„Knjažestvo Srbija proglašava se za Kraljevinu“: Ova fotka ima ogroman značaj za istoriju Srba

Kralj Milan, Steva Todorović / Foto: Wikipedia/Stevan Todorović (1822-1925)

Kneževina Srbija je termin koji danas koristimo za našu državu nastalu posle Drugog srpskog ustanka, koja je tokom najvećeg dela svog postojanja bila de fakto nezavisna ali ipak formalno-pravno deo Osmanske carevine; ondašnji Srbi zvali su zvanično „Knjažestvo Srbija“, upravo knjažestvo sa samo jednim v.

Tako se barem zvanično nazivala do 1882. kada je proglašena za kraljevinu. Formalno, do toga je došlo tako što je Narodna skupština 6. marta 1882. po novom kalendaru usvojila predlog (naivan čovek bi mogao pomisliti da su to izveli spontano i „na svoju ruku“ te da su Milana morali da mole da ih podrži), nakon čega je deputacija otišla u dvor, gde se skupštinski potpredsednik Milan Kujundžić ovim biranim rečima obratio knjazu:

„Gospodaru! Nikad svečanije i nikad uzbuđenije nisu stali predstavnici naroda srpskog pred predstavnika prošlosti, sadašnjosti i budućnosti narodne, kao što stajemo pred Tebe, ljubljeni Gospodaru.

Narodno predstavništvo, vodeći brigu ne samo o svakidanjim potrebama, nego i o istorijskom zahtevu Srbije i naroda srpskog, dolazi, Gospodaru, na predlog predsednika narodne skupštine, koji je predlog skupština kao svoj vlastiti predlog jednoglasno priznala, da Tebe svečano umoli, da ne uskratiš odobrenje Svoga, da se u obnovljenoj Srbiji obnovi Kraljevsko dostojanstvo i da se Srbija proglasi za Kraljevinu“.

Proglašenje Kneževine Srbije za kraljevinu u Narodnoj skupštini 6. marta 1882. po novom kalendaru. Foto: Wikimedia Commons/staresrpskeslike.com

I tako dalje, i tako dalje. Ovakvo podaničko obraćanje mnogima je i tada bilo bljutavo, a kamoli nama danas. Ali činjenica je da je narod s ogromnim oduševljenjem pozdravio odluku, i u masama se skupljao da čuje tekst proklamacije u gradovima i varošima širom zemlje. Na priloženoj slici može se videti čitanje proklamacije u Nišu, čiji tekst glasi ovako:

„MILAN M. OBRENOVIĆ IV.

PO MILOSTI BOŽJOJ I VOLJI NARODNOJ

KNJAZ SRPSKI

PROGLAŠUJEMO I OBJAVLJUJEMO SVIMA I SVAKOME DA JE NARODNA SKUPŠTINA REŠILA I DA SMO MI POTVRDILI I POTVRĐUJEMO OVO ŠTO SLEDUJE:

Član 1.

Knjažestvo Srbija proglašava se za Kraljevinu Srbiju.

Član 2.

Knjaz Milan M. Obrenović IV proglašava se za naslednoga Kralja Srbije, pod imenom MILAN PRVI. Kralj i Kraljica imaće titulu ’Kraljevsko Veličanstvo.’

Član 3.

Čitanje proklamacije o „uzvišenju“ Kneževine u Kraljevinu Srbiju marta 1882. godine pred opštinskom kućom u Nišu. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Djordjes

Prestolonaslednik Knjažević Aleksandar M. Obrenović proglašava se za Kraljevića Naslednika Kraljevskog Prestola Srbije. Kraljević Prestolonaslednik imaće titulu ’Kraljevsko Visočanstvo.’

Član 4.

Zakon ovaj stupa u život kad ga Knjaz potpiše i njim se u svima zakonima zemaljskim Knjaz, knjaževski i t. d., zamenjuje sa Kralj, Kraljevski i t. d.

