"Muški smo razgovarali": Misterija dnevnika Stepinca i razgovora s Titom o ustašama

Foto: Wikimedia

Najvažniji dokumenti o Alojziju Stepincu i dan danas nalaze se pod najmanje sedam ključeva na Kaptolu i u Rimu. Ali, deo dokumenata ipak pomalo postaje dostupan javnosti. Vatikan je u martu otvorio arhiv pape Pija XII, a 2017. godine zahvaljujući inicijativi Mosta javnosti su postali dostupni Udbini arhivi u Hrvatskom državnom arhivu.

Preporučujemo

Otvaranje arhiva pape Pija XVII važno je jer je taj kontroverzni papa tadašnjeg zagrebačkog nadbiskupa Stepinca proglasio kardinalom, pa ima onih koji misle da bi se u arhivu, koji se do pre godinu dana zvao Tajni, a papa Franjo mu je promenio ime u Apostolski (ili Papinski), mogli pronaći i do sada nepoznati dokumenti o Stepincu, prenosi Express.hr.

Međutim, puno važnija činjenica je da je hrvatskoj javnosti napokon dostupan Udbin arhiv o Stepincu koji je itekako intrigantan. Tamo se nalazi i Udbin tajnom obavijen prepis Stepinčevog dnevnika u pet svezaka koji Kaptol godinama krije od očiju javnosti. Prema informacijama iz Hrvatskog državnog arhiva, originalni dnevnički zapisi zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca (pet knjiga), u kojima su hronološki evidentirani događaji i ulagani dopisi, novinski isečci, fotografije i drugo iz života Nadbiskupije od 1934. do 1945., vlasništvo su Zagrebačke nadbiskupije.

Da bi se zaštitili, snimljeni su na mikrofilm, a čuvaju se u Postulaturi bl. Alojzija Stepinca (Kaptol 18). Navedeni su dnevnički zapisi u bivšoj državi bili oduzeti Zagrebačkoj nadbiskupiji i uloženi u tzv. lični dosije nadbiskupa Alojzija Stepinca, koji je formirala Uprava državne bezbednosti RSUP-a SRH. U taj je dosije, među ostalima, bio uložen i originalni spis Vrhovnog suda NRH sudskog postupka koji se vodio protiv nadbiskupa Stepinca, kao i razni dokumenti o nadbiskupu Stepincu i Katoličkoj crkvi, najvećim delom iz razdoblja do suđenja 1946., a manjim delom iz razdoblja policijskog nadzora nakon puštanja nadbiskupa Stepinca iz zatvora pa do njegove smrti. Navodno su se dnevnički zapisi koji broje pet knjiga čuvali u potkrovlju Bogoslovnog semeništa. Bili su spremljeni tako da ih niko ne može naći, skriveni u krpama i zazidani u dimnjak. Godine 1945. sakrili su ih Dragutin Nežić, ceremonijar i beležnik nadbiskupa Stepinca i Antun Ivandija, vršilac dužnosti advokata Zagrebačke nadbiskupije. Priča se da za njih nije znao niko pa nisu korišćeni za vreme sudskog procesa koji je vođen protiv Stepinca. No, Stepinčev Dnevnik nekako je ipak 1950. godine došao u posed Udbe koja je potom napravila prepise, ne zna se tačno koliko kopija. Nakon što je Republika Hrvatska postala samostalna, dnevnički zapisi vraćeni su Zagrebačkoj nadbiskupiji, a ugovorom Hrvatskog državnog arhiva i Zagrebačke nadbiskupije 2000. godine dosije je predat Arhivu.

