Sve o belgijskom „Nemanjiću“ koji je umalo završio na srpskom prestolu

Prva polovina devedesetih godina prošlog veka bila je za srpski narod prepuna iskušenja, što fizičkih što psihičkih. Trebalo je ono ratno i intelektualno ludilo nekako preživeti, a ostati koliko-toliko normalan, sačuvati zdrav razum. Nije bilo lako; svako ko se seća novinskih fotografija Alana Čumaka koje su energetski dejstvovale sa rokom trajanja od 30 dana može to da vam potvrdi.

Bilo je to vreme velike smutnje, kada su se Srbi vratili pravoslavlju, kada su obnovili krsne slave, pa se iz udobnosti društvenih stanova setili da su bili progonjeni, da „nisi smeo da se prekrstiš jer odma’ hapsi Udba“. Bilo je to vreme kada su posle nekoliko decenija anacionalne društvene paradigme, svi narodi Istočne Evrope, izgubivši svest o svojoj veličini koja je potiskivana, umislili da su najveći na svetu.

Kod nas, narod je medijski bio toliko sluđivan i planski zaglupljivan, tako se brutalno manipulisalo njegovim strahovima i osećanjima, da smo došli do tačke u kojoj si sve mogao da mu prodaš: od toga da smo izgubljeno trinaesto pleme Izrailja (što je prvo Vuk Drašković metaforično izrekao sredinom osamdesetih, ali kasnije neki bukvalno počeli da propovedaju po televizijama), do toga da je „neki lik“ iz Španije u stvari — potomak Nemanjića i naslednik srpskog prestola.

Radi se o čoveku po imenu Aleks Seslav Moris Žan Brimejer, rođenom 4. maja 1946. u Kostermansvilu u Belgijskom Kongu, gradu koji se danas zove Bukavu a nalazi u Demokratskoj Republici Kongo, bivšem Zairu. Otac mu je bio tada 32-godišnji agronom Viktor Alfred Ogist Brimejer iz Luksemburga, a majka 19-godišnja Belgijanka Beatrisa di Fonco, po zanimanju računovotkinja.

Brisel, pogled na gradsku većnicu i centar grada sa Kunstberga. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Jean-Pol GRANDMONT

Njegov datum rođenja je nesporan, pošto je dva dana kasnije njegov deda Nikolas di Fonco, bivši pomorski oficir i naseljenik u toj afričkoj koloniji, u opštinu doneo krštenicu potpisanu od strane doktora koji je njegovu kćer porodio, čemu su službeno posvedočile dve osobe; zbog čega je to važno shvatićete iz daljeg teksta.

Dva meseca po rođenju Aleksisa (uobičajeno ime pod kojim je poznat), Beatrisa se razvela od Viktora Alfreda i četiri godine kasnije, 13. septembra 1950., u Engleskoj udala za Ferdinanda Žozefa Oskara Fabrija, sa kojim je ostala u braku sve do njegove smrti marta 1979. Pet godina kasnije udala se u Maroku za „Njegovo Uzvišeno Visočanstvo general-majora A. Brusa Alfonsa de Burbona, princa od Konde“.

Rani radovi

No otišli smo sad predaleko; vratimo se na početak, ili tačnije u formativne godine heroja ove priče, jer je već tada postalo očevidno da mu prosto poreklo ne odgovara ambicijama. Aleksisov prvi pokušaj „samo-preuveličavanja“ odigrao se na briselskom Koledžu „Albert i Izabela“ početkom šezdesetih, na koji se upisao pod imenom „Brimejer de la Kalšujer“; već 1966. se na Institutu „Sveti Luj“ predstavio kao „Njegovo Uzvišeno Visočanstvo princ Kevenhuler-Abensberg“.

Bio je to naročito nesrećan izbor lažne titule, budući da je u Briselu živela stvarna princeza Kevenhuler. Pošto mu je zapretila tužbom, Aleksis joj je odgovorio jednim plačevnim pismom u kojem se pravdao svojom mladošću a postupak objasnio željom da sebi otvori vrata visokog belgijskog društva radi bogatog priženjenja, kao da je to nešto savršeno normalno i moralno.

