Jugoslovenski „meč smrti“ u „Mauthauzenu“: Dva paklena poluvremena srpskog komuniste iz FK Obilić

Zloglasne „stepenice smrti“ u logoru „Mauthauzen“. Kako bi što više iscrpeli i psihički uništili logoraše, nacisti su insistirali na teškom i besciljnom fizičkom radu. Ovde nesrećnici nose kamene blokove koji će biti otkotrljani natrag niz padinu. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 192-269 / CC-BY-SA 3.0

Pisali smo nedavno o kijevskom „Meču smrti“ odigranom 9. avgusta 1942. godine, u jeku borbi na Istočnom frontu. Preciznije, pisali smo o razlici između zvanične sovjetske verzije koja je decenijama propagirana i koja je postala deo tamošnje mitologije, i činjenica koje pobijaju glavne tačke te verzije.

Preporučujemo

Ukratko, kijevski FK „Start“ odigrao je tog dana utakmicu protiv nemačkog tima „Flakelf“ (ispostaviće se tek jednu od mnogih utakmica između domaćih timova i okupatora), pobedio 5-3, tri dana nakon što je istog rivala savladao rezultatom 5-1. Nemci su posle utakmice u talasima pohapsili veći deo ukrajinske ekipe, i likvidirali četvoricu. Poraz koji su im naneli nije bio uzrok likvidacija, do njih je došlo zbog drugih stvari, što potpuno kontrira službenom narativu iz vremena SSSR.

To je za trajanja Drugog svetskog rata najpoznatija fudbalska utakmica koju je okupator igrao protiv okupiranih, ali ne i jedina. Spomenusmo iznad da je čak i u Kijevu to bila tek jedna od mnogih; ako izuzmemo mečeve koje su kijevski klubovi igrali jedni protiv drugih, Nemci su protiv Kijevljana igrali 150 mečeva, rezultate znamo u 111, Ukrajinci su slavili u 60 navrata, Nemci u 36, dok je 15 puta bilo nerešeno.

Prvenstvo okupirane Srbije

No fudbal se tada igrao širom Evrope, a krnja prvenstva su održavana u nemogućim uslovima. Recimo, igrao se šampionat tzv. NDH, ali pošto to nije bila država u pravom smislu, i pošto je na većem delu teritorije te poludržave bio u toku partizanski ustanak, obrazovane su bile geografske grupe; međutim, čak i pod tim olakšavajućim okolnostima, često se dešavalo da utakmica ne može da se odigra zato što gostujući tim nije u prilici da doputuje, usled čega nije bilo prvaka u sezoni 1943—44., o narednoj i da ne govorimo.

Malo je poznato da se igralo i prvenstvo okupirane Srbije, u režiji našeg vlastitog kvislinškog režima, koje je bilo „hendikepirano“ iz istih razloga kao i prvenstvo tzv. NDH. Čak i hendikepiranije. Dok su ustašku ligu barem kako-tako (ne)igrale ekipe izvan Zagreba, u ovoj našoj su svi klubovi bili iz Beograda, tako da je to pre bio šampionat prestonice nego li Srbije. Elem, prvak u sezoni 1941—42. bio je SK 1913 (u pitanju je SK Jugoslavija izmenjenog imena), a u sezoni 1942—43. BSK, koji se nalazio na čelu tabele i u trenutku kada je naredna sezona proleća 1944. prekinuta zbog savezničkog bombardovanja.

U prvoj sezoni ove kvislinške lige, sedmo mesto zauzeo je FK Obilić, čije su boje branili golman Severin Bijelić (da, taj Severin Bijelić, naš čuveni posleratni glumac, koji je bio i uspešni plivač, i koji je odmah posle rata igrao vaterpolo za Zvezdu i Partizan), zatim Franjo Valok, Ljuba Ilić, Prvoslav Boba Mihajlović (koji će posle rata 12 godina uspešno igrati za Partizan, uz jednu polusezonu u Crvenoj zvezdi kojoj je ustupljen na pozajmicu), Mija Jokanović, Aleksandar Marković Alek, Bane Aleksandrić, te Dobrivoje Zečević, legendarno levo krilo naše reprezentacije i SK Jugoslavije, koji je odlučio da na zalasku karijere pojača klub sa Vračara.

Bila su tu i dva mlađa Zečevićeva brata; jednom ime nažalost ne znamo, ali drugog, koji se zvao Milojica, od milja su zvali „mali Zeka“, zato što je pokazivao posebnu nadarenost. Konačno, bila je tu i centralna ličnost naše današnje priče — Mihajlo Radosavljević zvani Jaza, rođeni Beograđanin, Čuburac, i skojevac, što će reći, član Saveza komunističke omladine Jugoslavije.

Komunisti u Obiliću

Zapravo, ceo tim ondašnjeg Obilića maltene su činili pripadnici tzv. napredne omladine, što je bio krovni pojam za komuniste, njihove simpatizere i ljude njima bliskih stajališta. U ono vreme, svaki komunista je bio rodoljub, čak iako mu je rodoljublje od desničara bilo osporavano, a to je danas većini ljudi teško da shvati zbog narativa stvorenog tokom proteklih 30 godina; a eto, veći deo ondašnjih fudbalera kluba koji nosi ime najvećeg junaka srpske mitologije — bili su baš komunisti. I nisu u tome videli nikakvu kontradikciju, štaviše.

