75 godina od pakla Jasenovca: Decu živu bacali u užarenu peć i vadili im organe

Danas se navršava 75 godina od kada je oslobođen logor Jasenovac, u kom je od 1941. do 1945. počinjen veliki broj najgnusnijih i najužasnijih zločina nad Srbima, Jevrejima i Romima.

I dalje nije poznato koliko je tačno ljudi mučki ubijeno u koncetracionom logoru na teritoriji NDH. Dok neki smatraju da je oko 83.000 ljudi stradalo u Jasenovcu, neki pak misle da je ta cifra znatno veća, odnosno da se broj mrtvih kreće između 500 i 700.000 žrtava.

Tačne brojke mrtvih nisu tačne, ali svedočanstva onih koji su preživeli užase u ovom koncetracionom logoru i dalje su tu, a poznavaoci prilika ocenjuju da je ovaj logor bio još užasniji od ozloglašenog Aušvica. Jedan od svedoka je i Nevena Stanković, koja je sa majkom i dvojicom braće dopremljena u Jasenovac.

Decu ubacivali u peć

Majka je starijeg brata maskirala u devojčicu, da ga ne bi ubili. Strahote i užas kroz koji je prošla i danas pamti.

- Po dolasku u logor odmah su razdvajali majke od dece. Najstrašnije čega se sećam su krici kada su živu decu bacali u peć. Otvor na peći nije bio velik, pa su unutra samo mogla deca stati. Hvatali su i ubacivali jedno po jedno. Kada su mene uhvatili, bacio me je i promašio otvor peći, pa sam se otkotrljala sa strane - ispričala je Nevenka, o jezivoj sudbini dece u Jasenovcu.

Nevenka je preživela, pukim slučajem. Kako kaže, otkotrljala se pored. Dohvatio ju je drugi stražar koji ju je prepoznao kao ćerku svog nekadašnjeg kolege.

- Ovo malo plavo ću ja da uzmem - rekao je kolega njenog oca. Pitao ju je za majku i braću, a Nevenka ništa o njima nije znala.

- Bio je čovek i mogu reći da mi je spasio život - dodala je Nevenka u emisiji Život priča.

Isti čovek je nju, majku i braću toga dana izveo iz Jasenovca, odakle su vozom prevezeni u Dubravu, svojevrsni sabirni centar odakle se ili nije izlazilo, ili se odlazilo na rad u ustaške i domobranske porodice. U Dubravi, nekadašnjem poljoprivrednom dobru, bili su smešteni ili u štalama ili na poljani.

- Jeli smo pomije, dok ih je bilo. Pili smo vodu dok je nisu zatvorili, a onda smo pili sopstvenu mokraću. I mi smo genocidni, je li - pita se Nevenka.

Silovali zatvorenice i terali druge da gledaju

Da bi se nekad okupali, probili su žicu od ograde i oni najmanji se provlačili i išli do obližnje reke. Tamo su čupali travu i korenje da bi jeli. Onima koji od mučenja nisu mogli da ustanu, donosili su vodu u rukama. U tom šipražju pored reke ustaše su često silovale zatvorenice. Iako njoj nisu naudili na taj način, Nevenka je jednom bila primorana da to gleda.

Zatvorenici bi noću kopali rake u koje bi ujutru bili bačeni oni koji su umrli prethodnog dana.

Nevenka je sa majkom i braćom ipak preživela i jednog dana su izvedeni iz Dubrave i odvedeni u jedno obližnje selo. Tamo su majku uzeli na rad, ali decu nije mogla da povede. Ona i braća nisu želeli da se razdvoje. I to su preživeli. Pa su se deca s majkom vratila kući, od koje su ostali samo goli zidovi.

Do kraja rata ostala je bez još jednog brata koga je pokosio tifus. Onda je porodici stiglo pismo iz Nemačke – otac je živ, u logoru.

“Ćutanje i muk”

Jedna od onih koja je preživela Jasenovac je Jelena Radojčić, rođena Buhač. Rođena u selu Jablanac, između Stare Gradiške i Jasenovca. I ona je, kao i Nevenka, imala sedam godina kada je počeo rat. U porodici je bilo četvoro dece. Na početku rata, majka je, kao i sve žene iz sela, nasilno pokrštena u katolkinju. Nedugo zatim, oca su odvele ustaše i nikada ga više nisu videli. Majka je sa decom odvedena u logor Stara Gradiška.

