Nikad viđeni dokumenti o 36 sekundi pakla iz Černobilja: Katastrofa koja je promenila Sovjete

Printscreen: Youtube/HBO

Jeste li se ikad zapitali šta sve može da se dogodi za 36 sekundi? Pa, sudeći prema nedavno prevedenim tajnim dokumentima, sudbina Sovjetskog Saveza, a time i ostatka sveta, odlučena je u 36 sekundi.

Preporučujemo

Bile su to sekunde nakon fatalne zapovedi za zaustavljanje turbina hlađenja nuklearnog reaktora u Černobilju. Naime, reaktor je prvo trebalo zaustaviti pa tek onda obustaviti njegovo hlađenje. 36 sekundi nakon prestanka hlađenja ugašen je reaktor. Samo nekoliko sekundi kasnije, eksplozija je potresla zgradu. Posledice te odluke i greške u komunikaciji odgovornih u elektrani osete se i danas.

Posledice te odluke jasno je izneo drug Boris Ščerbina, inače zamenik predsedavajućeg sovjetskog veća ministara, na tajnom zasedanju sovjetskih zvaničnika. Nedavno prevedeni i objavljeni zapisi s tog i mnogih drugih sastanaka objavljeni su na stranicama National Security Archive.

- Uputstva jasno govore da reaktor mora biti ugašen pre gašenja turbine. Sistem zaštite uključuje i automatsko gašenje reaktora kada se zatvori sistem hlađenja. Ta zaštita (AZ-5), trebalo bi istog trenutka ugasiti reaktor, ali se ispostavilo da je i ona bila ugašena - govorio je Ščerbina pred samim Gorbačovom.

Ako ste gledali seriju Černobil, setićete se kako je jedan lik govorio “Pritisnuo sam pravo dugme". Upravo to dugme je trebalo da ugasi reaktor. Upravo to dugme je bilo beskorisno jer je neko ugasio sistem zaštite, prenosi Express.hr.

Na samom sastanku dalje Ščerbina nabraja sve silne propuste šefova elektrane, od nedostatka komunikacije i koordinacije (šef elektrane Fomin je napustio radno mesto oko 18:00, a zamenik Djatlov je došao tek pred sami početak testiranja), do katastrofalne zbrke koja je vladala tokom testiranja. Ščerbina navodi da je Djatlov stvarno naredio gašenje reaktora pre gašenja svih tih silnih sigurnosnih mehanizama.

Međutim, kako je šef smene Akimov napisao u jednom dopisu, niko ga nije obavestio kada će Djatlov ugasiti reaktor. Akimov je preminuo u bolnici od posledica zračenja, a njegov dopis bio je zagubljen negde po fiokama. Sam Ščerbina Gorbačovu kaže: "Dugo smo tražili taj dopis". Zasigurno je bio izuzetno frustriran činjenicom da se mora mučiti kako bi uspeo da otkrije pozadinu katastrofe koja je ozbiljno poljuljala Sovjetski Savez i Gorbačovljeve reforme.

Foto: Guliver/Sean Gallup/Getty Images

- Govoreći o odgovornosti ministarstva energije i elektrifikacije, mora se primetiti da zamenik ministra, drug Šašarin, zadužen za nuklearne elektrane, i šef konglomerata Sojuzatomenergo drug Veretenikov, nisu rešili probleme reaktora kako bi osigurali siguran rad nuklearnih elektrana. Silni problemi nisu dobili odgovarajuću pažnju. Od 1983. godine, Savet ministara nijednom nije raspravljao o problemima koji se tiču sigurnosti nuklearnih elektrana - tim rečima je Ščerbina jasno i glasno prokazao sovetsku birokratiju i njihov odnos prema bezbednosti radnika, ali i ostatka sveta.

RBMK reaktori imali su niz problema. Ščerbina je opširno pričao Gorbačovu o njima, ali najvažnije od svega je to što su svi znali za te probleme. Pod svi ovde mislimo na osoblje s odgovarajućim vezama ili odobrenjima budući da su Sovjeti strogo čuvali sve tajne, a posebno neke koje bi ukazivale na slabosti velike crvene sile.

