Eksperiment koji je ovoj bebi uništio život: Prvo donesu psa, pacova ili majmuna, a onda kreće pakao

Da bi otkrili najskrivenije aspekte ljudske ličnosti, psiholozi su sproveli mnoštvo eksperimenata, među kojima je bilo i dirljivih i maštovitih, ali i surovih, šokantnih i eksperimenata koji bi danas smatrani neetičkim. Većina ljudi je verovatno čula za Pavlovljev eksperiment sa psom, koji je uslovljen da na određeni zvuk očekuje hranu i luči pljuvačku. Međutim, mnogi ne znaju da je jedan od najstrašnijih eksperimenata i etički svakako najupitnijih izveden na bebi.

Sve je počelo 1920. godine, kada su Džon Votson i Rozalin Rajner želeli da pokažu da se strahovi mogu steći učenjem i da nisu nužno posledica nesvesnih procesa, što je u to vreme bilo ustaljeno mišljenje pod uticajem psihoanalize.

Istraživanje su sprovodili na devetomesečnom dečaku, koga su nazvali Albert B., na Univerzitetu Džon Hopkins.

Prvo su mu pokazivali različite životinje (pacova, psa, majmuna..), ali dečak nije pokazivao nikakav strah, igrao se i mazio životinje. Nakon nekoliko dana su mu ponovo doneli iste životinje, ali su proizvodili neprijatan zvuk udaranjem čekića svaki put kada bi se Albert približio životinji. Dete je reagovalo na zvuk plakanjem. Od tada je Albert pokazivao strah ka svim životinjama koja su mu pokazivana, kao i ka predmetima koja podsećaju na njih.

Kako je tekao eksperiment?

Da bi se videlo da li se Albert plašio određenih nadražaja, bio mu je predstavljen beli pacov, zec, majmun, pas, maska sa i bez kose i bela vata. Albertove reakcije na ove nadražaje pažljivo su upoređene. Albert je bio zainteresovan za razne životinje i predmete i želeo je da im se približi i ponekad i dohvati, ali nikada nije pokazao ni najmanje strah od bilo kog od njih. Pošto nisu izazvali strah, oni se nazivaju neutralnim stimulansima.

Sledeća faza eksperimenta uključivala je određivanje da li bi reakcija straha mogla biti proizvedena u Albertu izlaganjem na glasan šum. Svi ljudi, a naročito sva rođenčad, pokazuju reakcije straha na glasne, iznenadne zvuke. Pošto nije potrebno učenje za pojavu ovog odgovora, glasna buka se naziva neuslovljenim stimulusom.

Buka je plašila malu bebu, plakao bi čim bi video psa

U ovoj studiji, čekićem je udarana čelična šipka, duga četiri metra, koja se nalazila iza Alberta. Buka ga je zaplašila i naterala na plač. Ovaj proces se ponavljao tri puta. Nedelju dana kasnije, pratila se ista procedura. Nakon ukupno sedam uparivanja buke i pacova, pacov je bio predstavljen samo Albertu, bez buke. Albert je reagovao sa velikim strahom od pacova. Počeo je da plače, okrenuo se, valjao se sa jedne strane od pacova, i počeo da puzi tako brzo da su istraživači morali da požure da ga uhvate pre nego što je dopuzao do ivice stola.

Istraživači su tada želeli da utvrde da li će se ovaj naučeni strah preneti i na druge predmete. Psihološki gledano, ovaj prenos se naziva generalizacija. Ako je Albert pokazao strah prema drugim sličnim objektima, onda se navodi da je učenje ponovljeno.

Sledeće nedelje, Albert je ponovo testiran i još uvek se boji pacova. Zatim, da bi se testirao za generalizaciju, predmet koji je sličan pacovu (beli zec) je predstavljen Albertu. Dakle, Albert se nije plašio zeca pre uslovljavanja, i nije bio uslovljen da se posebno plaši zeca. Malom Albertu su predstavljeni tokom dana pas, bela krznena kapa, vata i Votsonova seda glava. Reagovao je na sve ove predmete sa strahom.

