Propast Tenkine zavere, najkomičnijeg pokušaja atentata u našoj modernoj istoriji

Donji grad u Beogradu oko 1865. godine. Levo se vide ostaci Kapije princa Eugena, koja je srećom preživela pa i danas svedoči o periodu habzburške Kraljevine Srbije iz prve polovine 18. veka. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Carl Goebel/Nikola Smolenski

U jesen 1857. nalazio se Aleksandar Karađorđević već petnaest godina na položaju kneza Srbije, na koji je izabran sredinom septembra 1842. prilikom Skupštine u Beogradu, održanoj na Vračaru. Radi se o skupštini sazvanoj posle Vučićeve bune, koju je u sklopu ustavobraniteljske borbe protiv kneževske samovolje, protiv Mihaila Obrenovića organizovao Toma Vučić-Perišić.

Ali kako je vreme odmicalo, kako su godinama prolazile jedna za drugom, tako se i knez Aleksandar počeo odavati samovolji, i u očima svojih protivnika sebe smatrati bogomdanim i nezamenljivim. Za takav greh ondašnji Srbi nisu znali da gledaju kroz prste, bez obzira što je tokom njegove vlasti donet prvi naš savremeni građanski zakonik 1844. (četvrti po redu u Evropi, posle francuskog 1804., austrijskog 1811. i holandskog 1838.), i što je u mnogim sferama života i društva sproveo neophodne reforme.

Pritom je posle Krimskog rata, u kojem je Ruska imperija ponižena i poražena na sopstvenom tlu, počeo da vodi austrofilsku politiku i da sprečava imenovanja rusofila za ministre, pa je zbog svega navedenog na sebe navukao bes većeg dela Državnog saveta (po ustavu iz 1838. glavni zakonodavni i upravni organ naše Kneževine, osmišljen da vlada uz kneza i ograničava njegovu moć; posle 1861. uticaj Državnog saveta je dramatično smanjen), čiji su članovi (sem četvorice kneževih ljudi) među sobom sve češće privatno diskutovali o mogućnosti njegovog uklanjanja s položaja.

Većina kneževih protivnika bila je za zakonito svrgnuće i progonstvo, ali je jedna grupa iskusnih, prekaljenih i uticajnih političara — Stefan Stefanović Tenka, Paun Janković i Radovan Dajmanović — naposletku skovala zaveru da ga ubije. Postoji mogućnost da ih je isprva finansirao tada bivši knez Miloš Obrenović, koji je živeo u Beču; ako je to tačno, prosto je neverovatno da rusofilski zaverenici u tome nisu videli paradoks (ili je možda jednostavno taj aspekt njihove motivacije planski predimenzioniran od strane potonjih rusofila).

„Knez Aleksandar Karađorđević u generalskoj uniformi“, Uroš Knežević, 1852. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/TRAJAN 117

Navodno se u proleće 1857. sa Tenkom sastao jedan Milošev čovek od poverenja, a potom i sam Miloš. Opet navodno, drugi Milošev agent, neki dr Pacek, doneo je sa sobom u Beograd 5.000 dukata, koje su zaverenici podelili među sobom, ali nema naznaka da je Miloševa namera bila da se knez sruši atentatom, na tu su ideju par meseci kasnije zaverenici izgleda došli samostalno.

Usledila je verovatno najkomičnija epizoda političke istorije Srba 19. veka, a možda i u čitave naše moderne istorije posle Zbora u Orašcu.

Naime, prvo su rešili da ga otruju; zbog toga je Dajmanović lično (?!) ukrao iz neke apoteke otrov. No onda su promenili plan: angažovaće čoveka da kneza ubije iz vatrenog oružja. Damjanović, po svemu sudeći glavni operativac zavere, našao je izvesnog Milosava Petrovića, nabavio mu pušku i pasoš kako bi mogao da pobegne; Paun Janković mu je dao novac i poslao ga u Brestovačku banju gde se knez tada nalazio.

Milosav je otišao tamo, bivao nekoliko dana, pa se vratio nazad u Beograd neobavljena posla. Valjda se predomislio i shvatio da od ovih kompletnih amatera može mnogo više novaca da izvuče tako što će ih — ucenjivati. I bio je u pravu, dali su mu još 1.000 dukata samo da ćuti, ako već neće da ispoštuje dogovor. Ali ovaj nije ćutao: da li se pijan nekom poznaniku hvalio, ili je ovaj to drugačije izvukao iz njega, tek, sve je prijavio vlastima.