- Ministarstvo ima samo jedan centar za obuku koji prođe oko 400 specijalista godišnje, ali za korpus VVEP reaktora. Ne postoji ekvivalentan centar za obuku stručnjaka za rad na RBMK reaktorima, iako je Veće ministara donelo zaključak o potrebi centra za obuku još tamo 1980. godine. Uzevši u obzir potrebne kapacitete za podršku državama Savjta za uzajamnu ekonomsku pomoć moramo obučiti između 18.000 i 20.000 stručnjaka svake godine. Mora se primetiti i da ministarstvo energije sistemski ne ispunjava dobijene zadatke gradnje smeštaja te kulturnih i društvenih ustanova u gradovima za osoblje nuklearnih elektrana čime se otežava stvaranje adekvatnih životnih uslova za njih. Ministar drug Majorec do sada nije ovladao situacijom u tom sektoru. Ministarstvo je loše organizirano. Disciplina upravljanja je loša - oštar je Ščerbina bio prema svojim kolegama.

Foto: Guliver/Yuri Kozyrev/Newsmakers

Na istom sastanku 3. jula 1986. godine, samo nekoliko meseci nakon nesreće u Černobilu, Ščerbina decidirano kaže da predviđene modifikacije RBMK reaktora moraju dovesti do nižih ekonomskih brojki. Sigurniji reaktori proizvodiće manje energije i time imati velik uticaj na ostatak ekonomije. Najgore kritike Ščerbina je uputio u smeru civilnih zvaničnika.

U seriji “Černobil” videli smo kako su svi pazili da njihova krivica ne iziđe na videlo. Ščerbina upućuje baš na to.

- Zaduženi za civilnu odbranu i javno zdravlje bili su posebno spori u svojim odgovorima na zahteve situacije. Pokazali su se nespremnima za nepredviđene situacije. Pripreme i informacije stanovništvu u vezi opasnosti od zračenja nisu bile dovoljno organizirane. Ljudi nisu znali kako se ponašati u situacijama povišene radioaktivnosti. Moramo razviti nove dozimetre, sisteme za dekontaminaciju, sisteme na daljinsko upravljanje, ali i učinkovite vatrogasne sisteme - govori Ščerbina.

Gledaoci serije setiće se cele priče kad je Djatlov govorio da zračenje nije toliko opasno zato što je samo 3,6 Röntgena. Drugi su pokušavali da ga upozore da dozimetri ne mogu da mere veće zračenje. Upravo o takvim stvarima govorio Ščerbina. Možda i po prvi put otvoreno govori o takvim problemima. Ščerbina je upozorio i na jedan nepojmljivi apsurd. Odbor za sigurnost rada nuklearnih elektrana zadužen je za sami reaktor, ali za sistem sigurnosti poput cevi za hlađenje su pod nadzorom Državnog odbora za tehnološki nadzor, a transformatori pod Državnim inspektoratom ministarstva energije.

- Iako je nedeljivost sigurnog rada nuklearne elektrane više nego očita - ogorčeno zaključuje Ščerbina.

Takva birokratija koja je svrha sama sebi dovela je do toga da je čak i Gorbačov kritikovao “hladnu birokratiju”. Grupa likvidatora, volontera koji su čistili ozračeno područje, završila je na medicinskoj nezi u Harkovu. Otvorenim pismom glavnom uredniku Pravde požalili su se na nebrigu državnog aparata iako su riskirali svoje živote i svi redom su bili teško oboleli.