Kneževina Silend. Ova „država“ izdala je Brimejeru pasoš na ime „Njegovo Visočanstvo princ Aleksis Romanov Dolgoruki“. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Ryan Lackey from San Francisco, CA, US/FlickreviewR

U istom pismu spomenuo je ženu koja je izrazila spremnost da ga usvoji; nepoznat je identitet te nesuđene dobrotvorke koja se očito predomislila, ali možda se radi o ruskoj kneginji Golicinoj, s obzirom da je u njenoj privatnoj arhivi sačuvano jedno njegovo pismo u kojem ju je s tim ciljem preklinjao. Datirano je na 24. avgust hiljadu devetsto šezdeset i neke; na fotokopiji pisma brojka se nije jasno videla pa istraživači nisu bili sigurni, ali svakako pre 1969. pošto je tada postao „Njegovo Visočanstvo princ Aleksis Romanov Dolgoruki“.

Naime, 4. juna te godine Kneževina Silend mu je pod tim imenom izdala pasoš s rednim brojem 6949. Ako se pitate kakva je kneževina taj Silend i gde se nalazi, radi se o bivšoj britanskoj vojnoj platformi u Severnom moru, na oko 12 kilometara od engleske obale, koju je 1967. sa svojom porodicom i saradnicima okupirao Pedi Roj Bejts, „državu“ proglasio nezavisnom a sebe „Njegovim Kraljevskim Visočanstvom knezom Rojem od Silenda“.

U samom pasošu nisu bili navedeni ni roditelji ni mesto rođenja, ali to nije bilo bitno pošto je Aleksis, sada u ranim dvadesetim, konačno imao „dokaz“ plemenitog porekla za koji se nadao da će mu otvoriti dotad zatvorena vrata. Pritom je govorio francuski, engleski, italijanski i španski. Ali nije govorio ruski pa je paroh ruske pravoslavne zagranične crkve u Briselu otac Maljinovski odbio da ga krsti pod tim imenom; sveštenik je posumnjao ne samo zbog jezika, i ne samo zbog toga što nikada ranije nije čuo za tog Romanova, nego i zato što mu je bilo neshvaljivo da jedan Romanov bude nekršten u 23. godini.

Postoje svedoci njihove prepirke; Aleksis je besan napustio crkvu i obećao da će Maljinovski još čuti za njega. Šest meseci kasnije, 22. januara 1970., objavio je u „Le Soaru“ dve umrlice: prva se ticala „Njegovog Visočanstva kneza Nikolaja Antonoviča Romanova Dolgorukog“ a druga Nikolasa di Fonca, mornaričkog kapetana: obojica su bili rođeni 23. maja 1895. u Rusiji (mada u različitim gradovima), i obojica su umrli 19. januara 1970. u Briselu.

Ceclava Čapska i Nikolas di Fonco 1919. u Bukureštu. Aleksis Brimejer je decenijama docnije od njih napravio veliku kneginju Mariju Nikolajevnu Romanovu i kneza Nikolaja Dolgorukog, koji su rodili njegovu majku Beatrisu, koja je postala Olga Beata. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Mareczko

Time je Brimejer hteo dokazati da su knez Nikolaj i kapetan Nikolas ista osoba, da je Nikolaj 1917. pobegao iz Rusije od boljševika i postao Fonco zbog lične bezbednosti, da je njegova majka Beatrisa u stvari velika kneginja Olga Beata, kćer velike kneginje Marije Nikolajevne koja ne samo što nije stradala u podrumu kuće Ipatijevih zajedno sa svojim carskim roditeljima, bratom i sestrama, nego je i pobegla iz Rusije i udala se za Fonca tj. Dolgorukog.

Sve to skupa nema veze sa životom; kneza Nikolaja Dolgorukog boljševici su likvidirali 26. januara 1918. u Kijevu, a Aleksisova baka Ceclava Čapska sigurno nije bila Marija Nikolajevna, mada ostaje nejasno da li je to ona sama tvrdila ili je to naknadna Aleksisova izmišljotina. Isto važi i za njegovog dedu Nikolasa di Fonca; Nikolas i Ceclava se jesu venčali u Bukureštu 1919., ali sporna je tvrdnja da je tome prisustvovala rumunska kraljica Marija (rumunski princ Ivan Gica svedočio je pod zakletvom 3. marta 1984. da je to čuo od kraljice, no to ne znači da mu se treba verovati).

