Tajna je bila strogo čuvana: Šta su radili s leševima s Titanika?

Foto: Wikipedia/Magazine Die Gartenlaube

Iako je Titanik potonuo pre 108 godina detalji ove tragedije koja nikad do kraja nije potpuno razjašnjena ne prestaju da intrigiraju ljude.

Preporučujemo

Brod je potonuo u noći s 14. na 15. april 1912. oko 740 kilometara od najbližeg kopna, a prvi brod koji je došao u pomoć stigao je sat i po nakon potonuća - dugo nakon što je i poslednja žrtva u ledenom moru umrla. Naime, temperatura vode iznosila je 2,2 Celzijusa, pri kojoj čovek može da preživi tek 15-ak minuta.

Živote je izgubilo 1.517 ljudi, a najviše šanse za preživljavanje imali su putnici prve klase: spašeno je 63 odsto njih. Na Titaniku se nalazilo 20 čamaca za spasavanje koji su ukupno mogli da prime tek oko 1.100 putnika – polovinu onih koji su se te kobne noći nalazili na brodu – ali i to je bilo u skladu sa zakonskim propisima tog doba te se smatralo dovoljnim.

Uprkos tome, tek je 700 putnika uspelo da uđe u čamce za spasavanje; većina ih je poluprazna napuštala brod te je skoro u svakom još bilo slobodnih mesta, prenosi 24sata.hr.

No, šta se dogodilo s telima? Istinu o tome skrivaju tajni dokumenti, čiji su autori verovali kako nikad neće izaći u javnost.

Tu je jasno kako je kapetan jednog od spasilačkih brodova, Maki-Benet, želeo da izvuče sva tela iz mora. No, ubrzo je shvatio kako je njegov brod premali za 334 tela koliko su ih našli.

Tada su doneli kontroverznu odluku - izbaciće leševe putnika iz najsiromašnije, treće klase, kako bi ostalo dovoljno mesta za one iz prve i druge klase.

Naime, mišljenje posade je bilo kako oni imaju veća prava na dostojanstveno sahranjivanje. Od 334 pronađena tela, iz broda ih je izbačeno čak više od sto, a ona nikad više nisu pronađena u bespućima Atlantskog okeana. Istinu o tome što se dogodilo skrivali su dugo poverljivi telegrami, koje su naknadno istoričari iskopali iz tajnih arhiva.

U prvom telegramu kapetan je napisao "Apsolutno morate dovesti sva tela koja stanu na spasilački brod".

Ali, s broda Maki-Benet ubrzo je odgovoreno "Detaljno smo popisali sav novac i vrednu imovinu nađenu kod tela. Zar ne bi bilo bolje da se sva tela sahrane na moru, osim ako ne postoji posebna želja porodice da ih zadržimo?".

Nakon kraćeg dopisivanja dogovoreno je kako će se izbaciti tela žrtava siromašnijih putnika, dok će ostaci onih bogatijih biti vraćeni njihovim porodicama.

Kad se SS Bremen, brod koji je plovio iz Nemačke u Ameriku pet dana kasnije približio mestu tragedije, putnici koji su bili na njemu počeli su da vrište.

Foto: Wikipedia/F.G.O. Stuart

Ogromna vodena grobnica

Bremen se pridružio brodu Carpatia, a njihova misija je bila sakupiti ostatke tela koji se mogu pronaći. U daljini su mogli da vide bele mrlje, koje su zapravo bile smrznuta tela mrtvih koji su na sebi još uvek imali spasilačke prsluke. Danima iza potonuća, celo mesto pretvorilo u ogromnu vodenu grobnicu, s gustom maglom, zvukom zapljuskivanja talasa, zaleđenim telima i sveštenikovim rečima koji ih je ispraćao.

- Videli smo ženu u spavaćici s bebom čvrsto prislonjenom na njena prsa. Bilo je tamo i telo žene koja je čvrsto grlila čupavog psa koji je izgledao kao bernardinac. Neki su bili odeveni za ples i večeru, neki u spavaćicama i pidžamama - posvedočila je Džana Stank, putnica Bremena.

Jedna žena je imala pojas za spasavanje i dvoje dece u rukama. Posada je sve zajedno opisala kao "hladno, mokro, jadno i neutešno".

Do kraja aprila, kombinacija soli i sunca počela je uništavati pojaseve i tela su počela nestajati u dubinama okeana. U junu iste godine pronađena su dva tela kako plutaju okeanom. Bila su to tela brodskog konobara i kuhinjskog radnika.

(Telegraf.rs)