Istina o kijevskom „Meču smrti“: Da li su nacisti pobili Ukrajince zbog poraza u fudbalskoj utakmici

Plakat za meč između ukrajinskog FK „Start“ i nemačkog tima „Flakelf“, sastavljenog od pripadnika protivvazdušne odbrane. U pitanju je „meč smrti“ odigran 9. avgusta 1942. Foto: Wikimedia Commons/Киевский телеграф, 10-16 августа 2007, стр. 12/Vizu

„Meč smrti“ bila je fudbalska utakmica koju su 9. avgusta 1942. protiv pripadnika okupacionog Vermahta odigrali fudbaleri kijevskog FK „Start“, koji su tokom okupacije u Drugom svetskom ratu osnovali oni bivši igrači kijevskih klubova Dinama i Lokomotive koji su se zaposlili u gradskoj „Fabrici hleba br. 1“.

Preporučujemo

Nakon utakmice su likvidirani, navodno zato što su slavili rezultatom 5-3. Kažemo i naglašamo navodno, zato što stvarna istina o tom događaju značajno odstupa od službene sovjetske verzije koja je decenijama propagirana.

Sve sumnje u odigravanje ovog meča razvejane su s raspadom SSSR: još je bilo puno živih svedoka koji su napokon slobodno progovorili. Ujedno i raskrinkali većinu mitova, poput onoga da su nemački arbitri bili esesovci, te da suđenje nije bilo fer i pošteno. Ništa od toga nije bilo tačno, kao što nije bilo tačno ni to da je nemački tim, „Flakelf“, sastavljen od pripadnika protivvazdušne odbrane („flak“ znači „PVO“ a „elf“ znači „jedanaest“), igrao nesportski i brutalno.

Nemci nisu čak nastupili ni sa nekim naročitim imperativom pobede, koji uvek postoji, čak i kad deca igraju na male golove iza škole; atmosfera je bila u toj meri relaksirana, da su nakom meča obe ekipe fotografisane zajedno, mada ta slika logična nije mogla naći svoje mesto u sovjetskoj štampi, budući da direktno pobija narativ. Pritom, oko igrališta nije bilo vermahtovaca sa psima, čime je tobože vršen pritisak na domaće, a ekipa „Starta“ crvene majice nije nosila zato što je htela već zato što su im ih dali sami Nemci.

Ključna razlika između službene verzije i istine jeste u posledicama pobede „Starta“, koji je imao 15 igrača u protokolu za taj meč, od kojih su Nemci posle utakmice uhapsili devetoricu, ali prvog tek devet dana kasnije. Ubili su četvoricu, ali trojicu tek posle više od pola godine. Međutim, sve ukazuje na to da nijedna smrt nije bila posledica nemačke odmazde zbog poraza, da sve to nije imalo nikakve veze s datom utakmicom.

U tome se slažu i preživeli svedoci (oko 2.000 gledalaca koji su ulaznice plaćali 5 i 10 ukrajinskih karbovaneca) i preživeli igrači (neki od njih su zvaničnu verziju počeli da pobijaju tek nakon raspada SSSR), a to potkrepljuju i neki rastajnjeni dokumenti sovjetskih organa bezbednosti.

Krenimo redom. Devet dana posle utakmice uhapšen je Nikolaj Korotkih, koji je radio u kuhinji nemačkog oficirskog doma, a koji se sakrio nakon saznanja da se njegovo ime nalazi na spisku bivših agenata NKVD-a, koji su pripremali saradnici okupatora. Gestapou ga je otkucala, po nekim navodima, za svoj život uplašena rođena sestra, u čijem se stanu skrivao, a preminuo je od posledica mučenja. Svojim krvnicima ništa nije rekao.

Osmorica „startovaca“ su završila u logoru „Sirec“, nedaleko od Kijeva. Trojica su tamo ubijena i sahranjena u masovnoj grobnici u obližnjem Babi Jaru: Nikolaj Trusevič, Aleksej Klimenko i Ivan Kuzmenko. Jedan je likvidiran zato što je bio u grupi logoraša koja je lopatom nasmrt pretukla psa Paula Ota fon Radomskog, komandanta logora, a potom napala nekog esesovca. Jedan je streljan u grupi koja je pokušala beg, a za jednog nije sigurno da li je likvidiran zbog odbijanja da učestvuje u vešanju neuspelih begunaca, ili zbog sabotaže postrojenja za popravku tenkova.

