj Jugoslaviji je trajala mesec dana, a u Srbiji do kraja godine. U sklopu nje su održavani masovni mitinzi širom zemlje, svečane akademije, izložbe, izdata je zbirka poštanskih marki, štampane nove i doštampavane stare knjige o ustanku, čija se godina izbijanja nalazila i na grbu Narodne odnosno Socijalističke Republike Srbije).

Arhitekta Spomenika kosovskim junacima bio je Aleksandar Deroko, čovek koji je zajedno sa Bogdanom Nestorovićem u međuratnom periodu projektovao Hram Svetog Save na Vračaru, koji još uvek nismo u potpunosti dovršili, kao i zgradu Bogoslovije u Beogradu, Kapelu Vidovdanskih junaka u Sarajevu u kojoj je sahranjen Gavrilo Princip sa još 11 pripadnika „Mlade Bosne”, i mnoge druge značajne objekte.

Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu, podignut 1953. od strane komunističkih vlasti Narodne Republike Srbije. Foto: Shutterstock

Deroko je početkom tridesetih postao profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu, i predavao je na njima sve do penzionisanja 1974., sem tokom perioda kada je bio zatočen u logoru na Banjici od strane okupatora i njegovih nedićevsko-ljotićevskih slugu; interesantno je i to, što je pedesetih i šezdesetih tri puta posetio Svetu Goru, bez ikakvih posledica po svoj profesorski položaj (toliko o komunističkom progonu svega što vredi među Srbima).

Elem, ovaj velikan srpske arhitekture spomenik je zamislio kao srednjovekovnu kulu, a na prednju stranu smestio natpis koji predstavlja odlomak iz pesme „Musić Stevan”, u kojoj se protagonista priseća kako ih je zaklinjao knez Lazar (na spomeniku nedostaje drugi stih, „I od srpske krvi i kolena”):

Ko je Srbin i srpskoga roda

Rđom kapo dok mu je kolena

Na jednoj strani kule nalazi se liveni mač ispod kojeg stoji krupni natpis: „15 jun 1389 zatočnicima slobode i nezavisnosti NR Srbija 1953”. Veoma „antisrpski”, nema šta. (Skraćenica „NR” dolazi od „Narodna Republika”, kako su se federativne jedinice zvale pre ustavne reforme 1963.)

Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu, podignut 1953. od strane komunističkih vlasti Narodne Republike Srbije. Foto: Wikipedia/Радосав Стојановић

Sama informacija o godini gradnje u javnosti se retko pominje, a i tada stidljivo i nerado, i nikada se ne stavlja u politički kontekst, jer se ne sme dopustiti da nacionalistički narativ o antisrpskom karakteru Titovog režima bilo šta potkopa.

Spomenik na Gazimestanu tako je možda jedini iz komunističkog doba koji našim nacionalistima, ne samo da ne predstavlja problem, nego im aktivno služi kao tačka sabiranja, još od 1989. kada se prilikom 600. godišnjice bitke tamo skupilo skoro milion ljudi (običnim srpskim rodoljubima spomenici generalno ne predstavljaju problem; za razliku od nacionalizma, rodoljublje je osećanje a ne ideologija, pa pošto nije ideološki isključivo, rodoljubi svojim neistomišljenicima ne negiraju pravo da vole svoj narod).

Spomenik na Gazimestanu, podignut od strane Titovog režima, ta kula koja se nadnosi nad poljem Kosovom, danas je poslednja, simbolična tačka odbrane srpstva na Kosovu i Metohiji, zbog čega bi Albanci nacionalisti najviše voleli da ga nema, zbog čega u blizini dižu građevinske objekte i ruže ambijent, zbog čega su ga u krajnjoj liniji minirali 1999. u pokušaju da i njega unište, pa sada mora da ga čuva policija, „kosovska”, koja je tu dužnost preuzela od međunarodnih snaga.

(P. L.)