Kako je Miloševićevom samovoljom pre tačno 28 godina „krnja“ skupština virtuelne SFRJ stvorila SRJ

SRJ osvaja titulu prvaka Evrope 1995. Foto: MN Press

Prosečna starost stanovništva naše republike je vrlo visoka i iznosi 43,1 godinu, što nas stavlja na neslavno treće mesto na Starom kontinentu, tik iza Nemačke (45,5) i Italije (44,4).

Preporučujemo

Radi se o podacima iz januara meseca lane, pa danas ne mogu biti drastično drugačiji, a imaju barem dve trenutno relevantne posledice. Prvo, to nas čini zemljom koja je posebno ugrožena koronom, koja pre svega ubija starije, mada ne samo njih; i drugo, većina stanovništva naše zemlje rodila se u Drugoj Jugoslaviji, mali broj u Prvoj, dok su negde između oni rođeni u Trećoj.

Ali za razliku od ovog virusa, Jugoslavija nikada nikoga nije ubila. Ubijali su ljudi koji su hteli da je unište, njih su ubijali ljudi koji su hteli da je sačuvaju, ali to nije činila ona sama kao ideja, i kao možda najplemenitija politička zamisao u Evropi poslednjih vekova. Zbog čega danas 27. aprila pominjemo Jugoslaviju, uskoro ćemo razjasniti. No pre toga, zbog mlađih ćemo čitalaca morati da kontekstualizujemo događaje o kojima je reč, i to jednim uvodom i pričom o...

... tmurnim oblacima nad nebu iznad Jugoslavije.

Ne postoji jedna tačka u vremenu u kojoj je počeo raspad SFRJ, a problema je bilo od same uspostave Kraljevine SHS. Kao da su kralj Aleksandar i Broz na obrnuto pogrešne načine pokušavali da ih prevaziđu; više je kralj trebalo da insistira na decentralizaciji nego Tito, koji je u partiji imao beskonačno snažniji instrument izgradnje unitarne Jugoslavije od kralja.

Za vreme Broza smo imali studentske demonstracije 1968., „cestnu aferu“ u Sloveniji 1969, Hrvatsko proleće 1971. i čistku liberala u Srbiji 1972., a posle Broza nemire na Kosovu, sve brojnije nacionalističke i šovinističke ispade širom zemlje, paralizu nedorečeno konfederativnog sistema koji je zahtevao konsenzus do kojeg je često bilo nemoguće doći, prateću ekonomsku krizu, Memorandum SANU, uspon Alije, Tuđmana i pre njih Slobodana Miloševića, njegov ratoborni govor na Gazimestanu, pokušaje saveznog premijera Anta Markovića da spasi zemlju i reformiše privredu, i njegovo saplitanje na svakom koraku od strane republičkih rukovodstava.

SR Srbija je bila posebno paralisana zato što su po Ustavu iz 1974. njene dve pokrajine po svemu, sem po imenu, bile republike, i čak poput republika imale svoje mesto u Predsedništvu SFRJ. Organi SR Srbije su praktično vladali samo Užom Srbijom, koju su pokrajine držale u šaci. Ta neodrživa situacija zahtevala je razrešenje, ali se Miloševićev način ispostavio kao pogrešan; on je prvo doveo svoje ljude na čelo Crne Gore i Vojvodine, a onda 1990. izmenio ustav SR Srbije bez ikakvih obzira prema Ustavu SFRJ, i time ne samo ukinuo autonomije pokrajinama, nego stekao i kontrolu nad četiri od devet članova saveznog Predsedništva.

Njegovo urušavanje ustavnog poretka Jugoslavije, za koje je kasnije optužio druge, naš poznati novinar Dragoš Ivanović početkom milenijuma je ovako opisao: „Ustav je u svom članu 135 propisao da ukoliko akti savezne vlade ’ugroze ravnopravnost ili interese Srbije, srpska vlada mora zaštititi te interese’. Ovo je značilo otvoreno nepriznavanje supremacije Ustava SFRJ, čime je Srbija praktično iskočila iz tadašnje federacije. Neprijateljstvo prema federaciji nije se izražavalo samo u pasivnom vidu, već je poprimalo i oblike aktivne agresivnosti. Tako je Srbija, krajem 1990, upala u platni sistem federacije i samovoljno prigrabila oko 2 milijarde dolara! U to vreme uveden je i privredni bojkot Slovenije čime je potkopan i ekonomski aspekt tadašnje Jugoslavije.“

Ponašanje ostalih republika, počev od Slovenije, ne sme da se izvlači iz konteksta, ako želimo da budemo pošteni. Ali...