Elem, princeza Kevenhuler-Abensberg, princeza Marija Dolgoruka i princ Aleksandar Pavlovič Dolgoruki odmah su tužili Brimejera. Na suđenju su kao dokazi priloženi brojni fabrikovani dokumenti. Na jednom, dalekog mu je pretka Brimejera 1546. oplemenio niko drugi do sveti rimski car Karlo V. Na drugom, ukazom ruskoga cara Aleksandra II od 5. februara 1860. „njegovoj“ porodici Dolgoruki dodeljena je titula „Imperijalnog Visočanstva“; izbor reči koje se tada nisu koristile u ruskom jeziku nije ostavljao mesta sumnji u neautentičnost.

Brijemer je osuđen na 18 meseci zatvora, ali je pre toga pobegao u Grčku. Pismo belgijskim vlastima u kojem se žalio na nepošteno suđenje, i u kojem je među svoje slavne pretke sada ubrojao i vizantijske careve — potpisao je sa „Imperator Rex“. No sada mu je prva briga bila da izbegne izručenje, zbog čega se hitno morao ratosiljati belgijskih putnih isprava. Najprostije rešenje je po običaju bilo najbolje: ušetao se u jednu atinsku policijsku stanicu, prijavio krađu ličnih dokumenata i zatražio jedan privremeni, da mu posluži dok ne izvadi novi pasoš. Službenik mu je izdao papir:„Ime: Aleksis Romanov Dolgoruki; Nacionalnost: ruska; Državljanstvo: neutvrđeno; Zanimanje: princ.“

Velika kneginja Marija Nikolajevna Romanova, nasmejana negde u Finskoj oko 1912. ili 1913. Ubili su je boljševici 17. jula 1918. u podrumu kuće Ipatijevih zajedno sa ostatkom porodice. Kasnije su mnoge žene i devojke tvrdile da su ona. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Wolcott

To parče papira koristio je narednih deset godina, ne samo u Grčkoj nego i drugde po Evropi, uvek vešto izbegavajući belgijsku granicu. U Grčkoj se kretao u crkvenim i u krugovima bliskim vlastima, po aristokratskim salonima i kuloarima „miki-mausovskih“ viteških redova čija su pompezna imena varala naivne ; u saradnji s njima pristojno je živeo od prodaje lažnih titula.

„Ja, Aleksis, praunuk carev“

Maštovit kakav je bio, negde tokom sedamdesetih počeo je da negira da mu je Viktor Brimejer uopšte otac. Majku razumljivo nikad nije dovodio u pitanje, ali je u spisak njenih brakova dodao dva: „Olga Beata“ jeste imala nesreću da se uda za tog nebitnog Brimejera, ali se brzo razvela i 15. aprila 1947. udala za princa Vasilija Anžujskog Durasova-Duracova. Aleksis je rođen u tom braku 4. maja 1948., tačno dve godine nakon stvarnog datuma rođenja.

No taj brak je poništen i Olga Beata se 6. septembra 1948. udala za „svog rođaka“ princa Igora Dolgorukog u grčkoj pravoslavnoj crkvi u Albertsvilu u Belgijskom Kongu. Ni taj brak nije potrajao: razvela se i 7. septembra 1950. udala za već pomenutog Fabrija (Aleksis je tu napravio bespotrebnu grešku, pošto je taj stvarni brak zapravo sklopljen šest dana kasnije).

Ovakav manevar — koji je 1982. mrtav ’ladan obrazložio u knjizi „Ja, Aleksis, praunuk carev“ — bio mu je neophodan da bi legitimizovao dokument kojim ga je navodno sada već pokojni princ Vasilij priznao za svog naslednika; ali ne samo što je anžujsko-duracovsko poreklo i samog princa Vasilija sporno, čak gotovo izvesno fabrikovano, uprkos tome što su ga za takvog priznali španski kralj Alfonso XIII (1911.) i italijanski Vitorio Emanuele III — nego je u njegovoj rimskoj umrlici 1971. jasno navedeno da je preminuo bez potomstva.

Karlo I Anžujski, kralj Sicilije (posle Sicilijanske večernje samo kralj Napulja), grof Anžua i Mena, grof Provanse, grof Fokalkija, knez Ahaje, kralj Albanije. Jedna od najznačajnijih ličnosti evropske istorije 13. veka za čijeg se potomka u 20. bez ikakvog osnova izdavao Aleksis Brimejer. Skulptura u francuskom Jeru na kojoj je prikazan u svojstvu grofa Provanse. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/RudolfSimon

Uprkos tome, vešti Aleksis je u svoje tvrdnje uspeo da ubedi puno ljudi, čak i neke kojih se to neposredno ticalo. Recimo, izgleda da je 1979. u Španiji, u kojoj se sada nastanio, uverio pripadnike mlađeg ogranka kuće Anžuj-Duraco da potpišu izjavu kojom ga priznaju za svog jedinog i autentičnog poglavara. Kažemo „izgleda“ jer taj dokument, premda je imao potpisnike, nije imao svedoke i nikada nije notarizovan. Aleksis je u svojoj knjizi čak priložio i dokument kojim ga je usvojio Nikolaj Luj Durasov, princ Anžuj-Duraco, rođak pokojnog Vasilija, ali je ostalo nejasno zbog čega mu je trebalo i to dodatno usvojenje, sem možda zbog nasledstva.

