Najplaćeniji sportista u istoriji živeo je pre 2.000 godina, Mesi i Kristijano nisu mu ni za prići

Ilustracija: Nikola Jovanović Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Jastrow/Tanjug/AP

Gladijatorske borbe su bile jedan od dva najomiljenija sporta Starog Rima, ali su bile više zabava nego sport. Pojedinačni gladijatori su bili zvezde, nisu umirali na pesku arene ni približno često koliko mislimo, i mnoge su rimske matrone plaćale za noć provedenu s njima, ali su uglavnom bili robovi čiji je osnovni zadatak bio da zabave masu sirovim nasiljem koje je bilo u srži rimske kulture.

Poređenje sa savremenim „kečerima“ samo je donekle adekvatno, pošto gladijatorske borbe nisu bile potpuno lažne, mada jesu često sledile „scenario“, kada bi recimo organizatori hteli da ožive neku slavnu bitku iz rimske prošlosti. Pritom su gladijatori definitivno i ginuli, samo ne često; nije svaki poraz značio smrt, bili su isuviše vredni svojim vlasnicima i mnogo je ulagano u njihovu obuku da bi se dopustilo olako gubljenje života.

Stoga se najpopularnijim pravim sportom antičkog sveta, i Grčke i Rima (u koji su najverovatnije došle ili preko Etrurije ili preko Magna Grecije), mogu nazvati trke dvokolica. Mnoge fenomene tog sporta danas bismo lako prepoznali.

Za početak, postojali su timovi, „frakcije“, koje su imale svoje štale i iza kojih su stajali carevi i drugi bogati finansijeri sa svojim partikularnim interesima; postojali su i navijači koji su bili vezani za frakcije a ne za pojedinačne trkače koji znali menjati timove; na početku su postojale Crvena (Russata) i Bela (Albata) frakcija, kasnije i Zelena (Prasina) i Plava (Veneta). Imperator Domicijan obrazovao je dve nove, Zlatnu i Purpurnu, koje se kao veštačke tvorevine bez tradicije nisu primile i nestale su posle njegove smrti.

Maketa Starog Rima, delovi koji su okruživali Cirkus Maksimus i Koloseum. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Pascal Radigue

Trkači su nosili „dresove“ u bojama frakcija, kao i njihovi navijači u Cirkusu Maksimusu, najvećoj građevini Starog Rima čije su drvene tribine posle Cezareve rekonstrukcije primale oko 150.000 gledalaca (Plinije Stariji u prvom veku procenjuje kapacitet na 250.000, ali se drži da je to malo verovatno); hipodromi su postojali u svim gradovima, ali ovaj rimski je bio najveći, svojevrsni „Vembli“ trka dvokolica. Klađenje na hipodromima je bilo opšterašireno, sa oko 24 trke dnevno; svaka pojedinačna imala je sedam krugova, kasnije pet da bi ih bilo više. Veruje se da je bilo i nameštanja.

Prvo veliko rivalstvo u Rimu bilo je logično između dve originalne frakcije; zabeleženo je da se jedan navijač Crvenih tokom sahrane vozača svog tima 77. pre nove ere bacio na pogrebnu lomaču. No vremenom su Plava i Zelena postale najpopularnije, i kod careva i među narodom; u literaturi se Crvena i Bela posle 2. veka retko pominju, ali sa uklesanih natpisa i tablica pouzdano znamo da su postojale do samog kraja. Rivalitet je bio takav da su se navijači često sukobljavali, čak i na tribinama tokom trka. Zvuči poznato?

Elem, u takvom svetu sporta i razonode rodio se u Lamekumu, današnjem portugalskom Lamegu, tadašnjoj provinciji Luzitaniji, oko 104. godine čovek po imenu Gaj Apulej Diokle. Da ćemo mi bezmalo dva milenijuma kasnije pisati o njemu, niko nije mogao tada ni da pretpostavi; otac mu je držao malu prevozničku „firmu“, i može se reći da je porodica živela u blagostanju, ali nikakve grandiozne domete nisu mogli ni sanjati.

Starorimski podni mozaik na kojem je prikazan vozač dvokolica Bele frakcije, prva polovina 3. veka. Čuva se u Palaco Masimo ale Terme pri Nacionalnom rimskom muzeju u Rimu. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Jastrow (2006)

Verovatno je od malih nogu vreme provodio sa konjima. To u ono doba nije bilo nimalo neuobičajeno, utoliko više što mu je porodica bića imućna i što je svakako posedovala ove plemenite životinje. Kada je tačno prvi put povezao dvokolice nije poznato, ali je imao 18 godina kada je započeo svoju profesionalnu karijeru. Desilo se to u Ilerdi, današnjoj španskoj Leridi u Kataloniji. Odneo je pobedu koja je odjeknula širom carevine, proslavila ga i podstakla da sreću okuša u Rimu.