Foto: Wikimedia

Izvorni dnevnik ostao je u Zagrebačkoj nadbiskupiji. Dnevnik Stepinac piše od 30. maja 1934. do 13. februara 1945. godine. Piše ga sâm do oktobra 1935., nakon čega ga jedno vreme piše Dragutin Nežić, ceremonijar Zagrebačke nadbiskupije. Od novembra 1939. ponovo ga piše nadbiskup Stepinac. Posle, 1941. godine piše ga opet neko drugi, ali ne znamo ko. Zanimljivo je da je Stepinac, kad je doznao da je Dnevnik pao u posed Udbe, rekao: “Žao mi je da su moji dnevnici došli u ruke ovim kukavicama. Lepo sam rekao Nežiću neka ih uništi, ali on kao istoričar ni čuti o tome, nego to su važni dokumenti, to treba sačuvati…”

Susret sa kraljem

Stepinac u Dnevniku ne skriva svoje hrvatstvo, za negativnosti u Jugoslaviji krivi i Srbe, ali glavni su mu trn u peti masoni i komunisti, čiji uticaj na hrvatsko društvo smatra pogubnim. Beogradsku politiku naziva velikosrpskom, ne skriva svoje neslaganje s načinom na koji Maček vodi hrvatski narod jer smatra da se u HSS “uvuklo” previše liberala, pa čak i komunista, bana Banovine Hrvatske Ivana Šubašića smatra prikrivenim masonom, no posle će kritikovati i Milu Budaka, Antu Pavelića… Njegov karakter, dosta drčan i ponosan, odlično opisuje prvi susret s kraljem Aleksandrom u Beogradu 2. jula 1934., nakon što ga je papa Pio XI imenovao naslednikom zagrebačkog nadbiskupa.

“Rekao sam Kralju, da ja nisam političar niti ću dopustiti svome sveštvenstvu baviti se stranačkom politikom, ali s druge strane tražiću potpuno poštovanje katoličkih prava. Upozorio sam Kralja da se ne izaziva Hrvate na kojekakve nedolične načine, da se ne izaziva samoga imena hrvatskoga… Ja ne mogu zatajiti ono što me je majka rodila, tj. da sam Hrvat!” Takođe mu je rekao da je “jedino katolička crkva dorasla komunizmu i kadra se je hvatati s njime u koštac.” “To je i moje uverenje, Preuzvišeni”, odgovorio mu je kralj.  U januaru 1935. posetio je u Beogradu ministra spoljnih poslova Bogoljuba Jevtića te mu se požalio na položaj Hrvata u Kraljevini.

“Statistički sam mu dokazao nepravde, koje se nanose Hrvatima posvuda (u vojsci i svim ministarstvima i važnijim mestima, gde je obično 100% ili barem 95-90% Srba, a tek neznatni deo Hrvata). Rekao sam mu neka se ne čini Crkvu Katoličku odgovornom ako su Hrvati nezadovoljni.  Ministru je očigledno bilo neugodno, što sam sve ovo izneo, ali sam smatrao to za nužno da se sa istinom izlazi van.”

Pavelić mu nikad nije odgovorio na pisma

Posebna misterija toga vremena je odnos Stepinca i Pavelića, kao i Stepinca i Tita. Udbin arhiv ipak to podosta rasvetljuje jer o tome piše sam Stepinac. U svojim dnevničkim zapisima piše o pismima koje je upućivao poglavniku NDH Anti Paveliću, a spominje se 21 pismo.

Navodi i desetak susreta. Pavelić nije uzvratio ni na jednu posetu niti je odgovorio na ijedno pismo. Stepinac je u vreme četvorogodišnjeg trajanja NDH od 10. aprila 1941. do 8. maja 1945., odnosno tokom 48 meseci intervenisao više od 360 puta, bilo u ličnim susretima s nosiocima hrvatske vlasti u Zagrebu, bilo dopisima pojedinim hrvatskim ministrima, bilo u javnim propovedima, nagovorima, predavanjima. Monsinjor Ratko Perić, koji je član Mešovite komisije hrvatskih katoličkih i srpskih pravoslavnih stručnjaka, u slučaju Stepinac opisao je detaljno odnos Pavelića i Stepinca. Opisao je datume i situacije u kojima je Stepinac deset puta otišao Paveliću. Svaki put, osim prvog puta kada je išao čestitati na obnovljenoj državnosti, kardinal je odlazio kako bi za nekoga intervenisao. Pavelić nikada zauzvrat nije došao u Nadbiskupski dvor ni u zagrebačku katedralu.