- Pet meseci je prošlo od nesreće. Sve vreme smo bili optimistični u nadanju da ćemo se brzo oporaviti i zbog toga nismo brinuli o problemima s kojima se sada suočavamo. Najviše se brinemo zbog našeg zdravlja u vreme jeseni i zime. Pogoršanje vremena povećava rizik pojave svake bolesti povezane s hladnoćom, pa i akutnih problema s disanjem i gripa. Kakve će to imati posledice, i dalje niko ne zna. Povrh toga, pravo pitanje našeg budućeg ozdravljenja nije rešeno. Posle prva tri meseca za nas se ne brinu lekari upoznati s oboljenjima od zračenja. Nemamo čak ni redovne kontrole. Odeća u kojoj smo došli na lečenje letos nije pogodna za sadašnje vrijeme, a kupovina tople odeće u našoj situaciji je praktički nemoguća. Stanovnici zone od 30 kilometara oko elektrane su dobili brojne kompenzacije. Preko medija saznajemo za to. Očito je da svi veliki problemi se rešavaju u jako kratkom roku i pod stalnim nadzorom najviših partijskih tela. Mi, s druge strane, usprkos teškom zdravstvenom stanju, ostavljeni smo po strani. Ne koristimo nikakve privilegije. Čak i kupovina karata za vlak nam je problem. Teško nam je stajati duže vreme u redu. Zbog toga, uzdajući se u ljudsko razumevanje tražimo da nas puste na početak reda, kao da tražimo milostinju. Čak i nešto što se nama čini kao najnužnija stvar, a to su lekovi koje su nam propisali lekati u Kijevu, ovde nisu tako lako dostupni - piše u pismu.

Foto: Unsplash

Sam Gorbačov komnetarisao je pismo u jednoj rezoluciji Centralnoga komiteta.

- Svedoci su prikazali neprihvatljiv birokratski stav prema rešenjima problema organizacije lečenja i finansijske pomoći osobama koje su nastradale u procesu čišćenja ostataka nakon nesreće u Černobilu - naveo je on.

A sve se pokušavalo zataškati na najperfidnije moguće načine. Što je najgore, svi pokušaji zataškavanja su samo otežavali lečenje i sanaciju nesreće.

- Nesreća se dogodila u černobilskoj nuklearnoj elektrani i jedan reaktor je oštećen. Sprovodimo mere da eliminišemo posledice nesreće. Pomoć je pružena. Vlada je uspostavila komisiju - uz te četiri rečenice je prvi put veliki Sovjetski Savez priznao da njihova slavna nuklearna moć možda i nije tako bajna kako to predstavljaju u inostranstvu.

Te ključne četiri rečenice objavljene su kao mala vest u sovjetskoj novinskoj agenciji TASS nekoliko dana nakon nesreće u Černobilu, i to tek nakon što su švedski stručnjaci otkrili povišene niveo zračenja, pa su bili u strahu da nije neka njihova elektrana pokvarena.

Mihail Gorbačov, nekako u to vreme, pokušavao je da progura reforme čitavog sovjetskog režima, počevši s tradicionalnom tajnošću. Njegova politika otvorenosti, glasnost, imala je priliku dokazati svoju učinkovitost. Možda bi bilo bolje reći da je glasnost pokazala koliko je važno obavestiti javnost kako bi se zaustavile glasine.

Tajni izveštaj CIA-e čak i navode kako je Gorbačov iskoristio nezadovoljstvo javnosti zbog totalne tišine kako bi dalje gurao svoje reforme, ali to je tek manji deo čitave ove priče. ž

Ljudska patnja u danima i mesecima odmah nakon nesreće bila je gotovo nezamisliva. Ma čak i u satima nakon eksplozije. Kasnijom istragom je utvrđeno tačno kako i zašto je došlo do eksplozije, ustanovljeni su i krivci za nesreću, ali da nije bilo brojnih spasitelja, nuklearna eksplozija u Černobilu mogla je uništiti celu Evropu, a možda i svet. Upravo zbog toga je važno spomenuti sve koji su dali svoj život kako bi zaustavili širenje vatre na ostatak elektrane. Vatrogasci iz Pripjata su došli da gase požar, a dokumenti CIA-e prenose da im je trebalo tek nekoliko minuta za dolazak i razvlačenje creva s vodom.