Preporučujemo Našem predsedniku ministarskog saveta, ministru inostranih dela, da ovaj zakon obnaroduje, a svima Našim ministrima, da se o izvršenju njegovom staraju: vlastima pak zapovedamo, da po njemu postupaju, a svima i svakome da mu se pokoravaju.

22 februara 1882 god.

u Beogradu

M. M. Obrenović

Video i stavio državni pečat, čuvar državnog pečata, ministar pravde, D. Radović“

Potpisnici su bili predsednik Ministarskog saveta i ministar inostranih dela Milan Piroćanac, ministar prosvete i crkvenih poslova Stojan Novaković (koji se na kraju potpisao i u svojstvu zastupnika ministra finansija), ministar pravde (već pomenuti) Dimitrije Radović, ministar vojni i počasni ađutant Njegovog Visočanstva đeneral Tihomilj Nikolić, ministar unutrašnjih dela Milutin Garašanin te ministar građevina Jevrem P. Gudović.

Austrougarska monarhija i Kraljevina Srbija nakon Berlinskog kongresa 1878. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/D. H. Lange "Volksschul-Atlas", Dreihundertste Auflage, George Westermann in Braunschweig, 1899./Olahus

Već sutradan počelo je primanje stranih diplomata u dvoru, a prvi da poseti novog kralja, da mu čestita i prenese priznanje tog čina od strane svoje vlade bio je austrougarski poslanik grof Kevenhiler. Potom je došao nemački poslanik, a sutradan su ih sledili italijanski, ruski i britanski. Do 9. marta sve velike sile priznale su Srbiju za kraljevinu.

Tajna konvencija

Ali okolnosti pod kojima smo to izveli nisu idealne i bacaju senku na čitav događaj. Naime, bez podrške Austrougarske mi uopšte ne bismo uspeli u tom naumu, nijedna velika sila ne bi naš čin priznala i proklamacija bi ostala mrtvo slovo na papiru, uslovno rečeno, jer bez podrške Austrije to ne bi ni uradili, tako da ne bi ni imalo šta da se priznaje.

Cena podrške bila je visoka, mada se na duži rok nesumnjivo isplatila: zarad formalne nezavisnosti, postali smo zavisni prema Beču. 1878. godine Austrougarska je podržala Srbiju na Berlinskom kongresu, dobili smo dugo čekanu formalnu nezavisnost, ali je već tada dogovoreno sklapanje dva međudržavna sporazuma, kao i naše odricanje od pretenzija ka Novopazarskom sandžaku.

Današnji Beč, prestonica nekadašnje Austrijske carevine i potom Austrougarske monarhije. Foto: Tanjug/AP

Prvo je početkom 1881. potpisan Trgovinski ugovor po kojem je Srbija mogla svoju robu da izvozi samo u Dunavsku monarhiju, čime smo ekonomiju tehnički njoj potčinili (mada smo mi i bez tog ugovora gotovo svu svoju robu svejedno izvozili u AU, sa kojom smo imali i najtešnju kulturnu saradnju, ipak nas je ovaj dokument lišio slobode delovanja).

Nedugo potom, 28. juna 1881. (opet taj Vidovdan), u ime Srbije su Milutin Garašanin u svojstvu ministra unutrašnjih dela i Čedomilj Mijatović u svojstvu ministra inostranih (premijer Piroćanac će tek nekoliko meseci kasnije preuzeti taj položaj za sebe) potpisali Tajnu konvenciju, jedan najblaže rečeno skandalozan dokument kojim je Srbija onemogućena da zaključuje bilo kakve ugovore sa drugim zemljama bez odobrenja Beča.

Takođe smo postali dužni da vodimo prijateljsku politiku prema Monarhiji i da prestanemo da „rovarimo“ po njoj; to će mnogima biti jednako skandalozno, ali zaista nije, to je zapravo bilo najmanje što smo mogli da uradimo imajući u vidu koliko nas je puta Austrija tih godina spasavala (bez nje bismo imali sanstefansku Veliku Bugarsku, bez nje bismo izgubili dobar deo južne Srbije posle Srpsko-bugarskog rata 1885., Pirot gotovo sigurno).

(P. L.)