Uopšte govoreći, nemoguće je rekonstruisati njegovu punu intitulaciju, pošto se tako često menjala; ali 1982. knjigu je potpisao kao „NJ. K. V. princ Aleksis Anžujski Romanov-Dolgoruki, vojvoda od Duraca“ („Durazzo“ je italijanski oblik imena grada Drača, koji je anžujska dinastija držala u srednjem veku u sklopu svoje Kraljevine Albanije, nominalno pod napuljskom krunom; srednjovekovna Kraljevina Albanija postojala je u periodu 1272—1368., ali su je Romejsko carstvo i Srpska kraljevina već 1274. sveli na Drač i neposrednu okolinu).

No to nije bio kraj uvećavanju Aleksisovih titula. Pomenusmo da mu se majka u Maroku udala za „Njegovo Uzvišeno Visočanstvo general-majora A. Brusa Alfonsa de Burbona, princa od Konde“. Venčanje se odigralo 6. avgusta 1984., a u novinskoj najavi tog događaja objavljenoj koncem jula, Beatrisa je predstavljena kao „NJ. I. V. princeza Olga Beatrisa Nikolajevna Romanovska Dolgoruka, princeza Ukrajine, grofica di Fonco“.

Njen novi suprug je odmah po sklapanju braka usvojio Aleksisa, koji je sada postao „NJ. I. & K. V. princ Aleksis Anžujski de Burbon-Konde Romanov-Dolgoruki“; istovremeno je intitulaciju proširio tradicionalnim titulama kuće Konde: vojvoda od Angena, vojvoda od Albreta, princ od Kontija i La Roš-sir-Jona, grof od Soasona i Šarolea, grof od Dunue, viskont od Moa i od Breteja, baron od Alea.

Luj Anri, poslednji bezdetni princ Konde, na portretu Pjer-Luja Delavala. Za njegovog potomka i naslednika izdavao se čovek koji je oženio majku Aleksisa Brimejera, čime mu je omogućio proširenje intitulacije. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Jebulon

Sigurno nećete biti iznenađeni kada čujete da Brus Alfons nije bio Burbon-Konde; poslednji bezdetni Konde, Luj Anri Žozef de Burbon, preminuo je 1830. pod sumnjivim okolnostima, nedugo nakon Julske revolucije (mada je titulu poslednji nosio Luj Orleanski, koji je umro u 20. godini). Ali nećemo skretati sa teme i detaljisati oko ovog posve sporednog lika; recimo tek toliko da je par godina posle Drugog svetskog rata na jednom prijemu u Tokiju, pritisnut istorijskim činjenicama, priznao da mu je pravo ime Smit i da je rođen u Kaliforniji.

Po milosti Božjoj...

„Moja majka je bila nećaka neke žene koja je bila snaja nekoga ko je bio prijatelj neke žene koja je bila ljubavnica poslednjeg Kondea“: to je parafraza njegovog ondašnjeg objašnjenja. Ali prenošenje imaginarnih titula na posinka je jedina rđava posledica tog lažnog predstavljanja: „Smit“, ili kako god da se zvao, nije tuđe slavno ime koristio radi sticanja finansijske dobiti, već je prosto bio pustolov koji je patio od kompleksa više vrednosti.

Tako konačno stižemo do Nemanjića. Februara 1992. uticajni španski konzervativni dnevnik „ABC“ izvestio je čitalaštvo da srpska delegacija na čelu sa Milanom Babićem, prvim predsednikom Republike Srpske Krajine kojeg je krajem tog meseca zamenio Goran Hadžić, i Vojislavom Šešeljem, predsednikom Srpske radikalne stranke, stiže u Madrid radi sastanka sa Aleksisom kako bi mu ponudila presto obnovljene Kraljevine Srbije!