Pukovnik Leonid Teljatnikov, šef vatrogasaca u nuklearci, opisao je kako su gasili požar sve dok nisu popadali od iscrpljenosti. Kasnije je proglašen narodnim herojem. Ono što on nije znao u tom trenutku je da su vatrogasci pali s nogu zato što im je smrtonosno zračenje doslovno uništilo telo. Poginulo je svih šest vatrogasaca koji su uz Teljatnikova prvi došli na krov zgrade kako bi obuzdali požar. A njihova smrt je poprilično realno prikazana i u seriji.

Visoke doze zračenja isprva daju osećaj mučnine, povraćanje i gubitak apetita. Nakon toga dolazi razdoblje bez simptoma i ljudi veruju da je najgore prošlo, barem oni koji ne znaju ništa o štetnim učincima tako visokih doza zračenja, da bi ih samo nekoliko dana kasnije vlastito telo izdalo. Štetno zračenje toliko uništi ćelije, delove našeg tela, da se ne mogu normalno deliti, a tijelo ih ne može reciklirati. Nezamisliv bol, ekstremni gubitak tečnosti povraćanjem i visoka temperatura tek su neki od simptoma koji prate ovo razdoblje. 28 vatrogasaca i radnika elektrane umrlo je u takvim mukama, Lokalni partijski moćnici nisu hteli previše uznemiravati stanovništvo jer to bi značilo da moraju priznati neki problem s elektranom te je zbog toga kasnila evakuacija Pripjata i okolnih sela.

Desetine hiljada ljudi izloženi su visokom zračenju samo zato što je političarima bilo važnije da prebace odgovornost na bilo koga drugoga. Ukrajinski ministar zdravlja Anatolij Romanenko objavio je prvo upozorenje tek 5. maja, više od nedelju dana nakon nesreće, a njegovi beloruski pandani još i kasnije. Tajni CIA dokumenti upozoravaju na jednu nelogičnost prilikom evakuacije stanovništva.

Stoka s državnih i društvenih farmi iz okolice Pripjata evakuisana je tek nakon što je preseljeno stanovništvo grada. Ljudi sa sela prebačeni su busevima tek idući dan. Evakuacija Pripjata počela je 36 sati nakon nesreće, a ljudi iz okolnih sela morali su da trpe štetno zračenje još danima. Nije imao ko da ukrca pedesetak hiljada grla stoke pa su zato seljaci izloženi zračenju. Upravo o takvoj nespremnosti vlasti govorio je Ščerbina. Lokalni partijski čelnici su odredili da će evakuisati stanovništvo u krugu od 30 kilometara od elektrane što je bilo pogrešno jer zračenje ne sledi pravilnu liniju. Zračenje se širilo kako su vetrovi nosili opasne čestice. CIA podseća kako su vlasti morale da evakuišu čak 11 sela u ukrajinskom rajonu Poleski zato što su kasnije shvatili da ipak ni tamo život nije siguran.

Veliki je problem bio taj što su upravo u tim selima bili smešteni brojni evakuisani Pripjaćani. Zvanične brojke govore o oko 135.000 evakuisanih ljudi, ali CIA veruje da je broj znatno veći. Brojke kriju prave razmere tragedije.

Tokom žurne evakuacije razdvojene su brojne porodice, deca nisu više bila sa svojim roditeljima, a neki nisu mogli da pronađu braću i sestre nedeljama nakon preseljenja. Prisilnog preseljenja. Uz sve te tragedije, mnogi nisu ni znali kuda idu zato što neka mesta jednostavno nisu prihvatala ljude iz Černobilja zbog straha od zračenja.

Dok su se političari brinuli šta će se dogoditi s javnim mnjenjem, bojali su se da će ćernobiljci preneti svoje nezadovoljstvo od Kirgizije do Baltika, bojali su se šta će njihovi nadređeni reći, a sve vreme su nevini patili. Čak i kad su uspeli da pronađu mesto gde mogu da nađu utočište, nisu bili srdačno primljeni. Domaći su im zamerali zato što su im preuzimali stanove, fabrike su morale zapošljavati radnike koji im nisu bili potrebni i sve je to stvaralo otpor, a ponegdje i otvorenu mržnju prema stradalima. A oni jesu najveće žrtve sistema.

(Telegraf.rs)