Beograd pod nogama Sulejmana Veličanstvenog: Srbi spasli mošti Svete Petke, sve ih odveo u Carigrad

Foto: Wikimedia/Kunsthistorisches Museum Wien

Iduće godine na današnji dan, obeležavaćemo tačno 500 godina od jednog od najvećih uništenja Beograda koje istorija pamti. Tog 29. avgusta 1521. godine Turci pod kontrolom Sulejmana Veličanstvenog, posle dvomesečne opsade, uspeli da osvoje Beograd.

Odlučan da osvoji mesta koje njegov predak Mehmed II Osvajač nije uspeo, Sulejman je sebi zacrtao da će pod svoju komandu staviti Beograd. Te godine, polovinom maja, naredio je pokret vojsci. Znao je da je to pravi trenutak. Ugarska država je bila u rasulu i bio je svestan da neće moći da mu pruži adekvatan otpor. Vojska je krenula iz Carigrada predvođena sultanom, a uz njega su bile njegove najbolje vojskovođe. Od Ahmed-paše do Bali-bega, a na putu su im se priključile i nove trupe.

Svestan gde je njegov prethodnik pogrešio, Sulejman je naredio da se Beograd napadne sa savske strane. Prema procenama u opsadi je učestvovalo oko 100.000 vojnika. Prvih dana jula počeo je napad na Šabac pod komandom Ahmed-paše. Čim je grad osvojen, oko 10. jula, sultan je naredio da se sagradi pontonski most na Savi da bi sa sremske strane, od Zemuna, sa glavninom vojske napao Beograd.

Sultan je u Srem poslao Bali-bega sa zadatkom da osvoji tamošnje gradove što je i učinjeno. Dok je sultan boravio u Šapcu, njegova vojska pustošila je Srem, a Piri-paša je ratovao kod Beograda. Piri-paša i Husrev-beg otpočeli su opsadu Zemuna kako bi potpuno odsekli Beograd. Grad je žestoko bombardovan, a malobrojni branioci nisu mogli da pruže snažniji otpor. Utvrđeni Zemun se predao, stanovništvo je odvedeno u roblje, a branioci pobijeni...

Sulejman je, prema predanju, u Beograd ušao bacajući dukate Foto: Wikimedia/Matrakci Nasuh

Tako se Beograd našao u obruču i odsečen od ostatka Ugarske, bez ikakve šanse za odbranu ili pojačanje.

Napad je intenziviran početkom avgusta. U trenutku kada je počeo, prema nekim izvorima, u gradu nije bilo više od 900 vojnika svih rodova vojske, što je dodatno otežavalo situaciju kada su krenuli su neprekidni napadi na Donji grad.

Žilavi branioci pružali Sulejmanu otpor, danima osvajao Donji grad

U žestokim borbama koje su se vodile 2. avgusta, poginulo je oko 500 napadača. Narednog dana napadi su nastavljeni i branioci su opet uspeli da ih odbiju, ali su napadači uspeli da zapale kulu Nebojša. Najjači napad odigrao se 7. avgusta, sa tri strane. Iznureni branioci su nakon celodnevne borbe posustali. Priča se da su janičari krenuli da prodiru u grad kroz rupe koje su napravili topovi. Izginulo je oko 600 stotina ljudi, a šanac je bio pun leševa. Preživeli branioci krenuli su da se povlače u Gornji grad. Čim su Turci ušli u varoš krenuli su da dovlače tešku artiljeriju kako bi ih dokusurili. U napadima na Gornji grad nisu koristili samo đulad, pribegli su i kopanju laguma ne bi li uništili bedeme.

Grad je danima bio izložen topovskim udarima, eksplozijama i gađanjem strelama sa zapaljivom smesom. Građani koji su pomagali u borbi bili su prinuđeni da se povuku kako bi gasili požare koji su buknuli u gradu. Iako su na vojsku koja se pela uz zidine bacali debla sa klinovima i zemlju posipali ekserima, napadi nisu posustajali.

Tvrđavu obnavljali kamenjem srušenih kuća iz Srema Foto: Pixabay

Kako je bilo izvesno da grad neće izdržati, ni pored pomoći građanstva koje je bilo gladno i iznureno, 25. avgusta upućen je predlog sultanu da se izvrši predaja grada uz obavezu da Turci obezbede povlačenje od nekoliko dana. Ipak, Sulejman je naslutio da je u pitanju prevara, i da će taj period iskoristiti da obnove porušena mesta i zatvore opasne položaje... Tako da je predlog odbio i naredio nove napade.

- Ponovo su zapucali puške i topovi - zapisano je u Sulejmanovom dnevniku.

Od 27. avgusta krenuo je sve jače da udara. Turci su nadirali od jutra do mraka, ubijajući sve pred sobom sabljama i strelama. Kada je braniocima stigla vest da pomoć od kralja neće stići i svesni da ostaju bez hrane i oružja, jer je mađarska lađa prerušena u tursku sa potrepštinama uništena, doneli su odluku da se grad preda.

