Putin se nakon ove tragedije nije oglašavao 5 dana, prvi put je osetio gnev naroda: Potonuće Kurska

Foto: Profimedia/AFP

Pre 20 godina, 12. avgusta 2000. slučajna eksplozija torpeda izazvala je potonuće ruske nuklearne podmornice Kursk, dragulja ruske Severne flote, a sudbina 118 članova posade zarobljenih na 108 metara dubine držaće naciju bez daha punih devet dana, sve do tragičnog kraja i najveće katastrofe ruske postsovjetske mornarice.

Preporučujemo

Ruska podmornica K-141 Kursk, klase Oskar II bila je ponos ruske flote, koja je simbolizovala moć i snagu ruske mornarice. Stavljena u pogon 1994. godine, 154 metra dugačka nuklearna podmornica bila je aktivna manje od šest godina u trenutku kad je potonula.

Tog subotnjeg jutra pre 20 godina, podmornica opremljena s 24 rakete i 24 torpeda je učestvovala u pomorskoj vežbi u vodama Barencovog mora, na granici Rusije i Norveške.

U 11:28 po lokalnom vremenu (7:28 GMT-) norveški su seizmografi zabeležili snažnu eksploziju, a dva minuta kasnije usledila je još jedna snažnija detonacija.

Prema opšte prihvaćenoj teoriji, vodonik peroksid procurio je u odeljak broda, što je dovelo do eksplozije torpeda i to je dva minuta kasnije izazvalo eksploziju svog naoružanja. Druga eksplozija imala je snagu oko šest tona TNT-a i bila je dovoljno velika da bude registrovana na seizmografima širom severne Evrope.

Ruska mornarica locirala je podmornicu u nedelju u zoru, ali svaki radio kontakt s posadom je bio prekinut, primljena je tek jedna SOS poruka.

Podmornica na nuklearni pogon mogla je imati do 130 članova posade. U vreme tragedije u podmornici je bilo 118 mornara i časnika, pod zapovedništvom kapetana Genadija Lijačina. Većina članova posade bila je mlađa od 30 godina.

U nedelju popodne jedna je mini podmornica krenula u izvidnicu, ali je motorom udarila u olupinu Kurska i morala je brzo da izroni na površinu.

Nesreću Kurska ruske su vlasti potvrdile tek dva dana kasnije, 14. avgusta, navodeći kao uzrok potonuća "tehničke probleme".

Foto: Profimedia/AFP

Mornaričko zapovedništvo je saopštilo da je eksplozija u odeljenju za torpeda oštetila podmornicu koja se morala spustiti na dno, u međunarodnoj zoni na oko 150 kilometara severno od ruske luke Severomorsk te da posada ima dovoljno kiseonika do 18. avgusta.

Rusija je takođe u prvom trenutku odbila ponuđenu spasilačku pomoć Britanaca, Norvežana, na kraju i Amerikanaca, ali sa svojom zastarelom opremom njihovi pokušaji spasavanja usred oluje bili su neuspešni te su kasnije prihvatili međunarodnu pomoć.

Verovalo se da su neki preživeli eksplozije te da su se premestili u preostale odeljke podmornice, ali nivo kiseonika dramatično je padao.

Dana 21. avgusta norveški ronioci su nakon samo 30 sati uspeli da uđu u podmornicu, ali je bilo prekasno. Unutrašnjost je bila potpuno potopljena. Svi ljudi na Kursku bili su zarobljeni u vodenom grobu, a ronioci su pronašli samo mrtva tela.

Prema rečima stručnjaka, životi su mogli biti spaseni da su operacije spasavanja počele ranije.

Putin na letovanju

Nesreća podmornice Kursk dogodila se rano tokom prvog predsedničkog mandata Vladimira Putina koji je u tom trenutku letovao u Sočiju, na Crnom moru.

Čekaće sve do 16. avgusta da bi dao prvu izjavu u kojoj je nonšalantno konstatovao da je stanje "kritično", ali da Rusija "raspolaže svim potrebnim spasilačkim kapacitetima". Nakon telefonskog razgovora s američkim predsednikom Bilom Klintonom taj bivši agent KGB-a će isti dan prihvatiti "pomoć od koga god došla".

Međutim, nije mu palo na pamet da prekine godišnji odmor.

Zbog potonuća podmornice i traljavih pokušaja spasavanja izazvao je kritike u medijima te bes i frustraciju ne samo među porodicama stradalih pomoraca nego i kod cele nacije, ali i širom sveta.

- Od prvog trenutka ta nesreća trebalo je da bude glavni prioritet cele države, počevši s predsednikom - istakao je tada dnevni list Izvestija. Mediji su vojni vrh optužili da laže te su se zapitali koja je cena ljudskih života u postkomunističkoj Rusiji.

Putin je 18. avgusta saopštio da su šanse za spas posade "vrlo male, ali još uvek postoje". I tada je odlučio konačno da prekine letovanje i vrati se u Moskvu.

Nakon što su norveški ronioci 21. avgusta ubili svaku nadu porodicama nestalih i javili tužnu vest da preživelih nema, 23. avgusta je proglašen dan žalosti. Porodice nestalih odbile su da prisustvuju službenoj ceremoniji u čast poginulih, a Putin je tada priznao da oseća "krivicu za tu tragediju".

Rusko tužilaštvo pokrenulo je istragu koja je zaključena u julu 2002. bez imenovanja odgovornih, na veliko nezadovoljstvo ožalošćenih porodica. U zaključcima istrage stoji da je došlo do eksplozije torpeda koja je potom prouzrokovala eksploziju celokupnog naoružanja.

Pomorci nisu mogli da budu spaseni i umrli su najkasnije osam sati nakon eksplozije, stoji u zaključcima službene istrage.

Kanal jedan, televizijski kanal koji je tada bio u vlasništvu tajkuna Borisa Berezovskog, intenzivno je izveštavao o tom događaju, prozivajući vlasti za nekompetentnost u akciji spasavanja. Nespremnost i nepripremljenost u rukovođenju te katastrofe uporedili su s nesrećom u ukrajinskoj nuklearnoj centrali Černobilj 1986.

(Telegraf.rs/Hina)