Principu su odsekli ruku i pustili pacove na njega: U zid ćelije je urezao ove reči

Činjenica da je Gavrilo Princip bio maloletan spasla ga je od dobijanja smrtne kazne za ubistvo Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije. Umesto toga, osuđen je na 20 godina robije. Presuda je izrečena 28. oktobra 1914. godine kada je oružje već uveliko zveckalo Evropom, a svet se kretao ka neminovnom razaranju.

Princip je odveden na izdržavanje robije u zloglasni zatvor Terezin u današnjoj Češkoj. U Terezin su u decembru iste godine prebačeni i drugi učesnici atentata u Sarajevu – Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović, ali Princip je držan u strogoj izolaciji i pod torturom.

Jeziv tretman za “ubicu cara”

Detalji njegovog tamnovanja do danas nisu sa sigurnošću potvrđeni i o njima se zna samo na osnovu svedočenja pojedinih zatvorenika, i sećanja stražara.

U unutrašnjosti ćelije smeštene u tvrđavi Terezin, danas jedino u zid ugrađeni okovi za koje je Gavrilo Princip bio svezan, svedoče o njegovoj mučeničkoj smrti. Princip je ostavljan tako danima, a nakon godina torture izranjavljena leva ruka mu se inficirala i morala je da bude amputirana.

Osim okova, u vlažnoj ćeliji nalazile su se samo gole daske na kojima je spavao. Jedino društvo bili su mu pacovi.

Zatvorenici u Terezinu generalno su izdržavali kazne u strašnim životnim uslovima. Hranjeni su neredovno, mučeni konstantno, a ako bi se neko razboleo – pre je ostavljan da umre, nego lečen.

Svi ovi “tretmani” bili su mnogostruko gori za “ubicu cara”. Pričalo se da je Gavrilo hranu dobijao tek svaki peti dan, a da je svakodnevno mučen i to na naročito surove načine. Navodno, stavljali su ga u drveno bure u koje je prethodno bilo zakucano mnoštvo eksera, pa bi ga u njemu kotrljali dok se ekseri zabadaju u Gavrilovo izmučeno telo, piše Istorijski zabavnik.

Nakon godina takvog strašnog života, Gavrilo Princip jednostavno više nije mogao dalje. Umro je u zatvoru 28. aprila 1918. godine. Ironično, malo pred kraj Prvog svetskog rata. Zvaničan uzrok smrti bila je tuberkuloza, a zabeleženo je i da je Princip u trenutku smrti težio manje od 40 kilograma.

Dva groba za Principa

Prema unapred predviđenom planu, telo Principa trebalo je da zauvek nestane. Sahranjen je noću u neobeleženom grobu na mesnom katoličkom groblju, ali je jedan od vojnika koji su učestvovali u kopanju rake, Čeh po nacionalnosti, nakon rata otkrio lokaciju groba.

Posmrtni ostaci Gavrila Principa i ostalih učesnika atentata su 7. jula 1920. preneseni u zajedničku grobnicu u Sarajevu da bi 1939. bili sahranjeni u “Kapeli Vidovdanskih heroja”.

Na ploči ugrađenoj u kapelu na kojoj se nalazi natpis “Vidovdanski heroji” sa imenima Vidovdanskih heroja stoje i Njegoševi stihovi: “Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi”.

Pesma koju je urezao u zid ćelije

Pesmu je napisao u zatvoru, neki kažu da ju je urezao sopstvenim noktima, a drugi da ju je urezao kašikom. Prvi put je objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u "Zvonu", pod naslovom "Sarajevski atentat 1914".

Sarajevski atentat 1914

Tromo se vreme vuče

I ničeg novog nema,

Danas sve ko juče

Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu

Dok bojne trube ječe,

Evo nas u kazamatu,

Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život

Pogažen, zgnječen i strt.

Ja nijesam idiot –

Pa to je za mene smrt.

Al’ pravo je rekao pre

Žerajić soko sivi:

“Ko hoće da živi nek mre,

Ko hoće da mre nek živi!”

Pogledajte fotografije zatvora, koji smo obišli, a u kojem je tamničen Princip, vidite na kakvom je krevetu heroj, mučenik spavao, pogledajte i ugrađenu alku za okove, kojima je bio vezan.

(Telegraf.rs)