Veče kad su nacisti došli, pokupili siročiće i 53 streljali: Samo su njih dvoje uspeli da pobegnu

Foto: Facebook/Brest Guide Belarus

U dvorištu sirotišta Domačevo u Belorusiji, u večernjim satima 23. septembra 1942. godine, stigao je zeleni kamion sa naoružanim Nemcima. Šef grupe, nemački oficir Maks, rekao je da će izgladnela deca da budu prevezena u grad Brest. Tamo ih, kako je rekao, čekaju bolji uslovi, ima više sredstava, a situacija je mirnija.

Preporučujemo

- Natovari decu - naredio je oficir.

Tako je i bilo, 55 dece i njihova učiteljica Polina Groholskaja ušli su u zadnji deo kamiona. Međutim, taj kamion nikada nije stigao do Bresta, a meštani sela Leplevka videli su ga u šumi kilometar i po udaljenoj od sela, a zatim su čuli dečju vrisku i pucnje.

Kamion se vratio u Domačevo te večeri. Pozadi je bila samo dečja odeća.

Mesto pogubljenja dece iz sirotišta Domačevo i Poline Groholskaje nalazi se u šumi, 800 metara od reke Zapadni Bug. Ovde šumska staza vodi do autoputa do Domačeva. Upravo na tom mestu, obeležena je 78. godišnjica od stradanja.

Na spomeniku posvećenom stravičnom nacističkom zločinu svake godine posetioci ostavljaju cveće i igračke. Imena 30 dece ispisana su na njemu, a najmlađa žrtva Lida Zukova imala je samo dve godine. Umrla je pored svoje sestre, četvorogodišnje Galje. Čak 23 dece nikada nije identifikovano.

- Nemamo prava da zaboravimo ovaj zločin da se oni ne bi ponovili, moramo da se sećamo - naveli su okupljeni, prenosi portal tut.by.

Istorija sirotišta

Sirotište je postojalo od 1925. godine, kada su ga otvorili Poljaci. Institucija je pružala utočište malim Belorusima, Rusima, Ukrajincima, Poljacima i Jevrejima. Tokom 1941. godine oko 100 dece je živelo ovde, od novorođenčadi do dvanaestogodišnjaka.

Prvog dana Velikog otadžbinskog rata, bombe su ubile troje dece u sirotištu. Trogodišnji Kolja i Mose su umrli, a sa njima i četvorogodišnji Ivan. Šestogodišnji Roma i sedmogodišnja Nađa imali su sreće, samo su povređeni.

Foto: Facebook/Brest Guide Belarus

Istog dana, izgorela je jedna zgrada, stoga su deca morala da se "zbiju". Bilo je malo prostora za sve, a siročići su nastavili da pristižu. Sa početkom rata, deca gardista poginulih u borbama, počela su da pristužu u sirotište. Sa sve većom gužvom, po četvoro njih spavalo je u istom krevetu.

Tasja Šahmetova je 1941. imala osam godina. Ona se sa porodicom preselila u Domačevo u proleće 1939. godine iz oblasti Vitebsk. Otac, partijski radnik, ovde je poslat na mesto prvog sekretara lokalnog komiteta. Kada je rat počeo Stepan Šahmatov je bio na Lenjingradskoj akademiji. U okupiranom Domačevu, mala Tasja je boravila sa Majkom Evgenijom i dva brata Mišom i Valerom.

- Mi, kao i druge porodice partijskih i sovjetskih radnika, nismo imali nikakve produkte. Počeli smo da prodajemo ili menjamo stvari za hranu. Mama je uspela da se zaposli kao vaspitačica u sirotištu na nekoliko meseci. Mi, moja braća Miša i Valerik, ostali smo kod kuće - priseća se ona u knjizi Vladimira Pavlova "Deca nevolje".

U maju 1942. Tasjina majka je uhapšena zbog veze sa partizanima i poslata u zatvor u Brestu. Tamo je Evgenija umrla, a deca su ostala sama u Domačevu.