Foto: Profimedia

... da pređemo na 14. kongres Saveza komunista Jugoslavije.

Održan je 20-22. januara 1990. u beogradskom Centru „Sava“ i na njemu se raspravljalo o neophodnim reformama. Milošević je tražio centralizaciju (pod plaštom fraze „moderna federacija“) i uvođenje principa „jedan čovek - jedan glas“, što zvuči demokratski, ali ne može da se primeni na multietničku državu čija demokratičnost zavisi od ravnopravnosti. Uostalom, iz istovetnih razloga zbog kojih Slovenci i Hrvati to nisu prihvatali tada, danas to ne prihvataju Srbi u Bosni i Hercegovini, koji s pravom insistiraju na opstanku Republike Srpske i bore se protiv unitarizacije.

Slovenci su tražili konfederalizaciju države i partije, politički pluralizam, ukidanje verbalnog delikta, zabranu mučenja političkih zatvorenika, obustavu političkih suđenja, itd. Rekli bismo, manje-više razumni zahtevi, ali ne za Miloševića koji je već tokom Osme sednice CK SK Srbije krajem septembra 1987. pokazao svoj staljinistički modus operandi, potvrđen 9. marta. Svi njihovi predlozi su odbijeni i oni su napustili kongres, praćeni hrvatskim delegatima predvođenim Ivicom Račanom, koji je izjavio da oni ne mogu „prihvatiti Jugoslavensku partiju bez Slovenaca“.

Milošević je u svom nepopustljivom i nepomirljivom maniru tražio da se sednica nastavi, ali je prekinuta zbog pretnji bh. i makedonskih komunista da će i oni izaći. To je bio stvarni kraj kongresa i kraj Saveza komunista Jugoslavije, kao jednog od dva noseća stuba zajedništva (drugi je bila Jugoslovenska narodna armija), koji je time faktički prestao da postoji. Tako je...

... počeo raspad zemlje.

Ili je možda bolje reći da se tako ušlo u poslednju fazu raspada. Prst se ne može upirati samo u Miloševića, ali se on ne sme ni abolirati. Njegova oholost, naduvenost, gaženje svih koji mu stoje na putu, pa makar bili i bliski prijatelji poput Stambolića koji ga je i doveo na položaj šefa srpskih komunista, neobaziranje na potrebe drugih — igralo je svoju ulogu. Čovek koji nam se nedemokratskim putem nametnuo i taj položaj iskoristio, debelo se preračunao, ono gorepomenuto delovanje protiv federacije mu se vratilo kao bumerang, a cenu je platio srpski narod. No, stavljanje akcenta na njega samo je delimično uzrokovano uverenjem da kritika prvo treba da počne od sebe i svojih; u stvari je on glavni akter događaja čiju godišnjicu danas obeležavamo.

VIDEO: Slovenačka delegacija napušta 14. kongres SKJ

Elem, te 1990. su održani višestranački izbori po svim republikama, a prva je referendum o nezavisnosti imala Slovenija, krajem decembra, sa vrlo jasnim pitanjem i više nego jasno iskazanom voljom naroda. Hrvatski referendum maja 1991. imao je dva pitanja, a ishod se mogao tumačiti i kao podrška opstanku Jugoslavije u nekom obliku. Međutim, obe su republike 25. juna proglasile nezavisnost, a onda zbog međunarodnog pritiska stavile moratorijum na te odluke.

