„Crveno leto 1919“, ili Kako bi živeli crnci u Americi da se ne bore za svoja prava
Nikada nije bilo lako biti Afroamerikanac u Sjedinjenim Državama, ali nikada se ništa ne bi za njih promenilo da su ćutali kao što neki to od njih očekuju danas
Sve do pedesetih godina prošlog stoleća, bilo je na prostoru tzv. Dubokog Juga sasvim uobičajeno da tokom sezone berbe pamuka, lokalni šerifi provode subote jureći i hapseći Afroamerikance, kako bi im pakovali prekršaje ili krivična dela na osnovu kojih bi im sudovi izricali niske kazne ili kaucije, koje ovi nisu mogli da plate.
Tada bi uskakali „spasioci“, beli vlasnici plantaža, koji su crncima kupovali slobodu, u zamenu za rad na poljima bez nadoknade tokom nadolazeće sedmice. Naredne subote bi se sve ponovilo, samo bi žrtve bile različite; beli plantažeri su tako imali jeftinu radnu snagu, a blagajne okruga i gradova su se punile. „Win-win“ situacija, što bi rekli Amerikanci, za sve, sem za crnce.
Bila je to samo jedna praksa od mnogih, u dobro razrađenom sistemu zamaskiranog robovlasništva, kakav je bio i napoličarski sistem. Naime, posle Američkog građanskog rata, siromašni crnci (ali u izvesnoj meri i najbedniji belci) obrađivali su zemlju velikih posednika na Jugu, najčešće svojih bivših vlasnika, u zamenu za teoretski udeo u letini; no praktično su radili u zamenu za udeo u prihodu od prodaje, pošto su samo bele gazde imale mogućnost plasiranja te robe na tržištu.
Belim napoličarima nije bilo u ekonomskom smislu puno bolje nego crnim, ali je opšti položaj potonjih bio mnogo gori, a njihova obespravljenost totalna; veštim zakonodavstvom crncima je oduzeto pravo glasa bez izričitog pominjanja njihove rase (zbog čega je to neretko pogađalo i siromašne belce), maltretiranja i ponižavanja su im bila stvar svakodnevice, na nivou cele zemlje linčovanja su se dešavala na sedmičnom nivou.
Uopšte ne preterujemo: u periodu 1877—1950. linčovana su 4.084 crnca na Jugu (ne samo na Jugu, ali tamo najviše), što znači u proseku 56 godišnje, s tim što je toga najviše bilo u periodu 1890—1920. Najčešće su linčovani mladi ili odrasli muškarci, u najvećem broju slučajeva pod optužbom da su izvršili ubistvo, ili da su silovali, ponekad i samo pogledali belkinju; no među linčovanima je bilo i žena, pa čak i dece: jedan slučaj linčovanja majke i njenog odraslog sina, optuženih da su ubili zamenika šerifa, možete videti na ovoj slici.
Linčovanje se danas poistovećuje sa vešanjem, ali linč je svako vansudsko lišavanje života od strane neke grupe ljudi, ne nužno vešanjem; jedne su vešali, druge ubijali vatrenim oružjem, treće vezivali i vukli automobilima, četvrte bacali sa litica, pete spaljivali žive, neke spaljivali nakon vešanja. Neke — kao Ruzvelta Taunsa i Roberta Makdanijelsa 1937., nakon po svemu sudeći lažne optužbe za ubistvo belog dućandžije — lancima vezivali za stabla, mučili bacačem plamena, prvog spalili živog a drugog „milosrdno“ ubili iz vatrenog oružja. Otvarate fotografiju na vlastitu odgovornost.
Dešavalo se da se linčovanje najavi u štampi, što je privlačilo veliku masu posmatrača, te je otuda i nastalo poistovećivanje linča sa vešanjem, pošto je o takvim događajima to bio glavni vid ubijanja. Njima su često svedočile hiljade, nekada i desetine hiljada ljudi, a i za vešanja imamo najviše sačuvanih fotografija. Takođe se dešavalo i da se žrtve kasape, a delovi njihovih tela i predmeti uzimaju kao suveniri.
