U eksploziji ubijeno 180 ljudi, najveća tragedija Jugoslavije: "Tata se menjao za smenu i poginuo"

Ilustracija: Nikola Jovanović Foto: Privatna arhiva/Youtube/RTVSLON

Pre tačno 30 godina Rudnik " Kreka" u mestu Mramor kod Tuzle zadesila je najveća rudarska tragedija zabeležena na ovim prostorima. Stradala je cela, najmlađa smena od 180 rudara, prosečne starosti 27 godina. Jedini koji je preživeo tragediju je Smajl Imamović, koji je nakon nesreće bio pet dana klinički mrtav.

Preporučujemo

U tragediji u jami Dobrnja Jug, za koju ni dan danas niko nije odgovarao, stradali su nečiji sinovi, muževi, braća... Bez roditelja je ostalo 365 mališana.

Sve koji su to veče sišli u jamu, izuzev Imamovića, nešto iza ponoći ubila je eksplozija oblaka ugljene prašine, do koje je, pokazaće istraga, došlo zbog nepravilnog miniranja čelične podgrade.

U ekskluzivnoj ispovesti za Telegraf.rs Amela Junuzović priča kako je izgledala kobna noć u kojoj je ostala bez oca Rasima. Njemu je bilo 29 godina, njoj samo pet... ali se i dalje živo seća svega, kao juče da se dogodilo.

Stradali Rasim Junzović Foto: Privatna arhiva

- Probudio me je plač. Sećam se da je majka ležala sa belom maramicom preko lica. Kraj nje su bili deka i nana. Svi su čekali amidžu da dođe... Zauvek će mi u mislima ostati urezan taj plač kada je stric stigao i rekao da niko nije preživeo - priča nam Amela kako joj se život u trenu preokrenuo.

Rasim sasvim slučajno otišao na smenu

Amelin brat u trenutku nesreće nije imao ni pune dve godine. Rasim se, priča nam Amela, kobne noći slučajno zadesio u rudniku.

- Tata je u rudniku tada radio tad već osam godina i uvek je radio prvu smenu. Sudbina ili šta, sa kolegom je tog dana menjao smenu. Tada je prvi put otišao da radi noćnu, spustio se u jamu neposredno pre tragedije i više se nije vratio - priča Januzovićeva.

Godine nakon Rasimove pogibije bile su teške za celu porodicu. Amelina majka Jasmina ostala je udovica u 23. godini. Fotografija koja je nastala samo par dana nakon pogibije supruga najbolje oslikava njenu jačinu. Preko noći je postala glava porodice, ali je sve stoički izdržala. Novac koji su dobili kao pomoć iskoristila je da deci obezbedi siguran krov nad glavom.

Jasmina sa ćerkom Ameleom i svojim tada dvogodišnjim sinom Foto: Privatna arhiva

- Mama je novac iskoristila da završi kuću koju je otac počeo da gradi... Ti prvi dani bili su grozni, kao ružan san. Ja nisam bila svesna ničeg, samo tog plača. Sećam se samo da sam tatu dugo čekala da se vrati... Baš, baš dugo, možda čak i par godina... Maštala sam o tome - priča sa bolom u glasu Amela.

"Tata je stradao u nesreći, i druge tate su stradale"

Najveći problem je bio deci objasniti zašto su ostali bez oca. Pogotovo bratu koji je bio maltene beba kada je Rasim stradao.

- Majka je bila i ostala veliki heroj i borac. Ceo život je preuzimala i njegovu ulogu u našim životima, da nas othrani. Pričala nam je kako je tata otišao na posao i da se dogodila velika nesreća, ali da nismo samo mi bez oca. Uvek je pričala kako je mnogo mališana ostalo bez tate - sa tugom u glasu priča naša sagovornica.