Srbe u Hrvatskoj plašilo je vampirenje ustaštva, sve učestaliji fizički i verbalni napadi, oduzimanje statusa konstitutivnog naroda u novom hrvatskom ustavu; Hrvati su između ostalog strahovali i zbog ključnog geografskog položaja Srba u Hrvatskoj koji su svega par meseci nakon Tuđmanove pobede, usred turističke sezone blokirali saobraćajnice po Krajini i Dalmaciji, čime su presekli tu republiku na pola (tzv. Balvan-revolucija). Počeli su sukobi, počeo je rat. Pravno su Slovenija i Hrvatska još bile deo SFRJ (tek će 15. januara 1992. postati međunarodno priznate), ali je već počelo postepeno povlačenje iz saveznih organa. Taj osmomesečni period tokom kojeg su institucije SFR Jugoslavije radile u nepotpunom sastavu naziva se...

... dobom „krnje“ Jugoslavije.

Dan pre makedonskog referenduma, celo Predsedništvo je 7. septembra otputovalo u Hag na Mirovnu konferenciju, na kojoj su svi sem Miloševića, koji je insistirao da Srbi imaju pravo na samoopredeljenje, prihvatili predlog Pitera Karingtona da sve republike steknu nezavisnost u postojećim granicama; čak i Momir Bulatović, koji je po povratku u Crnu Goru povukao potpis jer je tamo optužen za izdaju. U jeku mirovnih pregovora pod pokroviteljstvom Sajrusa Vensa, čiji je cilj bilo zaustavljanje ratnih dejstava i miran izlazak iz krize, Hrvatski sabor je 5. decembra iz Predsedništva opozvao Stipa Mesića, poslednjeg predsednika tog tela, dok se simboličnom smrću saveznih ustanova može smatrati odlazak „poslednjeg Jugoslovena“ Anta Markovića 20. tog meseca.

Još u oktobru, bošnjačka SDA i lokalni HDZ su u Skupštini BiH nadglasali Srpsku demokratsku stranku, doneli Akt o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine i povukli svoje predstavnike iz Beograda. Potom je SDS obrazovala srpske autonomne oblasti i novembra 1991. organizovala referendum o stvaranju Srpske Republike BiH, koja bi ostala u sastavu SFRJ. Na to su SDA i HDZ zakazali referendum o nezavisnosti čitave republike, koji je održan 29. februara i 1. marta. Usled srpskog bojkota izlaznost je bila svega 63,7 odsto, a za secesiju se izjasnilo 99,43 odsto.

VIDEO: JNA u Sarajevu marta 1992.

Drugog dana referenduma, lokalni kriminalac, pripadnik Zelenih beretki i bivši štićenik psihijatrijske bolnice, čovek po imenu Ramiz Delalić zvani Ćelo, ubio je starog svata na srpskoj svadbi ispred Stare crkve na Baščaršiji. Da li je rat u Bosni tada počeo, ili nešto kasnije, manje je važno od toga što je uopšte počeo. Krajem marta JNA je dovršila povlačenje iz Makedonije pa je u aprilu bilo jasno da je proces razgradnje Jugoslavije postao ireverzibilan, da ta zemlja ili postoji još samo na papiru ili, verovatnije, ne postoji uopšte. Imajući to u vidu, posebna komisija iz Srbije i Crne Gore pisala je tokom marta i aprila...

... gore na Žabljaku novi ustav za Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Kao uvod u ovaj događaj, odigrao se 1. marta referendum u Crnoj Gori na kojem je pitanje glasilo: „Da li ste za to da Crna Gora, kao suverena republika, nastavi da živi u zajedničkoj državi — Jugoslaviji, potpuno ravnopravno sa drugim republikama koje to budu željele?“ Uz izlaznost od 66,04 odsto (bojkotovali su Albanci i secesionisti predvođeni liberalima, kao i prosrpska Narodna stranka), 95,96 odsto je reklo „da“. Svakome je bilo jasno da glasa za zajedničku državu samo sa Srbijom, koja je tako postala jedina republika kojoj, Miloševićevom samovoljom, nije dozvoljeno da se demokratskim putem izjasni o vlastitoj sudbini.