Logoraši u „Mauthauzenu“ igraju trule kobile, pod budnim okom kapoa, stražara regrutovanih iz redova samih logoraša. Ovo je bio jedan od načina da ljude izmore i psihički ubiju u pojam. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 192-048 / CC-BY-SA 3.0

Aleksandar Marković Alek je tokom rata uspeo da prebegne partizanima, i da postane pilot; poginuo je na zadatku iznad Barija. Mija Jokanović, isto skojevac, uhapšen je na poluvremenu jedne utakmice i nedugo potom streljan na Banjici, jer nije hteo da progovori i oda drugove. U zimu 1942., usred druge sezone nazovi fudbalskog prvenstva nazovi Srbije (koju će FK Obilić na kraju završiti kao trećeplasirani), uhapšen je i Mihajlo Radosavljević, pa sa 200 drugih Jugoslovena (mahom Srba i Slovenaca) deportovan u logor „Mauthauzen“, podignut u blizini istoimenog gradića u Gornjoj Austriji, na dvadesetak kilometara istočno od Linca.

„Mauthauzen“ je zapravo bio glavni logor istoimene grupe sastavljene od stotinak podlogora, razbacanih širom današnje Austrije. Stigavši tamo, Jaza je postao broj 25459, bio smešten u šesti blok, i izložen svakodnevnoj psihofizičkoj torturi, sa svim ostalim logorašima. Teški prinudni rad, često besmislen, kako bi ubio volju u čoveku; maltretiranje; skrivanje povreda da ne bi bio ubijen; preživljavanje na minimumu hrane; nespavanje danima; tako se robovalo u nacističkim koncentracionim logorima.

"Odbijanje nije opcija, osim ako ne želiš da umreš"

Od esesovaca su mnogo gori bili kapoi i njihovi pomoćnici — sve logoraši koje je uprava izabrala da budu podrška nemačkoj straži u održavanju reda, i koji su zato imali velike povlastice. Jednoga dana su svi zajedno došli na zamisao da organizuju fudbalsku utakmicu između jugoslovenskih i čehoslovačkih logoraša. Neki kapo je doznao da je Jaza fudbaler i stavio ga je na spisak; odbijanje igranja nije bilo opcija, sem ako ne želiš da umreš, a to niko nije želeo, svi su sanjali o slobodi i kraju rata.

Uostalom, nije bilo ni razloga da se odbije, verovatno je većina izabranih imala utisak da će to biti idealna prilika da se za trenutak pobegne iz tmurne, olovne svakodnevice. A sa svoje strane, stražari i kapoi su u ovome videli priliku da se zabave, zbog čega su uostalom sve i organizovali, ali i da bace poneku međusobnu opkladu. U ovom poslednjem krila se nevolja.

Izgladneli logoraši uslikani 7. maja 1945. nakon oslobođenja „Ebenzea“, jednog od više podlogora „Mauthauzena“. Foto: Wikimedia Commons/Lt. Arnold E. Samuelson/United States' National Archives and Records Administration

Utakmica se igrala na skraćenom terenu, pošto izmučeni logoraši, od kojih već više nijedan nije bio teži od 45 kilograma, ne bi bili u stanju da trče po celom terenu. Zapravo, ne možemo pouzdano tvrditi da je teren skraćen baš zbog toga, budući da je u svakom timu igralo po sedam igrača; nije nemoguće da je drugo bilo uzrok prvog, mada je možda i prvo bilo uzrok drugog. Ko zna. Uostalom, pričamo o koncentracionom logoru, meč se verovatno igrao na improvizovanom terenu, koji je mogao biti one veličine koju su uslovi dozvoljavali. Ne znamo ni koliko je trajala utakmica.

Bilo kako bilo, ekipe su istrčale na teren i meč je počeo. Ne dobro po Jugoslovene, koji su na poluvremenu gubili 2-0. Jedan kapo, koji se kladio na naše, tada je odvukao Jazu na stranu i besno mu rekao: „Šta je ovo? Znaš li na koga sam se ja kladio? Ako izgubite, sve ću vas na žicu!“ Bila je to otvorena pretnja smrću, koju je Jaza preneo saigračima, koji su iznenada shvatili da se odmor od bednog logorašenja pretvorio u borbu za goli život. Kapo je mogao da sredi njihovu likvidaciju, ljudski život nije mnogo vredeo u to vreme, posebno ne na takvom mestu, i oni su toga bili svesni.

Sve golove dao Jaza

Prenuli su se, sabrali, dogovorili da Jaza ostane najistureniji u napadu, i vratili na teren. Obe ekipe igrale su u grčevima, bolovima, koristeći se zadnjim atomima snage, ali su naši ispali jači i spremniji, možda i koncentrisaniji, a definitivno motivisaniji, budući da su igrali pod pritiskom kojeg Čehoslovaci izgleda nisu bili svesni, jer njima verovatno nije prećeno s obzirom da su vodili na poluvremenu, pa nisu znali šta je zapravo u igri.

Naši su pobedili sa 4-2, a sve golove je postigao Jaza, koji je preživeo rat i vratio se u Beograd. Šta je bilo s nesrećnim Čehoslovacima — ne znamo. Nadamo se ništa. Fudbal ne treba biti igra u kojoj poraženi gube živote.

(P. L.)