„Stefan Stefanović Tenka“, Uroš Knežević, 1850. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Ivana Guslarevic/Milorad Stokin, fb.com/fragmentiproslosti

Početkom oktobra meseca svi su pohapšeni i zatvoreni u vojnu bolnicu. Glavni zaverenici su osuđeni na smrt, ali su posle intervencije Visoke porte pomilovani, presuda im je preinačena u doživotnu robiju i svi su poslati u zloglasnu Gurgusovačku kulu u današnjem Knjaževcu (koji se tada još zvao Gurgusovac).

Sve do tog trenutka se javnost (a možda i narod u celini) gnušala zaverenika, no tada dolazi do preokreta u javnom mnenju. Osuđenici su u lancima sprovođeni maršom od Beograda do kazamata, u hladnu poznu jesen sa njih je skinuta sva topla odeća. Prema njima se u Gurgusovačkoj kuli — uskoro prozvanoj „srpska Bastilja“ — svirepo postupalo, o mučenjima su se ispredale strašne priče, koje su dodatno potvrđene činjenicom smrti Radovana Damjanovića.

Na sve to je i knez odlučio da povuče jedan izuzetno rizičan potez — da iskoristi priliku i izvrši državni udar. Pod pretnjom podizanja optužbe za učestvovanje u zaveri, šest „kompromitovanih“ članova Državnog saveta i protivnika kneza primorano je da 25. oktobra podnese ostavke — Gavrilo Jeremić, Stojan Jovanović-Lešjanin, Živko Davidović, Lazar Arsenijević, Stevan Magazinović i Jovan Veljković.

Još jedan savetnik je morao da da blanko-ostavku, dok su Ilija Garašanin i Aleksa Simić, mada „kompromitovani“, ostavljeni na miru zato što ih je francuska diplomatija uzela u zaštitu. Knez je uklonjene savetnike zamenio svojim pristalicama, i sa četvoricom koji su ga već podržavali stekao punu kontrolu nad tim telom. Ali nije zakonski utvrdio svoju novu moć, nije ju proširio: možda mu se to činilo preuranjeno, ili nije hteo da ruši ustavni poredak.

Izaslanici Svetoandrejske skupštine donose formalni pisani poziv Milošu Obrenoviću da se vrati u Srbiju i ponovo preuzme dužnost kneza. Foto: Wikimedia Commons/Narodni muzej Srbije/Gmihail

Stvari su se dalje razvijale drugačije od kneževih želja. Opozicija je od Velikih sila tražila intervenciju, ili barem istragu zbog državnog udara, zbog čega je Rusija od Visoke porte tražila da se umeša u spor; nju je podržala Francuska, koja se prethodno zavadila sa Austrijom zbog Italije, pa se sve više bližila Sankt-Peterburgu. Etem-paša je određen za šefa „komisije“ i poslat da istraži sve okolnosti i moguće kršenje tzv. Turskog ustava iz 1838., koji su nam nametnule Rusija, Turska i Austrija posle ukidanja samoniklog Sretenjskog.

Turska je imala poseban interes da sama reši problem i spreči mešanje zapadnih sila, želeći da spasi ono malo ugleda što joj je preostalo (ne treba zaboraviti da je formalno-pravno Kneževina Srbija, mada de fakto i praktično nezavisna, još uvek bila deo Osmanske carevine). Zato je Etem-paša zapretio knezu smenom i primorao ga da 1. aprila 1858. pomiluje sve zaverenike (posthumno pretpostavljamo i Damjanovića), a da smenjene državne savetnike vrati na njihove dužnosti; drugim rečima, da obnovi svojevrsni „status quo ante bellum“.

Opozicija se pod Garašaninovom palicom brzo organizovala, donet je Zakon o narodnoj skupštini, održani izbori, pa je 12. decembra po novom kalendaru počelo zasedanje Svetoandrejske skupštine, koje je potrajalo do 12. februara naredne godine. Aleksandar Karađorđević do tada već odavno nije bio knez. 23. decembra smenili su ga izabrani narodni predstavnici i za novog-starog državnog poglavara izabrali Miloša.

(P. L.)