Tamo je dočekan raširenih ruku. Najbrži su bili Beli za koje je prvo „potpisao“, ali prvu pobedu je odneo tek dve godine kasnije. Posle šest godina u toj frakciji, prešao je u tabor Zelenih, gde je ostao tri godine, da bi konačno otišao u redove Crvenih za koje je vozio 15 godina. Jedino za Plave nije nastupao. Karijera duga 24 godine bila je neobično duga za ondašnje vozače dvokolica, koji su neretko ginuli mladi na trkama.

Najčešće je vozio kvadrigu, tj. četvoropreg, elitnu takmičarsku klasu koja je bila poput današnje Formule 1 (dvopreg je bio drugi po popularnosti, a postojali su i tropreg, šestopreg i sedmopreg); jedan od konja koje je posedovao postao je „dukenarije“, pobednik u 200 trka. Diokle je kao vozač pobedio u 1.462 trke od 4.257 u koliko je učestvovao, a plasman je ostvario u još 1.438 trka, obično kao drugoplasirani.

VIDEO: Trke dvokolica u filmu „Ben Hur“

Mnoge od njih je izgubio zbog svog osećaja za dramu, zbog kojeg je i bio toliko popularan; naime, običavao je da pusti suparnika da isprednjači na prvom mestu kako bi ga pretekao tek u poslednjem trenutku, na samom cilju — što je publiku dovodilo do delirijuma, čak i ako nisu navijali za tim za koji je u tom trenutku vozio. Za svaku trku u kojoj je učestvovao tražila se karta više, što mu je umnogome povećalo prihode.

Njegovi prihodi! Tokom trkačke karijere zaradio je 35.863.120 sestercija, ekvivalentno težini od 2.600 kilograma zlata. Njegova zarada mogla je finansijski pokriti godišnje snabdevanje žitom čitavog Rima, i platiti petinu godišnjih troškova rimske vojske na njenom maksimumu. Za dan je zarađivao više nego prokurator za celu godinu (carski upravnik manje provincije ili provincijski sekretar za finansije). Samo su najbogatiji senatori imali više novca od njega.

Koliko je to u današnjoj protivvrednosti zavisi preračunavanja. Po paritetu kupovne moći u odnosu na osnovne namirnice, Diokle je zaradio između 60 i 160 miliona američkih dolara; ali istoričar Piter Strak sa Univerziteta Pensilvanije tvrdi da je njegova zarada ekvivaletna brojci od 15 milijardi dolara, u kom slučaju je ubedljivo najplaćeniji sportista svih vremena. Ali čak i ako to nije tačno, zaradio je toliko da mu se i posle 2.000 godina ime pomene uvek kada neko pravi listu najplaćenijih ikada.

Starorimski podni mozaik na kojem je prikazan vozač dvokolica Crvene frakcije, prva polovina 3. veka. Čuva se u Palaco Masimo ale Terme pri Nacionalnom rimskom muzeju u Rimu. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Carole Raddato from FRANKFURT, Germany

Zvali su ga „Lamečanin“, i pošto je svom rodnom Lamekumu doneo svetsku slavu, gradski oci su mu na svom forumu podigli spomenik, statuu na raskošnoj fontani. Nije nemoguće da su mu i mnogi drugi provincijski gradovi dizali spomenike; jedan je otkriven kod današnjeg Nojmagena u Nemačkoj.

Prilikom njegovog penzionisanja 146. godine, poklonici i kolege dvokoličari su mu u Rimu podigli veliki spomenik na kojem je bilo uklesano da se „kao šampion dvokoličara“ povukao kada je imao „42 godine, 7 meseci i 23 dana“. Skrasio se u Prenestu, današnjoj Palestrini, šarmantnom gradiću u Laciju, udaljenom oko 35 kilometara istočno od Rima, ali je iste godine i preminuo, za carevanja Antonina Pija — četvrtog u nizu od tzv. Pet dobrih careva — naslednika Hadrijana tokom čije je vladavine Diokle odvozao najveći deo svoje karijere.

Interesantno, Gaj Apulej Diokle nije bio rekorder po broju pobeda, mada jeste počistio mnoge prethodnike trkače. Najuspešniji rimski vozač dvokolica svih vremena bio je Pompej Musklosije sa neverovatnih 3.559 trijumfa, dok je drugi na večnoj listi bio Flavije Skorpije sa 2.048. Obojica su vozili za Zelene.

(P. L.)