Stoga ne čudi što su mnogi Afroamerikanci pokrenuli Veliku migraciju, seobu ka razvijenijim delovima zemlje, i to ne samo ka Severu već i ka Zapadu, svuda gde ih je čekao posao i nada u bolje sutra. Ta seoba je počela nakon ulaska Amerike u Prvi svetski rat, kada su fabrike na Severoistoku i Srednjem zapadu ostale bez radne snage, prevashodno bele, budući da su potomci Evropljana u tim krajevima tradicionalno bili u potpunoj demografskoj dominaciji.
U periodu 1917—1919. sa Juga se na Severoistok i Srednji zapad preselilo oko 500.000 crnaca (verovatno bi ih otišlo i više u tom prvom talasu, da nije bilo nepisanog pravila da napoličari koji nešto duguju posedniku ne mogu da napuste imanje dok ne vrate dug, zbog čega su sistematski i držani u permanentnim dugovima), koji su ponekad zapošljavani i kao štrajkbreheri, što je dodatno ljutilo ionako rasistički nastrojenu belu radničku klasu, dok je od novih imigranata iz Evrope pravilo nove rasiste, i generalno podizalo tenzije.
Nemira je bilo već u leto 1917., u Ist Sent Luisu, Ilinois, i u Hjustonu, ali je tzv. Crveno leto dve godine kasnije bila erupcija nasilja po svom obimu i rasprostranjenosti do tada nezabeležena u istoriji američkih rasnih odnosa (u nekim aspektima veća čak i od nereda nakon atentata na Martina Lutera Kinga aprila—maja 1968): odigralo se čak 38 zasebnih anticrnačkih nemira u različitim gradovima širom zemlje; između 1. januara i 14. septembra čak je 43 ljudi linčovano, od toga 16 obešeno, osmoro spaljeno na lomači, a ostali mahom upucani.
„Crveno leto“ je za Afroamerikance značajno i zato, što su tada po prvi put u velikoj meri nasiljem uzvratili na nasilje, što su pokazali zube, umesto da nemo posmatraju vlastito uništenje kao do tada; i to su nesumnjivo bili podstaknuti od strane onih koji su se, mobilisani, vratili sa evropskog ratišta puni samopouzdanja kakvo ranije nikada nisu imali.
Počelo je još 13. aprila u okrugu Dženkins, Džordžija, nastavilo se 10. maja u Čarlstonu, Južna Karolina, potom opet u džordžijskom okrugu Patnam 27. maja, kada je između ostalog zapaljeno i šest crnačkih crkava, da bi se početkom jula zahuktalo i zahvatilo mnoge velike i veće gradove, uključujući Vašington, Čikago, Indijanapolis, Omahu, Noksvil, itd.
Možda su vašingtonski neredi najinteresantniji, ne samo zbog lokacije već i zbog detalja, pa čak i ishoda. Počeli su tako što je jedan od dvojice Afroamerikanaca na uglu Njujorške avenije i 15. severozapadne ulice navodno „ćušnuo“ belkinju, suprugu radnika mornaričkog ratnog vazduhoplovstva; valjda je zato u nemirima učestvovalo puno vojnika, marinaca i mornara.
Neredi su trajali četiri dana, a okončani su tek nakon što je predsednik Vilson poslao nacionalnu gardu; teško je povređeno 50 ljudi, lakše preko 100, dok je 15 poginulo. Ali više je belaca poginulo nego crnaca, 10 (uključujući dva policajca) naprema pet, što je verovatno prvi takav slučaj u američkoj istoriji.
U čikaškim nemirima poginulo je 38 ljudi, 23 crnca i 15 belaca, povređeno ukupno 537, dok je oko 1.000 crnaca ostalo bez krova nad glavom; gradske plaže duž obale jezera Mičigen bile su običajno (ne zakonski) segregisane, crni mladić po imenu Judžin Vilijams zaplivao je u „belačkom“ delu, kamenovan je, udavio se, policija je odbila da istraži slučaj, crnci su odgovorili nasiljem, uključili su se belci, rulja i bande obe strane sukobljavali su se 13 dana dok nije došlo nekoliko hiljada pripadnika nacionalne garde Ilinoisa da zavede red.