“Stepinac je ostao na svom mestu. Gde god je bio, on je bio na svom mestu.  Zato što mu je savest na svom mestu. Stepinac je pokazao kako je velikodušan prema potrebnima koji su se njemu obraćali za pomoć, a dostojanstven prema silnicima. Nije za njega bilo silnika. Stepinac je direktno poželeo Paveliću: ‘Upravljajte u pravdi i istini, kao najčvršćem temelju blagoslovljene budućnosti.’ To je ostalo u Stepinčevom rečniku i duši. Svaki put će doći, istina i pravda. Bez toga, sve je razbojništvo, kako kaže sv. Augustin”, piše biskup Perić.

O susretu sa Titom pisao na 17 strana

Što se tiče pak susreta Stepinca i Tita tu je misterija malo veća jer je u dosijeu koji se nalazi u Hrvatskom državnom arhivu vidljivo da je uzeta beleška o Stepinčevom susretu s Josipom Brozom Titom. Susret se zbio 4. juna 1945. godine na Tuškancu, a belešku o susretu napisao je Stepinac na 17 stranica. O tome je pisao u Vatikan i izvestio papu Pija XII, a ona je danas sačuvana na Kaptolu.  Nešto više o susretu Stepinac – Tito može se naći u knjizi mostarsko-duvanjskog biskupa Ratka Perića “Nada koja ne postiđuje”. U knjizi na stranici 126 piše kako je Josip Hrnčević, javni tužilac FNRJ, glavni redaktor uz Jakova Blaževića Stepinčeve optužnice 1946., izjavio 11. maja 1993. godine da je Tito opsednut Stepinčevim slučajem. “On bi ga učinio svecem samo da ga se može osloboditi.”

Biskup Perić takođe piše da se između Stepinca i Tita zbio samo jedan susret i to nakon što je Stepinac proveo 18 dana u pritvoru. Na privremenu slobodu pustili su ga 3. juna, najverovatnije zbog susreta s Titom. A samo dan pre toga Tito se našao s izaslanstvom zagrebačkog klera. Tito, pak, govori sveštvenstvu: “Ja bih sa moje strane rekao, da naša Crkva treba da bude nacionalna, da se više prilagodi naciji. […] Ja bih želeo, da vidim, da katolička Crkva u Hrvatskoj sada, kad imamo sve uslove tu, ima više samostalnosti. To bih želeo, to je osnovno pitanje, to je pitanje, koje bi mi želeli rešiti, a sva ostala pitanja, to su sekundarna pitanja, koja će se lako rešiti.”

Foto: Wikimedia

To je prvi put da se spominje nacionalna crkva te kako joj je potrebno više samostalnosti. Konačno, 4. juna 1945. godine dolazi do susreta Stepinac – maršal Tito. Biskup Perić navodi kako prilikom tog susreta nadbiskup Stepinac govori Titu da je važno državu stvoriti, ali je još važnije urediti je. Ističe kako mudri državnici poštuju religiozne osećaje državljana i slobodu savesti te kako je bivša država uredila položaj pravoslavaca, ali ne i katolika, a to je “strahovita pogreška”.  Potom Stepinac kaže da je za katolike merodavna Sveta Stolica, a najbolja forma je konkordat. Pokušava Tita uveriti kako uspostava diplomatskih odnosa sa Svetom Stolicom znači međunarodni prestiž za novu državu. Tito je, pak, stalno isticao da Sveta Stolica nije sklona Slavenima. Stepinac je to dokumentovano opovrgnuo primerima Dalmacije, Istre, Međimurja. O susretu s Titom Stepinac je govorio samo župniku Vranekoviću u Krašiću “Kad sam se ono prvi i do sada jedini put sastao 1945. u Zagrebu s Titom, rekao mi je, da je jednom incognito kao ruski oficir došao u štab Draže Mihajlovića. Draža mu saopšti da će istrebiti sve Hrvate. ‘Nećeš, Draža, mislio sam u sebi’, rekao je Tito. Kod tog sastanka rekao sam Maršalu, neka gleda da što više oprašta, jer inače nikada neće biti kraja odmazdi.