Sedam dana neizvesnosti, 30 godina bola

Anto Tadić (47) je zauvek napustio svoje ćerke, trojke - devojke koje su u trenutku tragedije imale 21 godinu. Jedna od njih je u to vreme bila trudna, a druga je imala ćerkicu staru tek godinu dana. Prijatelji bliski porodici nam kažu da je bilo veoma teško saopštiti im šta se dogodilo.

- Pre nego što je otišao na posao Anto je ceo dan radio na kući jedne od ćerki, a potom je otišao na smenu. Niko nije ni naslućivao šta će se dogoditi. Nismo znali kako da im kažemo. Oko 5 sati ujutru pozvali smo ćerku koja je bila trudna. Ona je živela u drugom mestu i rekli joj da je došlo do nesreće, ali da nije ništa strašno. Naravno, ona je sa suprugom odmah sela u kola i krenula ka Mramoru. Kako se približavala kući, bilo joj je sve jasno - priča prijatelj porodice koji je zamolio da mu ne objavljujemo ime.

Kako kaže usledilo je sedam dana neizvesnosti.

- Svi smo čekali i nadali se da će iz jame nekog živog izvući. Ekipe su radile dan i noć na izvlačenju. Sedam predugih dana, a onda smo shvatili da su svi stradali. Antova supruga je to baš teško podnela, dve godine kasnije i ona je preminula - priseća se naš sagovornik.

Kolektivna sahrana rudara održana je 31. avgusta. Tuzla ne pamti da je toliko ljudi došlo na neki ispraćaj. Sa trga je krenulo 150 vojnih kamiona, koji su tela prevozila do grobalja gde će biti sahranjena... u Lukavac, Kalesiju i Srebrenik. "Poslednjoj prozivci" prisustvovalo je na hiljade rođaka, građana, prijatelja koji su došli da zauvek isprate treću smenu.

Poslednji ispraćaj rudara u Tuzli Foto: Privatna arhiva

- I ja sam išla, bilo je dosta dece. Znam mnogo njih. Čak i sad neke upoznajem. Eto kada sam počela da radim u firmi u Lukavcu upoznam ih još dvoje. Baš su to neki trenuci koji dotaknu čoveka - kaže nam Amela.

Amela i njena porodica su ostali u Mramoru. Svakog dana prolazi kraj jame u kojoj je njen otac poginuo. Jama je sada zasuta, a iznad spomenika stradalima zasađeno je 180 čempresa u znak sećanja na one koji su tu stradali.

- Dokle god sam živa želim da sećanje na mog tatu i njegove kolege živi. Zato i svom detetu pričam o dedi, da se ne zaboravi.

Imamović svesti došao posle pet dana

Jedini koji je preživeo eksploziju, nakon koje je eksploatacija uglja iz jame Dobrnja Jug zauvek okončana, jeste Smajl Imamović. Ni on nije siguran šta se te noći dogodilo... Seća se razgovora sa suprugom i odlaska na posao.

- Imali smo prozivku u frlezi (mesto gde se vrši prozivka i evidencija rudara) i ja sam bio na dopremi repromaterijala za jamu - ispričao je svojevremeno Imamović detalje kobne noći za Aljazeera Balkans.

On je rekao da je otišao sporednim hodnikom, gde ga je, između sedmog i osmog sprata zatekla kobna nesreća.

- Osetio sam zelenkasto-plavu svetlost, tu su sekunde odlučivale pre eksplozije, ne sećam se ničeg više... Nakon par dana kad sam došao svesti u bolnici je kraj mene bila moja supruga otac, rodbina... Pitam za svoja dva rođaka, dva brata, koji su takođe izgubili život - gde su oni i da mi podignu platu. Rekli su mi, doći će oni... ali oni se nisu nikada vratili... - ispričao je Imamović.

Smajlovih 180 kolega otišlo je u najgorim mukama. Puka sreća je što je on preživeo, lekari kažu da se to dogodilo jer je doživeo kliničku smrt.