Bili su stalno gladni, umesto vode pili su fekalije, a Jelena je skupljala mrvice iz majčinih džepova kako bi bar malo utolila glad. Pamti vrisku dece kada su odvajana od majki. I to je bio jedini zvuk koji se mogao čuti.

- Sve izvan toga, bio je muk i ćutanje...muk i ćutanje - seća se Jelena slika koje joj nikad nisu izbledele iz sećanja.

U jednom trenutku u logoru se pojavljuju žene, obučene u odeću sestara Crvenog krsta, koje nude majkama da izvedu decu iz logora i spase ih sigurne smrti. To je bio početak velike humanitarne akcije spasavanja uglavnom srpske dece iz logora NDH, koju je organizovala Austrijanka udata za Srbina, s kojim je živela u Zagrebu, Diana Budisavljević.

Prema nekim podacima, u akciji Diane Budisavljević spaseno je oko 12 hiljada srpske dece. Među njima Jelena i dvojica njene braće, najstariji Živko koji je tada imao 9 godina i najmlađi Ilija, od nepune dve.

"Učili decu da kolju”

Rade Radivojac je jedan od preživele dece logora Jasenovac, koji je imao tu retku sreću da dočeka duboku starost. Sa svojih 90 godina, deda Rade je svedok jezivih strahota koje su se događale na ovim prostorima u Drugom svetskom ratu, zlodela kakva je ljudski um u stanju da smisli, a ruka krvnika počini.

- Nikada nisam verovao da ću dočekati slobodu tamo gde sam bio. Nikada! Samo sam se molio da me odvedu na strijeljanje, da ne odem na klanje. Dovedu mlade dečake, moje generacije, pa ih uče da kolju. Kod svakog mladića stoji ustaša, vojnik. Mi smo gledali; jedan momak uzeo nož i ne sme zaklati čoveka. Drhće, baci nož i počne plakati, a onaj ga ustaša izvede, uze pištolj i ubije – video je to, sa svojih desetak godina, dečak iz prijedorskog sela Orlovci, koji je, kao i brojna deca Kozare, završio u logoru Jasenovac.

- Gde je sad spomenik, tamo su većinom vođena deca. Ulaze u šumu i nigde se ne vidi gde izlaze. Šta je tamo? Posle sam video da oni decu ubijaju. Ostao sam u logoru oko godinu dana. Bila je samo koža i kost od mene, mesa nije bilo. Dovozili su nam puna kola ubijenih pasa i bacali nam. Ja sam dobio prednju nogu… I kost sam pojeo. Šta ti je glad - gorko se priseća ratnog detinjstva.

Pamti kada je dobio oznaku i kako je jednom čudom preživeo.

- Dolazio je jedan lekar i stavljao oznake. Ja sam imao oznaku nula i neka tri slova još, ali nisam znao pročitati. Kada dođu lekari sa sanitetskim kolima, deca idu posebno i vade se organi. Samo se, posle vidiš, bacaju leševi. Ja sam bio u tom stroju, četvrti po redu, kad kaže jedan ustaša: “Vrati decu, dolazi poglavnik (Ante) Pavelić”. Svašta su radili, ne daj Bože nikome. Ne postoji čovek koji može da veruje u ta zverstva. Najviše su ljudi jaukali kad seku tela, ruke, noge… Kažu sad, čoveku teško. Ništa nije teško, vi imate slobodu, što je najvažnije. Ne može se to ničim platiti, kad ti slobodno ideš, možeš se kretati, neće ti niko ništa. Tamo si samo strepio kad će nož. Ležeš spavati i misliš se kako ćeš poginuti – takve stvari snivao je pre 7 decenija nevini dečji mozak, govorio je Rade.

Ustaški logor za srpsku decu sad zovu "prihvatilište"? Mučili mališane, a kažu da su ih spasavali

Težak pokušaj krivotvorenja istorije, od strane potomaka koji se očigledno stide dela svojih dedova, dešava se u Hrvatskoj. Dokumentarni film "Dječije prihvatilište Sisak", koji je emitovan u susednoj zemlji, pokušao je da zamaskira jedan od najstrašnijih zločina koji se odvio u 20. veku - činjenicu da je u Hrvatskoj, i to u vreme holokausta i opšteg pokolja širom sveta, postojao jedini logor za decu u Evropi.

Potomci onih koji su činili taj gnusan i neopisiv zločin u Sisku sada pokušavaju da sakriju sramotu time što tvrde da to nije bilo mučilište za mališane (blagosloveno od strane Katoličke crkve), već prihvatilište.

(Telegraf.rs)