Dan kada su u logor stigli prvi zatvorenici: Kako je Aušvic postao fabrika smrti

Pre 80 godina, 14. juna 1940., u koncentracioni logor u Aušvicu je dopremljeno prvih 728 zatvorenika. U početku su to bili poljski pripadnici pokreta otpora. Od 1942. je logor pretvoren u fabriku holokausta.

- Moja voljena Halusia, od 14.6. se nalazim u koncentracionom logoru Aušvic, zdrav sam i dobro se osećam - napisao je 1940. Tadeuš Korczovski, zatvorenik broj 373 svojoj verenici. Pisma su bila kontrolisana od strane uprave logora. Ovaj 26-godišnjak samo je mogao pisati kako je "vreme u Aušvicu ugodno". Između redova je uspeo da dojavi da će on po svoj prilici "ostati malo duže" u logoru, prenosi Dojče vele.

S istim transportom je u logor dopremljen i 19-godišnji student Januš Pogonovski. O njemu se zna da je kasnije, 1943. kao član pokreta otpora bio osuđen na smrt. Kada je na stratištu već imao omču oko vrata, uspeo je sam izmaknuti stolicu na kojoj je stajao, i time barem sam odrediti trenutak svoje smrti. U pismu koje je dobila njegova porodica je kao uzrok smrti stajalo: "Iznenadni prestanak rada srca."

Korczovski i Pogonovski su bili među prvim zatvorenicima koncentracionog logora Aušvica koji je u proleće 1940. bio osnovan na području nekadašnje kasarne poljske vojske. Hajnrihu Himleru se kasarna činila pogodnom za koncentracioni logor jer je prometno bila dobro povezana s ostatkom zemlje.

Od 728 Poljaka koji su tu bili dopremljeni su dve trećine bili muškarci mlađi od 30 godina, uglavnom intelektualci i studenti. Njihovi čuvari su bili 30 nemačkih kriminalaca koji je SS dopremio iz koncentracionog logora Zahsenhauzen.

Ubijanja i deportacije: Takozvana "Intelligenzaktion"

Poljski zatvorenici su bili žrtve nemačke okupacijske politike koja je imala za cilj uništenje poljske intelektualne elite. Nakon što su nemačke trupe upale 1.9.1939. u Poljsku, zapadni deo zemlje je pripojen nemačkom Rajhu. U okviru tzv. "Intelligenzaktion" je do jula 1940. ubijeno 50.000 Poljaka, a još toliko ih je deportovano u koncentracione logore.

Na poljskim područjima koja su stajala pod nemačkom civilnom upravom u sličnoj akciji koja se nazivala "Izvanredna akcija uspostavljanja mira" sprovođena je slična praksa, deportacije, racije i masovna ubistva su bila deo svakodnevnice. Između 1939. i 1945. je oko 140.000 Poljaka deportovano u Aušvic, polovina njih logor nije preživela.

- Cilj je bio da Poljska kao država nestane s lica zemlje. Narod je trebao zaglupiti i Nemcima služiti kao radno roblje - kaže istoričar Jočen Bohler. Posebno je važno nemačkim okupatorima pritom bilo uništiti inteligenciju koja je bila organizovala otpor.

- Poljski pokret otpora je - što je neverovatno - na okupiranim područjima uspostavio paralelnu podzemnu državu, sa školama, univerzitetima, čak s vojskom. To je jedinstven slučaj u evropskoj istoriji - objašnjava Bohler u razgovoru za Dojče Vele.

Rana upozorenja o holokaustu

Kao svoj važan zadatak ta tajna država je videla u tome da upozori svet na nacističke zločine, pre svega na ubijanje Jevreja.

- Tragedija poljskih ilegalaca je da njihovi izveštaji nisu naišli ni na kakav odek - napominje Bohler.

Već 1940. je Vitold Pilecki, časnik poljske ilegalne vojske, saveznicima dostavio izveštaje o tome šta se događa u Aušvicu. On je dobrovoljno otišao u logor kako bi o tome mogao izveštavati - to je jedini takav poznat slučaj. No njegovi su izveštaji ostali bez reakcije. Jednako kao što reakcije nije bilo ni na "Izveštaj svetu" Jana Karskog.

Ovaj kurir poljske ilegalne armije je 1943. informisao američkog predsednika Frenklina D. Ruzvelta u masovnim deportacijama Jevreja u plinske komore u Aušvicu.

- Ja sam želeo da spasim milione, a na kraju nisam uspeo nikoga da spasim - ogorčeno je konstatovao Karski nakon rata. U više navrata on je Zapadu prebacio "ravnodušnost naspram holokausta".

Zaboravljene poljske žrtve

Mada je bila "jedinstvena u evropskoj istoriji", poljska ilegalna država je "izvan Poljske gotovo nepoznata", kaže istoričar Jočen Bohler. Pažnja se uglavnom koncentriše na holokaust i politiku uništenja evropskih Jevreja. Od 3,5 miliona poljskih Jevreja je u holokaustu ubijeno njih više od 90 posto. No da je osim toga ubijeno i 3,5, miliona nejevrejskih Poljaka, to se u Nemačkoj "sasvim zanemaruje", kaže Bohler.

Spomen-područje Aušvic-Birkenau želi sećanje i na te žrtve očuvati. Od 728 prvih zatvorenika je 325 preživelo Aušvic. Pojedinačne sudbine svih logoraša se u okviru dokumentacijskog centra pomno rekonstruišu na osnovu malog broja dokumenata koji su sačuvani - većinom od strane rodbine žrtava. SS je naime veći deo logorske dokumentacije uništio, kako bi prikrio tragove zločina.

- Mi još uvek istražujemo pojedinačne sudbine. Jer velika priča o Aušvicu se u stvari sastoji od 1,3 miliona ličnih priča i ličnih sudbina žrtava - kaže Piotr Civinski, direktor spomen-područja. Te su sudbine jače od pukih statističkih brojki. Na osnovu njih želi se svetu ispričati priča o fabrici smrti u Aušvicu.

(Telegraf.rs)