On je samo odgovorio: ‘Zločinci se moraju kazniti.’ Jeste, druže, mislim ja, moraju se kazniti, ali ko će odlučiti, da li je neko zločinac ili nije. Da me je poslušao, stvari bi svakako drugačije tekle.” Stepniac je potom uputio Titu telegram 19. septembra 1945. godine. U njemu apeluje u ime katoličkoga episkopata, koji se sastao na konferenciji u Zagrebu od 17. do 22. septembra 1945., na pomilovanje 200 osuđenih na smrt u vojnom zatvoru u Zagrebu. Na kraju je većina pobijena. “U Rimu 26. januara 1946. Maršal sveštenicima S. Ritigu i B. Milanoviću kaže da je preko Moscatella uputio zahtev Svetoj Stolici da makne Stepinca, ali je od njega dobio odgovor da je Sveta Stolica izjavila kako to ne može napraviti bez kanonskoga postupka. I Tito dodaje: ‘Ako bi se sam Nadbiskup zahvalio, čitav ovaj sudbeni postupak bi bio obustavljen, pa Nadbiskup neka ide kuda hoće, pa i u Rim’.” U martu 1947. Stepincu u službenu posetu dolazi Vladimir Bakarić te mu nudi ispisan formular da Tita zamoli za pomilovanje i biće odmah pušten, odnosno može napustiti Hrvatsku. "U beleškama koje je vlastoručno napisao Stepinac najbolje se može videti koliko se on opirao Titovoj želji da se naša crkva odvoji od Svete Stolice."

Milovan Đilas Ivanu Meštroviću govori: “Mi ne bismo imali ništa protiv njegovog [Stepinčevog] hrvatskog nacionalizma, samo ne možemo trpeti njegovu privrženost Rimskom Papi. […] Mi lomimo i odstranjujemo sve, što nam je na putu, i cilj opravdava sredstva.” Papa Pio XII dana 12. januara 1953. objavljuje kako će nadbiskupa Stepinca uanprediti u kardinala. Tito je zbog toga ljut i proteruje Papinog ambasadora u Beogradu. Što se tiče same beleške o susretu Stepinca i Tita govori se kako je nadbiskup Stepinac posvedočio: “Muški smo razgovarali.” Autor Stipan Bunjevac u Glasu koncila 27. februara 2017. piše o zapisniku sastavljenom prilikom susreta nadbiskupa Stepinca i Tita 4. juna 1945. godine.

“Svrha ovog susreta je bila, da se nađe neka platforma za sređenje prilika i koliko je moguće spreče sukobi između Države i Crkve. Razgovoru je prisustvovao i predsednik Hrvatske federalne Vlade dr Vladimir Bakarić. Nadbiskup je istaknuo ove misli: Stvaranje jedne države svakako je velika stvar i težak posao. No, još važnije jeste smirenje i uređenje države prema onoj francuskoj – quand il y a des troubles dans un pays, les affaires vont mal! (Kada je neka zemlja nesređena, sve ide po zlu).