Umor ga spasao pogibije

U danima koji su usledili, vesti o tragediji punile su stupce novina širom bivše Jugoslavije. Amelina majka je mnogo isečaka sačuvala. U njima se jedna za drugom ređaju bolne ispovesti onih koji su čekali kraj jame vest da je neko njihov preživeo. Tako je Drago, inače pomoćni kopač, kraj jame u koju je sišao hiljadu puta čekao vesti o svom bratu Hajrudinu.

Foto: Privatna arhiva

- Bilo nas je devetoro u porodici, četiri sestre i petorica braće. Od toga četvorica su rudari. Sada nas je ostalo samo trojica. Hajrudin se više neće vratiti. Tako je to kada ideš u jamu. Ulaziš, a ne znaš da li ćeš se i vratiti. Kao i Hajro, tako sam i ja mogao ostati zatrpan. Trebalo je da radim u toj istoj trećoj smeni kao i ostalih šesnaestak drugova, koji su iz nekizh razloga izostali te noći sa posla. Mene je smrti spasao umor. Loše sam se osećao i ne odoh da se više ne vratim - objavljeno je izjava Draga Karića davne 1990. godine u jednom listu.

Nikad nisu saznali šta se tačno dogodilo

Porodice nikad nisu dobile objašnjenje šta se tačno dogodilo. Nakon tragedije od rudnika je stigla pomoć. Osnovan je i fond za školovanje dece. Ubrzo je počeo i rat, što je sve otežavalo.

Porodice su morale da ispoštuju proceduru da ostanu u fondu, pa su tako pojedina deca po završetku školovanja dobila posao u rudniku, a stipendirana su samo ona deca koja su pohađala rudarsku školu.

Svake godine članovi porodice, građani i zvaničnici odaju počast stradalim rudarima. Imamović svaki avgust jedva podnosi, jer kako je rekao: "Ostati živ od 180 ljudi i sa tom boli živeti je mnogo teško".

- Mnogi dođu da odaju počast, ali mnogi ne idu. Jednostavno su kivni što nikad nije utvrđeno ko je odgovoran. Do jame odu tek popodne, kad ta zvanična ceremonija prođe i u miru odaju počast - kaže nam prijatelj porodice Tadić.

Istragu nakon najveće rudarske nesreće u BiH vodilo je Kantonalno tužilaštvo u Tuzli, koje je 2006. zaključilo da nema dovoljno dokaza da su osumnjičeni, tadašnji rukovodioci rudnika, počinili krivično delo koje im se stavljalo na teret.

O teškom životu rudara pevali i pesme

Koliko je rudarski život u BiH bio težak možda najbolje svedoči pesme grupe "Zabranjeno pušenje" - Put u središte rudnika Kreka Banovići. Pesma sa albuma "Das ist Walter" snimljena je 1984, šest godina pre tragedije u jami Dobrnja-Jug.

Reči pesme:

On pomisli kako bi petak bio ljepši

Da sutra nije subota radna

Blagi bože, on misao nastavi

Ova noć je previše hladna

Bog mu tad okrenu leđa

U pola tri je čekala treća smjena

Treća smjena ide na put

Na put u središte od majkata zemlja

Otkud ti, u pola tri

Raspotočje gori

To mu ču žena Vinka, panika i vika

Na stolu dvije zdjele i telegrami sućuti

Njegov duh sad gleda TV

I smije se na dobrotvorne koncerte

Njegov duh obilazi zamkove

Revolucionara iz pedeset i neke

Njegov duh plaši njihovu

Malu djecu

Al' šta mu vrijedi kad i ta djeca

Više ne vjeruju u duhove

Otkud ti, u pola tri...

I meni je tata govorio nekad

Da je Žil Vern pusta mašta

I da niko nikad stići neće

U središte od majkata zemlja

Da nikad niko stići neće

U središte od majkata zemlja

Da treća smjena stići neće

Stići neće do Velenja

Otkud ti, u pola tri...

Put u središte rudnika Kreka Banovići

Put u središte

Put u središte

(i.nikolic@telegraf.rs)