Zapadna štampa se po ko zna koji put uskomešala zbog ovog neobičnog i živopisnog prevaranta! Za španske medije je izjavio da je već šest meseci u kontaktu sa Slobodanom Miloševićem koji mu se poverio da bi želeo da obnovi monarhiju [sic!] i da ga iskoristi za izlaz iz beizlazne situacije, mada je on sam odgovoran za rat, itd. Na pitanje da li je spreman da otputuje u Srbiju, Aleksis je skromno i nedužno odgovorio da bi prvo morao da vidi šta mu se tačno nudi.

Aleks Seslav Moris Žan Brimejer, negde u vreme kada je kao „NJ. I. & K. V. princ Aleksis Anžujski de Burbon-Konde Romanov-Dolgoruki“ postao još i „princ Aleksis II Nemanjić Romanov Dolgoruki, veliki majstor Reda Svetog Jovana Jerusalimskom“. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Makimonaco

Sve je u stvari počelo par meseci ranije u Srbiji; priče o „princu Aleksisu II Nemanjiću Romanovu Dolgorukom, velikom majstoru Reda Svetog Jovana Jerusalimskom“ punile su novinske stupce, pa se narod željan obnove Dušanovog carstva upecao i u svemu video delovanje neke više sile, koja nam eto vraća Nemanjiće, a uz to i Hrebeljanoviće.

„Princ Aleksis je nesumnjivo izdanak slavnih srpskih careva“, moglo se čitati u domaćoj štampi. Neki izvori navode da su novinar Rade Atić i advokat Borivoje Borović, konzuli lažnog princa, tvrdili da je opsežna dvomesečna istraga nepobitno ustanovila da je Aleksis izdanak obe dinastije: prve po kralj-Dragutinovoj kćerki Jelisaveti, udatoj za Stjepana II Kotromanića, a druge po princezi Kleopatri Dabić Kotromanić, koja je bila potomkinja princa Jovana koji je oženio Mariju, kćer kneza Lazara. O ovome je tada pisala i štampa u Brimejerovoj „rodnoj“ Belgiji.

Naravno, Lazar nije imao Mariju; imao je Maru, koja se udala za Vuka Brankovića, ali Marija nije postojala. No postojala ona ili ne, tek, Aleksis je sada bio „po naslednom pravu i volji naroda, krunski princ Srbije“. Srbi su ga, po njegovim rečima, hteli za svoga monarha, a ni on nije imao ništa protiv, pod uslovom da se o tome izjasne svi Srbi, ne samo oni iz Srbije, nego i oni iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, Slovenije.

Negde u to vreme kontaktirana je ruska ambasada u našem glavnom gradu, sa zahtevom da se otvore stare sovjetske arhive kako bi se napokon rešila misterija likvidacije carske porodice. Inicijativa za to stigla je iz Srbije zato što je „princ Aleksej II“ nameravao da pomogne Srbiji jednim delom ogromnog blaga Romanovih; 3,5 milijarde dolara koje su pominjane u javnosti, a koje je princ „vrlo konkretno i veoma utemeljeno“ nudio srpskom narodu, možda imaju veze s tim.

Kraljevići Dragutin i Milutin na fresci u crkvi manastira Sopoćani. Za potomka kralja Dragutina preko njegove kćeri Jelisavete izdavao se Aleksis Brimejer početkom devedesetih. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/srpskoblago.org/CrniBombarder!!!

Ili s nečim drugim, ko će ga znati. Brimejerovi predstavnici su od ondašnjih gradskih vlasti Beograda čak tražili i da im se vrati nekakvo blago carske porodice koje je tobože još bilo u vlasništvu grada, deponovano u izvesnoj banci, a tražili su i neku drugu imovinu Romanovih koja je, opet tobože, bila rasuta po bivšoj Jugoslaviji. Po jednoj „teoriji“, deo romanovskog blaga nalazio se sakriven u vukovarskim katakombama! Zgodna priča koja je tek okončanoj Bici za Vukovar dala mistično i maltene metafizičko značenje.

Naravno, možemo se mi danas smejati, ali na sopstvenu odgovornost. Potpuno ludilo koje je tih godina zahvatilo sve pore našeg društva gotovo je naivno u odnosu na ovo današnje; sada više ne tražimo potomke Nemanjića, Hrebeljanovića i Romanovih, niti njihova nepostojeća blaga koja nisu naša, već se bavimo 5G antenama u hirurškim maskama i čipovima u vakcinama. Ako bez posledica preživimo današnje teorije zavera, za 20-30 godina smejaćemo im se kao što se sada smejemo Lažnom caru Aleksisu Malom — ako nam dozvolite da napravimo paralelu sa Šćepanom Malim kojeg je proslavio Njegoš, a koji je tokom 1767—1773. vladao Crnom Gorom pošto je Crnogorce ubedio da je niko drugi do ruski car Petar III.