Dragoš Ivanović u već citiranom tekstu „Ustav u olovnim vremenima“ o ovim događajima piše: „Za istoriju će ostati kao nečuveni kuriozitet kako je 1992. uopšte usvojen takozvani žabljački ustav. Ovaj ustav treće Jugoslavije (SRJ) usvojila je Skupština druge Jugoslavije (SFRJ), kojoj je već istekao mandat jer su poslanici birani još 1986. Odluka je bila nepravovaljana i zbog toga što u glasanju o ustavu u Saveznom veću nije učestvovalo četiri od šest tadašnjih federalnih jedinica; od 220, glasala su samo 73 poslanika.“ Na obim te nepravovaljanosti ukazivao je svojevremeno i Kosta Čavoški, kao i svi ostali pravnici koji drže do istine i činjenica.

Drugim rečima, na današnji dan 27. aprila 1992. sastali su se u Beogradu srpski i crnogorski delegati „krnjeg“ donjeg doma skupštine virtuelne države, lišeni legitimiteta i legaliteta, budući da su im mandati davno istekli — i glasali da se „SFRJ“ transformiše u SRJ. Razlog zbog kojeg je Milošević insistirao da nakon republičkih skupština, ustav potvrdi i to „krnje“ Savezno veće Skupštine SFRJ (koliko nam je poznato, Veće republika i pokrajina Skupštine SFRJ nije glasalo, ali ne menja suštinu čak i da jeste), ležao je u njegovoj potrebi da sačuva iluziju kontinuiteta između Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Savezne Republike Jugoslavije, koja je imala da se tretira kao produžetak i naslednica prve (mi smo naknadno prihvatili stajalište da to nije bio slučaj).

Foto: FRANCOIS XAVIER MARIT / AFP / Profimedia

Time se bavilo mišljenje br. 10 tzv. Badinterove komisije, koju je 27. avgusta 1991. osnovao Savet ministara Evropske ekonomske zajednice, a koja ime duguje svom predsedniku, francuskom pravniku Robertu Badinteru. Nakon davanja mišljenja br. 8 — koje kaže da je pravni proces raspada SFRJ završen i da SFRJ više ne postoji — mišljenje br. 10 kaže da SRJ zato ne može legalno biti naslednica SFRJ.

Na stranu što republički i savezni ustavi nisu bili usklađeni. Veli Ivanović: „Član 99 saveznog ustava propisivao je: ’Savezna vlada: održava odnose SRJ sa drugim državama i međunarodnim organizacijama’. Međutim, član 72 srpskog ustava tu je materiju regulisao ovako: ’Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: međunarodni položaj i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama’. Bilo je i drugih sukoba nadležnosti. ’Savezna vlada: naređuje opštu mobilizaciju i organizuje pripreme za odbranu’ (čl. 99 saveznog ustava). Srpski ustav, opet, daje predsedniku Republike Srbije pravo da ’rukovodi oružanim snagama u miru i ratu i narodnim otporom u ratu; naređuje opštu i delimičnu mobilizaciju; organizuje pripreme za odbranu zemlje’. Potpuna pravna i državna konfuzija!“ Mi bismo dodali — i diktatura.

Inače, Žabljački ustav je propisivao da predsednika bira skupština, što je bio slučaj sve do ustavnih izmena 2000., koje su dovele do Petog oktobra, koji je bio posledica pokradenih predsedničkih izbora od 24. septembra. Neko je tada Miloševića ubedio da uvede direktan izbor za predsednika jer će ubedljivo pobediti i time ućutkati opoziciju. Predsednika Savezne vlade, koji je u praksi najčešće bio iz Crne Gore, birala je dvodomna Savezna skupština, sastavljena od Veća građana (po jedan poslanik na 65.000 birača) i Veća republika (svaka republika po 20 poslanika). Poslanici su imali četvorogodišnji mandat.

Žabljački ustav prestao je da važi donošenjem Ustavne povelje Srbije i Crne Gore, glasanjem u Saveznoj skupštini od 4. februara 2003. godine, čime je obrazovana Državna zajednica Srbija i Crna Gora. Bio je to ishod dugih pregovora i poslednji pokušaj da se spasi zajednička država. Nije uspeo, Srbija i Crna Gora danas su nezavisne i suverene. Ali narodi obe republike neretko i dalje dišu kao jedan.

(P. L.)