- Do kraja jula, Miša i ja smo naizmenično šetali selima da bismo molili za milostinju. Bilo je teško spasiti Valerika, mleka nije bilo. Dečak je bio veoma slab. Tada su došli ljudi i rekli nam da idemo u sirotište. Tada nas je bilo još troje. Odlučili smo da pođem sa Valerikom. Miša je ostao sam, angažovan da vodi krave na pašu i obavlja druge poslove, često nas je posećivao, donosio nešto za jelo - ispričala je ona.

"Decu su skinuli i upucali"

Okupacione vlasti nisu marile za problem sirotišta. U početku je sirotište imalo sopstvenu farmu i zalihe. Pored toga, mleko i hleb su stizali iz mlekare. Međutim, hrane i lekova nije bilo dovoljno za sve. Dečaci su gladovali, bili su bolesni, najmanje osmoro dece je umrlo. Među njima i četvorogodišnji Saša, trogodišnja Lusja, tromesečni Vitja i mali Tasjin brat Valerik.

Lokalci su pomagali koliko su mogli. Neki su donosili hranu deci, drugi su ih uzimali u svoje porodice. Rođaci su spasili 16 siročića, a "osvajači" su poslali 15 dece u geto Domačevo. Iz ove grupe pobegla je samo 12-godišnja Olja Kovalerova. Uspela je da pobegne dok su ostali streljani.

Metak je ubio i 12-godišnju Lenu Renkla. Devojčica je bila veoma bolesna i nije bilo ničega čime bi se ona lečila. Tadašnji šef Drogičin distrikta naredio je da dete bude otrovani, to nije izvršeno, pa je Lena uhvaćena i upucana.

Okupacione vlasti nisu želele da brinu o deci koja su ostala u sirotištu. Tasija se seća i da su decu periodično vozili u bolnicu da daju krv. Nakon procedure, iscrpljenu decu su bacali u štalu. Oni koji su umrli su sahranjivani u blizini, a preživili bi jedva stizali nazad u sirotište.

U septembru 1942. vlasti su zabranile deci da izlaze dalje od ograđenog dela, a oko 19. sati 23. septembra stigao je kamion sa naoružanim Nemcima. Deca su te večeri bila u dvorištu.

Događaji od te večeri opisani su u dokumetima koji su pomenuti tokom suđenja u Nirnbergu.

Najstariji u grupi Nemaca Maks objasnio je deci da će biti odvedena u Brest i naredio je da deca budu smeštena u kamion. Njih 55 i nastavnica Polina Groholskaja su krenuli. Tasja, a sa njom i mali Vitja uspeli su da pobegnu. Deca i nastavnica odvezeni su 1,5 kilometara od sela Leplavki. Deci je skinuta odeća i upucani su u šumi,

Matrjona Jakimčuk je svedočila događaju. Ona je tog dana okopavala krompir nedaleko od mesta tragedije. Čula je zvuk kamiona, te da izvode decu iz njega.

- Čula sam kako Nemci naređuju deci da siđu, a onda da viču. Deca su počela da plaču, a onda su počeli da pucaju. Dugo. Deca su užasno vrištala i čula sam užasan ženski glas: "Prijatelji, šta to radite? Ovo su deca! Posle prvog puta glasovi su bili tiši. Onda je sve krenulo ponovo - ispričala je ona.

Vitja i Tasija su iskočili iz kamiona i sakrili se u žbunju. Sedeli su tamo dok opasnost nije prošla. Vitja se našao sa majkom kasnije, a Tasija se vratila u sirotište i tamo provela noć gde se ujutru sastala sa bratom Mišom. Živeli su zajedno do leta 1943, kada je dečak odveden na prinudni rad u Nemačku.

Usamljenu Tasju prihvatila je Bronislava Kuriljuk iz susednog poljskog sela Slovatiči, gde se 1944. susrela sa svojim ocem koji je bio na liniji fronta.

Sledeće godine Stepan Šahimetov je našao i sina. Tada 17-godišnji Miša je već služio u vojsci. Nakon rata porodica je živela u Kobrinu.

Tasja je završila medicinsku školu u Brestu i radila kao medicinska sestra u Kobrinu, a sa mužem ima sina i ćerku.

Miša je studirao kinematografiju i radio kao kamerman u Murmansku, dok je Vitja Abramov radio u Sankt Peterburgu.

(Telegraf.rs)