U pregovorima o predaji pregovarali su ugarski zapovednici, jer zbog pozicije u kojoj su se nalazili, branioci nisu imali previše izbora i zahteva za pregovore. Tražili su samo da im se poštede životi i mogućnost da napuste grad. Protokol o predaji potpisan je 28. avgusta, kada u tvrđavu ulazi sultanov izaslanik.

U grad ušao deleći dukate

Već narednog dana, turska vojska zauzela je Beogradsku tvrđavu, a Sulejman je u Beograd ušao 30. avgusta bacajući dukate. Sultan je ispunio svoju reč i naredio ukrcavanje ugarskih vojnika i stanovnika u brodove koji su potom krenuli za Slankamen. Prema nekim navodima, Bali-beg je izvršio pokolj branilaca, ali nikad nije potvrđeno da li je to stvarni istorijski događaj ili pokušaj ugarskog kralja da okrene velikaše na svoju stranu.

S druge strane, Srbe je sačekala teška sudbina. Vojnici su silom sprovedeni u Carigrad, a 9. septembra naređen je i pokret svim srpskim porodicama iz Beograda. Svestan da od Srba može imati koristi, jer je načuo da su se u Beogradu bavili održavanjem vodovoda koji je ostao još iz doba rimske vladavine, Sulejman je dozvolio Srbima da sa sobom ponesu najvažnije svetinje, između ostalog i mošti Svete Petke koje je kneginja Milica svojevremeno izmolila od Bajazita da ih iz Bugarske prenese za Srbiju. Sa sobom su, kako se veruje poneli i mošti carice Teofane, kao i ikonu Bogorodice koju je prema predanju ikonopisao jevanđelista Luka.

Nikad nije utvrđeno koliko ljudi je prognano iz grada. Od Beograda do Carigrada silan narod je izlazio na put da ih vidi i pokloni se svetinjama koje su sa sobom nosili. Pretpostavlja se da je u povorci bilo oko 2.000 muževa, žene i dece. Hroničari su pisali da je Sulejman dozvolio narodu da izađe na Carigradski dum i celiva svetinje na rukama robova, ako za to plate.

Za relikvije tražio 12.000 zlatnika

Prema pisanju istoričara, Sulejman je po povratku u Carigrad pisao grčkom patrijarhu zahtevajući da mu za relikvije isplati 12.000 dukata, kako ih ne bi bacio u more.

Tada je patrijarh poslao dukate kako se ni bile uništene i kako bi Sulejmana naučio da se "hrišćani brinu za ono što poštuju".

Srbi sa sobom poneli mošti u Carigrad Printskrin: Youtube/RTV Krusevac

Crkve pretvorio u džamije

Nakon osvajanja Beograda Sulejman je naredio da se saborni i najstariji beogradski Hram Uspenja Presvete Bogorodice pretvori u džamiju, kasnije poznatu kao Carska džamija. Ista sudbina zadesila je i sve druge beogradske crkve.

Prvi turski zapovednik Beograda bio je Bali-beg koji je postavljen za smederevskog sandžaka i beogradskog muhafiza. On je odmah po osvajanju Beograda spalio Kupinik, Karlovce, Mitrovicu i Čerević. Ta mesta sravnjena su sa zemljom, a kamenje je bacano u reku kako stanovništvo, ukoliko odluči da se vrati, nema čime da sazida ognjište. Deo građe iz srušenih sremskih gradova je, prema pisanju istoričara, dovučena u Tvrđavu i upotrebljena za njenu popravku.

U Carigradu, kada su došli Srbi, stalno je bilo vode Foto: Wikimedia/Bertrandon de la Broquière in Voyages d'Outremer

Srbi mu omogućili da uvek ima vodu

Prognani Srbi u Carigrad su stigli posle 50 dana hoda, krajem oktobra i naseljeni su tik uz gradske zidine. Tamo su osnovali svoje selo, koje su nazvali Beligrad. Kako bi održavali vodovod, bili su izuzeti od nameta, i bilo im je dozvoljeno da nose beli turban, kao Turci, što je bila velika povlastica. Zahvaljujući njima, Carigrad nikad nije bio bez vode.

U tom predgrađu - dotad vojničkom kvartu zvanom "Devteron" je 1539. podignuta srpska pravoslavna crkva, posvećena Uspeniju Presvete Bogorodice. Po turskim izvorima naseljeno je 500 srpskih porodica, nadomak Crnog mora. Bilo je to u stvari "selo Beograd", a Beligrad-mahala se vidi i na starim kartama, nalazila južno u urbanom delu grada. Jedan od orijentira tu je i "Beogradska kapija" (Belgradi kapu). Nalazila se nekoliko stotina metara od zamka "Jedi kule".

(Telegraf.rs)