No možda je najmonstruozniji „incident“ bilo linčovanje Vila Brauna, optuženog da je silovao belkinju: u Omahi, Nebraska, gomila od 10.000 ljudi spalila je okružnu sudnicu da bi ga se dočepala, obesila i spalila na lomači. Postoji fotografija tog događaja, i možete je videti na ovom linku, ali i nju otvarate na vlastitu odgovornost. A postoji i ova fotografija.
(Digresija: U istom gradu, Omahi, tačno deset godina ranije Irci su organizovali nemire uperene protiv 3.000 pripadnika grčke zajednice u tzv. Grik Taunu, što je dovelo do njihovog potpunog proterivanja iz grada. Počelo je tako što je Edvard Lauri, policajac irskog porekla, bez ikakvog razloga uhapsio jednog Grka samo zato što mu je neka žena davala časove engleskog, budući da Grke tada još nisu držali za belce; Grk mu je oteo pištolj prilikom sprovođenja u pritvor i smrtno ga ranio, što je poslužilo kao povod za pogrom.)
Poslednja epizoda tzv. Crvenog leta odigrala se početkom jeseni, 30. septembra, u mestu Hup Spur, kod gradića Ilejn, okrug Filips, savezna država Arkanzas, kao direktna posledica pokušaja lokalnih crnih napoličara da se organizuju i tako izbore za poštene uslove rada i naknade.
Imali su pravo. Zemljoposednici su praktikovali da pamuk posle berbe prodaju kad njima odgovara, i da tek tada isplaćuju napoličare; u međuvremenu su im u plantažerskim radnjama na veresiju prodavali robu po paprenim cenama, tako da, kada bi došlo vreme isplate, crncima praktično ne bi ostalo ništa, posebno ako su morali da se zadužuju i za novo seme. Suštinski su bili u ropskom položaju, mnogi među njima ni za šta nisu radili; na sve to im posednici nisu izdavali detaljne račune, ni u radnjama ni nakon prodaje pamuka, već su jednostavno bez objašnjenja prikazivali stanje.
Zato je crni napoličar Robert L. Hil iz Vinčestera, u obližnjem okrugu Dru u istoj državi, osnovao crnački Progresivni sindikat farmera i domaćinstava Amerike, koji je okupio crne farmere i počeo da ih radikalizuje. Sindikat je angažovao i belu advokatsku firmu iz Litl Roka, sa ispostavom u Heleni, sedištu okruga Filips; ideja je bila da njihov advokat Osijer S. Braton zastupa u pregovorima crne zakupce iz Ilejna i okoline.
30. septembra uveče lokalni crnci su imali sindikalno okupljanje u svojoj crkvi u Hup Spuru, koju su čuvali naoružani Afroamerikanci. Naišao je automobil sa specijalnim agentom jedne železničke kompanije i šerifovim zamenikom, kao i jednim crncem; oni su navodno jurili nekog Klema, koji je ilegalno proizvodio alkohol i pretio da će ubiti ženu; počela je pucnjava; agent železnice je poginuo. Nastao je pakao.
Belci oko Ilejna su još pre toga verovali i širili glasine da se crnci spremaju za ustanak, budući da su se naoružavali, da je zavera otkrivena u poslednjem trenutku, da su crnci imali plan da 6. oktobra odjednom pobiju 21 belog posednika, zato što su ih Hil i Braton na prevaru ubedili da će nakon toga njima biti razdeljena imanja, te da za sve to imaju podršku vlade u Vašingtonu (decenijama su se belci držali te priče, štaviše ona i dalje postoji kao alternativna verzija).