„Babi Jar“, Haim Goldberg. Slika prikazuje čuveno „polje smrti“ nedaleko od Kijeva; u pitanju je masovna grobnica u kojoj su nacisti sahranili 100-150.000 ubijenih ljudi, od čega oko 33.771 Jevrejina. Foto: Wikimedia Commons/GoldbergShalom/Spertus Museum, Chicago, IL/Liftarn

Dvojica logoraša, Makar Hončarenko i Mihail Sviridovski, saznavši za ta zbivanja, bez dozvole su napustili obućarsku radnju u kojoj su radili van logora i u Kijevu se sakrili u stanu prijatelja; preživeli su sukob, Hončarenko je čak postao i miljenik sovjetskih medija sredinom šezdesetih, nakon što je pod Brežnjevom ovaj meč postao deo sovjetske mitologije, i bio je među onima koji su posle raspada SSSR počeli da negiraju zvaničnu verziju.

Mihail Putistin i Fjodor Tjutčev su septembra 1943. pobegli iz logora, dva meseca pre oslobođenja Kijeva od strane Crvene armije radnika i seljaka; Tjutčev je preminuo 1959. pre nego što je propaganda mašinerija počela da eksploatiše utakmicu, dok Putistin, po rečima njegovog sina, nije želeo da laže sovjetsku javnost i nikada nije podupreo službeni mit. Nijedan od njih dvojice nije primio odlikovanje 1966.

Glavni predratni penaldžija kijevskog Dinama, Pavel Komarov, pobegao je s Nemcima, ali ne zna se da li pod prisilom, kao prinudna radna snaga, ili dobrovoljno; zna se samo da ga je kraj rata zatekao na zemljištu pod okupacijom zapadnih saveznika, te da se nije vratio u domovinu već ubrzo emigrirao u Kanadu. Njegovo ime sovjetske publikacije ne pominju, kao ni ime Georgija Timofejeva, koji je Nemcima služio kao policajac, zbog čega je pet godina robijao u gulagu.

Izostavljen iz sovjetskih publikacija je i Lev Gundarev, po saznanjima NKVD-a nemački agent, čija je smrtna presuda preinačena u deset godina „gulaženju“ u Sibiru; po izlasku na slobodu nije mu dozvoljeno se vrati u Kijev, ostao je u azijskim delovima Sovjetskog Saveza, i kasnije postao direktor stadiona u Karagandi u Kazahstanskoj SSR.

VIDEO: Trejler za film „Beg u pobedu“ iz 1981.

Vasilij Suharev i Mihail Meljnik, mada pod sumnjom i prismotrom Gestapoa, nisu hapšeni s ostalima, ali su izgleda stradali 1944. godine. Jurij Černega je umro 1947., dok je Vladimir Balakin bio među onima koji su nadživeli SSSR.

Ali posebno je zanimljivo to, što su istoričari dokumentovano dokazali ne samo postojanje velikog broja svakakvih utakmica tokom okupacije, recimo između različitih ukrajinskih ekipa, nego i postojanje velikog broja utakmica između lokalaca i nemačkih vojnika, koje su redovno održavane.

Toliko redovno, da postoje podaci za 150 takvih mečeva, i da rezultat znamo u čak 111 slučajeva: Ukrajinci su pobedili u 60 navrata, Nemci u 36, dok je 15 puta bilo nerešeno. Štaviše, tri dana pre „Meča smrti“, 6. avgusta, FK „Start“ je istog protivnika pobedio sa 5-1 (otuda na plakatima za drugi meč stoji reč „revanš“), dok su sedam dana kasnije u svom poslednjem meču sa 8-0 pobedili ukrajinski FK „Ruh“.

Inače, ova priča je poslužila kao inspiracija za više filmova, od kojih je svakako najpoznatiji „Beg u pobedu“ iz 1981. (eng. Escape to Victory), u kojem glavne uloge tumače Silvester Stalone, Majkl Kejn, Maks fon Sidov i Pele, kao i mnogi drugi veliki fudbaleri tog doba, kao što su Bobi Mur, Osvaldo Ardiljes, Kazimjež Dejna i drugi.

Zapravo, radi se o rimejku mađarskog filma „Dva poluvremena u paklu“ iz 1962. (mađ. Két félidő a pokolban), koji je napisao i režirao Zoltan Fabri, inspirisan pričom o kijevskom meču, s tim što su kod njega logoraši bili Mađari; u pomenutoj američkoj verziji logoraši su zapadni saveznički vojnici.

(P. L.)