Država je onda sigurna, kada su njeni građani sigurni. Zato mudri državnici nastoje poštovati religiozni osećaj državljana i slobodu savesti. No, i za državu i za Crkvu je bolje, da se i pravnim normama utvrdi ta sloboda savesti. Bivša država je npr. bila uredila položaj pravoslavaca, ali ne i katolika, a to je bila strahovita pogreška. Za katolike je svakako nadležna Sv. Stolica u tim pitanjima. Razgovori s pojedinim biskupima mogu biti vrlo korisni, ali nijedan katolik ne može ni uz cenu života mimoići svoj vrhovni forum, Sv. Stolicu, jer inače prestaje biti katolik. Najbolja forma uređenja odnosa je svakako konkordat… Ima i drugih načina. To neka se prepusti diplomatama, koji s ove strane mora biti vrlo sposoban i čestiti čovek. Uspostava redovnih diplomatskih odnosa sa Sv. Stolicom i normiranje tih odnosa jednim ugovorom značiće vrlo mnogo za međunarodni prestiž nove države, koja je stvorena, jer se ne sme zaboraviti i činjenica, da je katolička Crkva organizacija od 400 miliona od kojih mnogi doduše nisu praktični katolici, ali ipak u svakom pojedinom narodu, gde postoje, vrše upliv na javni život svoje zemlje, bilo direktno bilo indirektno, pa razumljivo sve te katolike širom sveta interesuje i položaj katolika u novoj Jugoslaviji. Maršal Tito je razumeo važnost i načelno je spreman da ga uredi. Izrazio je svoju bojazan obzirom na premalu sklonost Sv. Stolice slavenskim narodima, odnosno u konkretnom slučaju Jugoslaviji.

Foto: Wikipedia/DIREKTOR

Nadbiskup je odgovorio ovako:  ‘Ta je bojazan po mom mišljenju posve bez temelja. Konkretno se Sv. Stolica baš u ovom ratu pokazala itekako sklona.’ U pitanju npr. Međimurja, koje je vrlo osetljivo za Hrvate, nije Sv. Stolica ni jednog časa popustila silnoj ofanzivi mađarske diplomatije, tako da je zagrebački nadbiskup, makar stajao sam samcat nasuprot Mađara bio jedini nosilac crkvene jurisdikcije u Međimurju kroz pune 4 godine rata, makar su Međimurje mađarske trupe okupirale i što više anektirale. Kardinal Maglione, vatikanski državni advokat, dao je zagrebačkom nadbiskupu reč, da nema promene u status quo u Međimurju, dok se ne svrši rat, i tu je reč održao kraj svih teškoća, koje su Sv. Stolici pravile mađarske vlasti. Slično je pitanje Dalmacije, koju su okupirali Italijani. S. Stolica nije ni jednog časa pomislila da hrvatske biskupije odreže od vlasti hrvatskih biskupa i pripoji ih Italiji…”.

Maršal Tito je izrazio želju, da bi Crkva poduprla državnu vlast u Istri, jer je naša pokrajina. Nadbiskup je odgovorio, ako je Istra još i danas hrvatska odnosno slavenska zemlja, ima se zahvaliti samo katoličkoj Crkvi. Sva inteligencija je pobegla ili se odnarodila izuzev katoličko sveštenstvo, koje je uz silne muke izdržalo okupaciju od 25 godina i sačuvalo maternji jezik. Nadbiskup je i konačno dodao: ‘Ovo sam do sada govorio kao biskup. Sada bih želeo, ako je dozvoljeno, da dodam nešto kao čovek, koji objektivno posmatra prilike. Ako se želi što pre sređenju prilika, onda bi se po mom mišljenju moralo otvoreno i muški porazgovoriti s predstavnicima seljačke stranke u Hrvatskoj, pa čak i sa čestitim pristalicama ustaškog pokreta. Razgovarati se može sa svakim, prihvatiti se ne mora. Ko god hoće pošteno i iskreno sarađivati na sređenju zemlje, neka bude dobrodošao. Ako saradnju odbiju, krivi su sami. Zašto se ne bi pokušalo razgovariti? Mudri državnik ne propušta ništa, što može pomoći sreći i zadovoljstvu zemlje.’

Konačno je nadbiskup rekao neka se štede životi gde god je moguće, "jer mi nismo veliki narod, a žrtve su do sada toliko velike, da još jedna ovakva katastrofa, znači istrebljenje slavenskih naroda na jugu Evrope". Maršal je odgovorio, da je to i njemu na srcu i da će sve učiniti. Nije lako, rekao je, jer se pravdi mora udovoljiti za najteže povrede čovečnosti.

(Telegraf.rs)