Njegov pucanj promenio je istoriju: Pet mitova o Gavrilu Principu u koje Srbi veruju

Pucnji Gavrila Principa u austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine odjekuju i dan-danas, 106 godina kasnije.

Ubistvo ovog plemića je prema oceni mnogih istoričara bio razlog za početak Prvog svetskog rata, iako kruže navodi da su već postojali planovi i namere da se započne sukob svetskih razmera.

Princip je zbog atentata na Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju osuđen na zatvorsku kaznu od 20 godina, gde je zverski mučen, sve dok nije umro u najgorim mukama.

O životu Principa kolaju razni mitovi, a ovom prilikom ćemo razbiti pet priča u koje ljudi veruju.

1. Čuvena fotografija hapšenja Principa na kojoj uopšte nije on

Na jednoj od najreprodukovanijih fotografija širom sveta u poslednjih 100 godina zapravo se ne nalazi pripadnik Mlade Bosne, već austrijski činovnik Ferdinand Ber.

Ber je uhvaćen i fotografisan jer je pokušao da zaštiti Principa kog je rulja napala. Činovnik je godinama posle atentata pokušao da ispravi grešku u pogrešnom tumačenju fotografije ali, što je očigledno i danas, to više nije bilo moguće.

Za Bera nikada nije dokazano da je na bilo kakav način prethodno bio povezan sa omladincima koji su izvršili atentat. Osim čitanja njegove izjave na sudu, date istražnom sudiji, Ber ni za šta nije bio sumnjičen, pa ni optužen.

2. Misterija Principovog pištolja

Otac Tomas Nojlinger za potrebe snimanja dokumentarnog filma o sarajevskom atentatu pokazao je tri pištolja koji su pripadala atentatorima. Svi su tu, osim onog koji je pripadao Principu.

Nešto kasnije, isti sveštenik je ovo oružje poklonio je bečkom vojno-istorijskom muzeju, u čijem posedu je i danas. Oružje, zajedno s ružom koja je stajala oko struka Ferdinandove supruge Sofije, sve do 2004. godine bilo u posedu jezuitskog reda u Beču. A sve te artefakte je na poklon dobio pripadnik tog reda otac Anton Pantigam odmah posle suđenja u Sarajevu.

Dobio ih je kao prijatelj pokojnika, da bi navodno na mestu atentata napravio muzej posvećen ubijeno paru i u njega položio pomenute predmete. Kako zbog rata i propasti monarhije od toga nije bilo ništa, sve je odneseno u Beč. U kom trenutku i da li je uopšte nestao pištolj sa serijskim brojem 19075, koji je pripadao Principu, ne zna se. U trenutku snimanja dokumentarca, pištolj sa serijskim brojem 19074 predstavljan je kao Principov.

3. Princip nije bio Srbo-hrvat

Greška koja se vrlo često navodi čak i među naučnim krugovima jeste da je Princip rekao da je Srbo-hrvat, što je potpuno netačno, kaže istraživač Vladan Čalija.

Prema njegovim rečima, ne postoji izvor, barem se do sada nigde nije pojavio, koji bi to potvrdio.

"Jugoslovenski nacionalista da, ali razlika je ogromna"

- Na prvom pojavljivanju na suđenju, prilikom uzimanja “generalija” na pitanje koje ste vere, on je rekao “srpsko-pravoslavne”, što se u ono vreme, a posebno uzevši kasniju izjavu o ateizmu, više odnosilo na nacionalni identitet, a ne veru. Na drugom pojavljivanju, kada su počela pojedinačna saslušanja, na pitanje kojeg je političkog mišljenja, rekao je da je “nacionalista Jugosloven” i da “teži ujedinjenju svih Jugoslovena u bilo koju državnu formu i da se oslobode od Austrije - ističe Čalija.

On dodaje da mnogi ističu da Princip nije bio Srbin, već Jugosloven, što je očigledno pogrešno tumačenje onoga što je rekao i "namerno izostavljanje drugih činjenica koje su bitne u nekom konačnom zaključku u vezi sa nacionalnim identitetom.

- U pismu Principa iz 1912. godine prijatelju Marku Maglovu, studentu u Pragu, koji ga je nekad spremao za prelazak iz Trgovačke škole u gimnaziju, on je mu je objasnio trenutno stanje među omladinom. Iz njegovih reči vidi se da je on sam bio pristalica “napredne” ideje, u smislu političkog ujedinjenja i saradnje Srba i Hrvata, a ujedno kritikuje radikalne Srbe. Međutim, na kraju istog tog pisma napisao je “Srpski pozdrav. Gavro”. Dakle, samo na ovom primeru je jasno da se tu radi isključivo o zajedničkoj borbi i saradnji, a nikako o tome kako je on tobože prestao da bude Srbinom, a postao Jugosloven - navodi Čalija.

- Kao da to jedno uopšte isključuje drugo. Dakle, svestan je svog srpskog nacionalnog identiteta, sa jasnim stavom o potrebi političkog ujedinjenja svih južnih Slovena. To su njegove reči. I na kraju, da dodam, jedini koji se na tom suđenju izjasnio kao “Srbo-hrvat” je najmlađi među 25 optuženih, Vasa Čubrilović - dodao je on.

4. Sofija (ipak) nije bila trudna kada je bila ubijena

Mnogi istoričari tvrdili su da je Ferdinandova žena Sofija bila trudna kada Princip ubio njenog muža Franca Ferdinanda i nju. Međutim, otkiveno je da to nije bilo istinito.

Vojvotkinja je u trenutku atentata imala 47 godina, a ni savremena medicina ne preporučuje trudnoću u tim godinama. Uostalom, Sofija od Hohenberga je još 7. novembra 1908. godine donela na svet mrtvorođenče, a najbolji bečki lekari su joj posle toga preporučili da nikako ne ostaje u drugom stanju.

U službenim spisima sačinjenim i overenim posle balsamovanja ubijenih, u policijskim i sudskim dokumentima i izveštajima ozbiljne austrougarske štampe, o tome da je Sofija bila trudna nije bilo ni reči. Sudsko-medicinska obdukcija tela ubijene vojvotkinje takođe nije dala nikakav argument u prilog tvrdnji da je bila u drugom stanju.

5. Pismo koje je navodno otac Gavrila Principa poslao kralju Aleksandru

Pre nekoliko godina pojavila se informacija da je otac Gavrila Principa, Petar, pisao kralj Aleksandru I Karađorđeviću. Međutim, prema navodima stručnjaka, u pismu ima nejasnoća, te je sasvim sigurno da to niti je pisao Petar, niti ga je diktirao.

Naime, iz pisma se saznaje da je Petar Princip, osim Gavrila, imao jos četiri sina, što nije tačno - imao je dvojicu - Jovu i Nikolu. Takođe, nije istina da je neki od njih radio u nekoj beogradskoj juvelirnici.

Iz pisma se da zaključiti da je  Gavrilov otac iz Preoca kod Bosanskog Grahova, a to nije istina, pošto potiče iz Obljaja.

(Telegraf.rs)