Mičiko je pre 75 godina umalo zakasnila na voz, da nije stigla na vreme, odnela bi je atomska bomba

Bilo je jutro 6. avgusta 1945. godine kada se Mičiko uspavala. To je bio dan koji je zauvek ušao u istoriju. Dan kada je bačena prva atomska bomba u ratu.

- Sećam se da sam pomislila da mogu da stignem na posao i ako krenem kasnijim polaskom voza, ali da ipak i dalje mogu da stignem na onaj na kojim inače idem, ako požurim na stanicu - napisala je ona nekoliko godina kasnije prisećajući se tog dana.

- Požurila sam na stanicu Jokogava, uskočila u svoj uobičajeni voz - rekla je.

Taj sprint spasao joj je život. To je značilo da se nalazila bezbedno na svom radnom mestu kada je Hirošimu pogodila prva atomska bomba ikada bačena, piše BBC.

- Da sam propustila taj voz, umrla bih negde između Jokogava stanice i stanice Hirošima - napisala je.

Mičiko Jošitsuka (14) je bila učenica u ženskoj školi u srcu Hirošime, ali kada je grad prijavio decu za vojnu službu, Mičiko je počela da radi u fabrici Tojo Kogjo osam kilometara od centra grada. Tamo je pravila oružje za japansku armiju.

Razlog što se uspavala to jutro nije bila njena lenjost, bila je iscrpljena.

Previše vremena je provodila u fabrici. Rat je doveo do nestašice hrane, pa je čak radila gladna, a prethodne noći, kao i mnogo noći pre te, američki bombarderi B-29 leteli su iznad Hirošime.

Sirena za označavanje kraja vazdušne opasnosti oglasila se u 7 sati ujutru.

Niko, osim ljudi upoznatih u "Projekat Menhetn", nije mogao da predvidi pustošenje koje će uskoro uslediti.

Napad na Hirošimu

Bombarder "Enola gaj" poleteo je iz američke baze Tinian na ostrvu Marijana, ka Hirošimi nekoliko sati ranije. Tačno u 8:15 sati bacio je bombu "Mali dečak" na grad.

Procenjuje se da je 140.000 ljudi umrlo u Hirošimi, neki odmah, neki u mesecima koji su usledili.

Mičiko je preživela, zahvaljujući Hidžijami, brdu između fabrike i gradskog centra, koje je zaštilo fabriku od jačine bombe.

U celom haosu nastalom posle udara, uputila se preko planinskog pura ka Nakajamatogi, ga svojim rođacima u Gionu, a na tom putu srela je na hiljade ljudi koji su odlazili iz smrvljenog grada.

- Povređenih je bilo svuda. Videla sam ljude koji su ležali izgoreli, čije su očne jabučice iskakale od pritiska vetra proizvedenog eksplozijom ili čiji su unutrašnji organi ispadali iz njihovih tela. Kako sam prolazila, neko me odjednom uhvatio za članak i molio: "Devojčice, možeš li mi dati malo vode". Sklonila sam ruku i rekla... "Žao mi je, žao mi je!" Bila sam prestrašena i bežala sam - napisala je.

U Gionu je saznala da joj je majka živa, ali nije bilo vremena za oporavak.

- Deset dana smo moja majka i ja šetale oko Hirošime, tražile mog starijeg brata, koji je bio vojnik. Kasnije smo saznali... umro je nedaleko od epicentra. Njegovi posmrtni ostaci nikada nisu nađeni - navela je.

Iako je preživela, Mičiko se vrlo brzo razbolela. Njeni simptomi bili su slični onima koji su imali preživeli lekari.

- Počela sam da razvijam simptome kao posledice zračenja... Krvarile su mi desni i nos, imala sam dijareju, otpadala mi je kosa, a ljubičaste mrlje počele su da mi izlaze po celom telu. Stavljena sam u izolaciju u šupu jednog prijatelja, i bila između života i smrti. Svi oko mene su mislili da ću umreti, ali, čudom, preživela sam - napisala je Mičiko.

Bombardovanje Hirošime, a nekoliko dana kasnije i Nagasakija, nisu sami završili rat. Pomorska blokada, predstojeća ruska invazija i preoblikovana Potsdamska deklaracija, uslovi za predaju Japana, takođe su bili presudni.

Car Hirohitno je ozvaničio predaju 15. avgusta.

Hirošima se trudila da se brzo oporavi. Za samo tri dana od bombardovanja, vozovi, tramvaji i autobusi su vozili ponovo, a za dva meseca su otvorene škole koje su delimično bile uništene. Hirošima se izdizala iz pepela.

I Mičiko je pokušala da živi normalno

- Kada sam imala 18 godina, 1948. godine sam se udala. Več 1949. rodila sam devojčicu, ali je ona umrla dve nedelje kasnije. Verujem da je smrt moje bebe prouzorkovana efektima atomske bombe - rekla je.

Rodila je kasnije dvoje zdrave dece, ali su i oni vrlo brzo počeli da razvijaju probleme. Umorna i sama od posledica radijacije, ali i muževljeve prevare, Mičiko je dala svoju decu rođacima. Kada su se vratili, svoje frustracije ispoljila je na ćerki Sanae.

- Moja majka je umrla 1964. godine od raka. U porodici sam ostala sama - rekla je ona i dodala da se brzo rastala sa muđem koji je ostavio bez prihoda. Tada je počela da radi u jednom tradicionalnom restoranu.

Tokom celog života Mičiko je malo govorila o događajima iz 1945, ali joj je lekar, na 50. godišnjicu bombardovanja, predložio da svoja sećanja pretoči na papir.

Patila je od depresije, ali i demencije, te je jedno vreme živela u domu za stare. Mičiko je umrla u januaru 2012. godine.

Njeno pisano svedočanstvo danas stoji u Memorijalnom holu u Hirošimi.

(N. Z.)