„Gedžo, gegulo“ je možda najrodoljubivija naša pesma, zato što se samopouzdano diči onim što jesmo

Srpska vojska na Solunskom frontu. Foto: Profimedia/Maurice-Louis Branger/Roger Viollet

O izvornim rimskim patricijima, onima koji su živeli tokom prvih nekoliko vekova po osnivanju Večnog grada i ujedinjenju tri prvobitna plemena te obrazovanju Senata od strane trista rodovskih poglavara, dakle o tim Rimljanima starog kova, ugledni američki istoričar Vil Djurant na početku drugog poglavlja svog čuvenog dela „Cezar i Hrist“ piše:

„To nisu bili plemići koji su živeli udobno i raskošno kao njihovi potomci; ti ljudi su se često služili sekirom ili plugom, živeli bodro na jednostavnoj hrani, i nosili odeću koju su tkali u svojim domovima. Plebs im se divio čak i kada se protiv njih borio, i za skoro sve što se na njih odnosilo primenjivao izraz classicus, ’klasičan’ — tj.najviše ranga ili klase.“

Najveći od svih Starih Rimljana, Marko Porcije Katon Stariji, bio je i ratar i ratnik, pored toga što je bio i pisac i pravnik i cenzor; odrastao na gazdinstvu svog pokojnog oca, rukovodio je njime ne ustručavajući se da zajedno sa robovima i seljacima obavlja najteže fizičke poslove, stremeći idealu svog heroja Manija Kurija Dentatija, čoveka upamćenog po vojničkim pobedama jednako koliko i po prostom načinu života, a čija se napuštena koliba nalazila nedaleko od Katonovog imanja.

Periode između ratnih pohoda Katon Stariji provodio je na selu, gde se oblačio jednostavno i „fizikalisao“ kao da nije najveći čovek svog vremena, istovremeno najvoljeniji i najomraženiji.

VIDEO: „Gedžo, gegulo“

Premda ne postoji neposredna veza, pre svega zato što su etimologije latinskih i srpskih reči različite, mora postojati neka duboka etnološka konekcija, pošto sličnost „ratara“ i „ratnika“ u našem jeziku ne može biti slučajna. Uostalom, ne kaže li Niče da se „milenijumska duhovna delatnost nataložila u jeziku“?

Može se možda spekulisati i o tome, da se radi o dalekom odjeku najstarijih vremena. Naša reč „rat“ izvesno dolazi od sanskrtske reči „rata“, koja označava bojne dvokolice koje su u drugom milenijumu pre nove ere promenile ratovanje onako kako je to izveo tenk u 20. veku; može biti da je etimologija reči „ratar“ drugačija, a može biti i da je nekako povezana sa korišćenjem pluga koji su, baš kao i dvokolice, vukle životinje. No to je samo naša spekulacija.

Srpski seljak je bio i ratar i ratnik; u stvari, seljak svakog naroda je bio takav, samo što je u periodu Prvog svetskog rata — kada je pesma o kojoj je ovde reč nastala — udeo ruralne populacije u Kraljevini Srbiji bio je daleko veći od mnogih srednjoevropskih i zapadnoevropskih zemalja. Kraljevina Srbija je bila pre svega seljačka zemlja.

Bitna razlika je postojala i u odnosu na Rusiju; srpski seljak je bio motivisan zato što je znao za šta ratuje, naš narod je bio vlasnik svoje demokratske države, dok je situacija sa ruskim seljakom bila suštinski drugačija (to će vam potvrditi svaki bolji poznavalac prilika u Ruskoj carevini; ako ne volite istorijske knjige koje toj materiji prilaze s naučne strane, predlažemo roman „Avgust četrnaeste“ od Aleksandra Solženjicina).

VIDEO: „Tebi gedžo svaka čast“, malo drugačije verzija u izvođenju Radiše Uroševića

Preci devet od deset ljudi u današnjoj Republici Srbiji bili su seljaci pre sto godina, a to je svega nekoliko generacija. To samo po sebi nije ni za ponos ni za stid, tako je kako je; no ipak se mnoge pokondirene tikve stide onoga što su im bili bliski preci, preziru i negiraju svoje prosto seljačko poreklo. I što su kasnije „sišli sa brda“, sve su ekstremniji u tom pogledu; to ne treba da čudi, jer samo se duboko iskompleksirani ljudi nadmeno odnose prema provinciji, selu, drugoj naciji.

Zbog toga pesma koja slavi srpskog gedžu — koji je „tursko pregazio bre“, koji je „bugarsko pregazio“, i koji će i „švapsko pregaziti“ — ima naročiti značaj. Pesma koja slavi srpskog gedžu može se zato smatrati najrodoljubivijom od svih naših rodoljubivih pesama.

Utoliko više što su „gedža“ i „gegula“ pogrdni oblici pojma „gejak“, reči čija je etimologija nejasna ali koja u suštini označava seljaka, zemljoradnika, mada je i sama vremenom počela da pežorativno označava onoga koji je „neotesan, primitivan, potpuno neuglađen“. Onoga koji je „seljačina“.

Tu vidimo da se odigrao kulturni proces koji se naziva lingvističkom reaproprijacijom: to je ono kada jedna grupa prigrli naziv kojim su je druge grupe dotad pogrdno oslovljavale. Recimo, kada navijači Zvezde prihvate da su „cigani“, a navijači Partizana da su „grobari“ (oba termina su prvobitno korišćena pogrdno od strane suparničkih navijača).

Činjenica da se ova pesma ponosito zove „Gedžo, gegulo“ pokazuje da su srpski seljaci izvršili reaproprijaciju tih pojmova, koje je dotad prezirno i posprdno koristila srpska građanska klasa.

VIDEO: Insert iz filma „Zaspanka za vojnike“, vojnici pevaju pesmu „Gedžo, gegulo“ https://www.imdb.com/title/tt5178964/

Šumadijske, kao i gedže onih oblasti „uže Srbije“ koje se sa Šumadijom dodiruju, stvorile su Srbiju i ona će postojati dok god oni postoje; oni su njeno srce i njena kičma, koju niko u poslednjih 200 godina nije uspeo da slomi. Gedže „uže Srbije“ na svojim plećima izneli su teret oba ustanka, Srpsko-turske ratove, brojne bune na Obrenoviće, oba balkanska i Prvi svetski rat, i bez njih mi danas ne bismo imali državu, kakva god da je. A biće bolje, valjda.

Gedžo, gegulo

More gedžo, šaićići, opančići

na dva prsta kaišići, Hej!

Gedžo, gegulo, seljo, papriko, projo,

opanku, oputo, rakijo, šajkačo,

more beli luka, crni luka, praziluka

Hajmo brate, Srbine, ti si tursko pregazio bre

Gedžo, Srbine, bugarsko si pregazio bre

More gedžo, šaićići, opančići

na dva prsta kaišići, Hej!

Gedžo, gegulo, seljo, papriko, projo,

opanku, oputo, rakijo, šajkačo,

more beli luka, crni luka, praziluka

Hajmo brate, Srbine, i švapsko ćeš pregaziti bre

Gedžo, Srbine, i švapsko ćeš pregaziti bre

(P. L.)