Da bi testirao ovo, neki dan kasnije, Albert je odveden u sasvim drugu prostoriju sa svetlijim osvetljenjem i sa više prisutnih ljudi. U ovom novom okruženju, Albertove reakcije na pacova i zeca su i dalje bile uplašene, iako nešto manje intenzivne. Konačni test koji su Votson i Rajnerova želeli da naprave je da li će Albertov novi naučeni emocionalni odgovori i dalje trajati.

Međutim, Albert je ubrzo nakon toga napustio bolnicu i nije poznato da li se i dalje plašio ovih stvari.

Šta se desilo sa malim Albertom? Njegova sudbina je užasna

Sudbina malog Alberta intrigira istraživače od tada. Hol Bek sa Univerziteta u Severnoj Karolini bio je jedan od najupornijih istraživača na ovom slučaju.

Votsonovi radovi navode da je Albert B. bio sin medicinske sestre koja je radila u bolnici.

Bek je proveo sedam godina istražujući potencijalne kandidate i koristio se analizom lica da bi 2009. zaključio da je mali Albert Daglas Merit, vanbračni sin Arvile Merit, negovateljice i dojilje koja je radila u obližnjem Henrijet Lejn Domu za decu sa invaliditetom - pedijatrijskoj ustanovi Džon Hopkins Univerziteta, koja se nalazila vrlo blizu Votsonove laboratorije.

Daglas je rođen 9. marta 1919. i skoro celu svoju prvu godinu je proveo u tom istom Henrijet Lejn domu.

Postoje podaci o tome da je majka dobila jedan dolar za učešće svog sina u eksperimentu, ali izgleda da nije znala iz čega će se on zapravo sastojati. Zna se da se, ubrzo nakon što je Votson sproveo eksperiment, majka odselila povevši dete sa sobom.

Na osnovu njenog devojačkog prezimena (Irons) koje je koristila kada se kasnije ponovo udala, uspeli su da stupe u kontakt sa potomcima i došli do još podataka. Umrla je 1988. godine (kada je imala 89 godina), a na njenom tavanu je pronađena slika dečaka (koja je kasnije poslata FBI-ju na analizu).

Sudbina malog Daglasa je, međutim, bila tužna. Ubrzo nakon što je sa majkom napustio dom u kome je proveo skoro čitavu godinu, ozbiljno se razboleo od hidrocefalusa (nagomilane tečnosti u lobanji) i umro sa šest godina, 10. maja 1925. godine. Sahranjen je na groblju "Locust Grove Cementery", nedaleko od mesta gde će i ona biti sahranjena mnogo godina kasnije.

Bek na kraju piše da je njihovo sedmogodišnje istraživanje bilo duže od dečakovog kratkog života. Na kraju, kako piše, posetio je Daglasov grob, ostavio cveće i osetio veliki mir.

Druga teorija

Prema jednom drugom istraživanju, mali Albert je Vilijam Barger, koji je rođen dan nakon Merita, prijatelji i porodica su ga zvali "Albert" (iako mu je ime bilo Vilijam), a njegova majka je takođe radila u bolnici u kojoj je sproveden eksperiment.

Pored toga, njegova veličina i razvojno stanje mnogo su se više podudarali sa dokumentacijom eksperimenta o bebinom stanju. Kroz korišćenje profesionalnog genealoga, istraživači su saznali da je Barger umro 2007. u 87. godini života i identifikovali jednog bliskog živog rođaka, njegovu nećaku. U intervjuu je rekla da su ona i Bagner bili prilično bliski tokom njegovog života, da je Bagner imao antipatiju prema psima, zbog čega su ga članovi porodice zadirkivali. Istraživači napominju da ne postoji način da se utvrdi da li je ovo ponašanje povezano sa Votsonovim eksperimentom.

Ona je rekla da se ne seća bilo koje druge fobije. Istraživači su zaključili da Barger nije bio svestan svoje uloge subjekta ispitivanja novorođenčadi.

(A. M.)