Ako vrati glave Lazara i Miloša, biće kralj

Elem, „princ Aleksej“, sada na braniku svoje otadžbine, pisao je ondašnjem predsedniku Turske gospodinu Turgutu Ozalu, apelujući na njega da Srbiji vrati odsečene glave cara Lazara i Miloša Obilića, koje su navodno zakopane ispod nogu turskog sultana Murata u Bursi (Muratovo turbe u Kosovu Polju sadrži samo njegove unutrašnje organe, ostatak tela počiva u staroj anadolskoj prestonici Osmanske carevine). U Beogradu se već spremala neka delegacija da koncem te godine krene put Turske, da bi izmolila da se posle 600 godina otvori grobnica sultana.

No da se mi vratimo na delegaciju koja je doputovala u Madrid. Aleksis je tom prilikom svečano prihvatio srpsku krunu, zazivao Boga, opredelio se za stvaranje Velike Srbije i pozvao na slavne pretke, od Nemanjića i Lazara do svoga „pradeke“ cara Nikolaja. Pošto mu je „srce krvarilo“ zbog patnji srpskog naroda, obećao je da će u najkraćem roku preuzeti sve obaveze i dužnosti „prestolonaslednika i velikog vojvode Velike Srbije i svih srpskih zemalja“; usput je svoje konzule proglasio vitezovima „Pravoslavnoga reda Svetog Jovana Jerusalimskog“ (primetićete kako je ovaj opskurni i lažni viteški red iznenada popravoslavljen).

Pogled na Gran Via, najvažniju ulicu u Madridu koju zovu i „Španskih Brodvejem“. Aleksis Brimejer živeo je u Madridu kada je početkom 1992. došla delegacija Srba da mu ponudi srpsku krunu. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Felipe Gabaldón

Za nas je značajno što je „ABC“ tada uradio intervju sa Šešeljem. Između ostalog, na pitanje kakvi su im dalji planovi, vođa srpskih radikala odgovorio je da će sa princem pokušati da vrate glavu cara Lazara, „pretka Aleksisa Anžujskog“, kako bi je spojili sa moštima koje se nalaze u Srbiji; „ako Aleksis Anžujski [u tome] uspe, uveravam ga da će biti kralj“. „Srpski narod želi cara, ali ne volimo ni Aleksandra Karađorđevića niti Nikolu Petrovića“, objasnio je Šešelj i dodao da je Aleksis u Srbiji „sada veoma popularan“ mada „do pre nekoliko meseci nismo znali ništa o njemu“.

Na novinarevo obaveštenje da je „ABC“ ranije mnogo puta pisao o tome da Aleksis Anžujski nije ono što tvrdi, Šešelj je izneo mišljenje da to nije bitno: čak i ako nije potomak ruskih careva svejedno može biti kralj jer je kraljevske krvi. Ostao je zbunjen („desconcierto“ je španska reč koju autor koristi) kada mu je rečeno da je Aleksis građanin sa isto onoliko kraljevske krvi koliko je imaju njih dvojica. „Neverovatno, ali se čini da tu mogućnost uopšte nije uzeo u obzir“, napisao je španski novinar.

Iz tog intervjua smo saznali da je Aleksisova veza sa Beogradom bila gospođa Mirjana Zelen iz Pariza, te da je sve to bilo njegovo zamešateljstvo. Oni koji znaju španski mogu ceo intervju pročitati na ovom linku, gde takođe postoji i objava Evropske monarhijske asocijacije koja denuncira Aleksisa kao lažnjaka; takođe, na ovom linku su svi tekstovi vezani za Aleksisa objavljeni u „ABC-u“ u periodu od 1. februara do 1. aprila 1992.

Kao što znamo, od svega toga ništa nije bilo. Javnost se brzo ohladila i spoznala prevaru, a Aleksis Brimejer je nestao iz javnog diskursa. Preminuo je u Madridu par godina kasnije, po nekim izvorima od side. Interesantno, imajući u vidu njegove nemanjićke pretenzije, umro je na Savindan 27. januara 1995.

(P. L.)