Ilejn — gradić u kojem je, zajedno s okolinom u kojoj je i Hup Spur, živelo deset puta više crnaca nego belaca (u celom okrugu „samo“ tri puta više) — postao je sada lovačko gazdinstvo: 1.000 belaca u manjim i većim grupama, od kojih su neke došle iz okolnih okruga, pa čak i država, ubijali su sve crnce na koje bi naišli, ne praveći razlike prema polu i uzrastu. Jurili su ih po ulicama i ruralnim putevima, po poljima i šumama, napadali ih u njihovim domovima. Čak je i lokalni šerif okupio ekipu za poteru da bi našao odgovorne za ubistvo belca.
Crnci su mestimično uzvraćali, a red su nakon tri dana ludila zavele federalne snage koje su došle iz okolnih baza. Život je izgubilo 100—237 crnaca (tačan broj nije bilo moguće utvrditi) te pet belaca (među njima i jedan vojnik, pripadnik odreda 3. divizije poslatog da smiri situaciju). Da ironija bude veća, velika porota Arkanzasa za ubistvo je optužila 73 crnca, a sveukupno 122, po raznim osnovama. Puštali su samo one koji su pristajali da svedoče protiv sabraće, dok su neka svedočenja bila iznuđena torturom.
Na samom suđenju, ne samo što je ogromna masa naoružanog sveta okružila zgradu okružnog suda, nego je ljudi pod oružjem bilo čak i u samoj sudnici; advokati odbrane prilikom izbora porote nijednog člana nisu osporili, a na suđenju nisu pozivali svedoke, pa ni sopstvene klijente nisu puštali da svedoče. Neka suđenja su trajala samo sedam minuta, uključujući i većanje porote! Velika većina je osuđena za nešto, dok je zbog ubistva njih dvanaestoro osuđeno na smrt električnom stolicom. Arkanzaška štampa je slavila „trijumf vladavine zakona“, zato što niko od optuženih nije linčovan.
Ali na kraju niko nije ni pogubljen, i svi su narednih godina pušteni, zahvaljujući i veštini jednog bivšeg roba, u Arkanzasu poštovanog afroameričkog advokata Skipija Afrikanusa Džonsa. On i drugi advokati su nizom žalbi pred Državnim vrhovnim sudom, kao i pred Vrhovnim sudom SAD, uspeli da izdejstvuju, prvoj šestorici puštanje na slobodu zbog proceduralnih manjkavosti i nepoštenog suđenja, a drugoj šestorici odlaganje.
Njih je na kraju pomilovao arkanzaški guverner Tomas Rej, svega par sati pre kraja svog mandata a preuzimanja dužnosti novoizabranog Tomasa Džefersona Terala, poznatog člana KKK. Da bi sprečili linčovanje, Džons je uredio da se sve izvede pod okriljem noći, pa su oslobođenici ekspresno, pod pratnjom, prebačeni preko državne granice.
(P. L.)
Povezane vesti
Viktor Orban: Evropa ne može samo da očekuje da je štite Sjedinjene Države
Telegraf u Beloj kući: Savetnica predsednika Bajdena: "Razočarani smo, ali poštujemo volju naroda"
FED doneo odluku o kamatnim stopama dan nakon što je Tramp izabran: Evo u kom smeru
<% post.title %>
Amerika na udaru oluja: Dve savezne države zatrpane snegom, a ovim prete grmljavinske nepogode i tornada
Video: Vidi se da je tek postao deda: Hteo da ušuška unuče pa upao u krevetac
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Profesoru na fakultetu prišao student i rekao: "Umro mi je otac", dobio je odgovor koji će pamtiti čitavog života: "HTEO JE DA MI POKAŽE I UMRLICU"
Svetlana je ušla u apoteku i kupila lekove, a onda joj je jedan dan zazvonio telefon: "Zdravo, ja sam Mira. Brzo dođite, kod nas je nešto vaše"
Radivoj šetao sa ženom kad je iznenada kleknula nasred ulice u Šapcu: "Rekla mi je samo jednu rečenicu i legla na trotoar. Minut kasnije zakmečala je beba"
