Siromašni "profitirali" tokom pandemija: Bogati strahuju od opasnih bolesti, ali ne za svoje živote

Autor: Michel Serre

U jesen 1347. godine ratna flota koja je zaražena bubonskom kugom krenula sa Crnog Mora uplovila je u Italiju... U sledeće četiri godine, pandemija je uništila Evropu i Bliski istok. Panika je vladala dok su žrtvama limfni čvorovi pod pazuhom i na preponama oticali, pretvarajući se u crne plikove koji su se potom pucali. Groznica je mlela, organi su otkazivali, trećina stranovništva Evrope je nestalo.

Preporučujemo

Dekameron Đovanija Bokača najbolje svedoči o tom vremenu: "Kada su svi grobovi bili puni, u crkvenim dvorištima su kopani rovovi u koje su smeštali na stotine tela, jedna preko drugih, kao brodski tovar. Toliko ljudi je umrlo da se verovalo da je stigao kraj sveta".

A ovo je bio samo početak. Kuga se vratila deceniju kasnije, a potom se povremeno pojavljivala narednih vek i po, ubijajući čitave generacije. Zbog kuge koja je uništila tolike nacije i odnela na stotine hiljada žrtava, arapski istoričar Ibn Kaldun je napisao: "ceo naseljeni svet se promenio".

Pandemija pomogla siromašnima da puste glas

Upravo te promene su zabrinule bogate. Prema rečima anonimnog engleskog hroničara, toliki manjak radne snage omogućio je siromašnima da se mršte na ponuđen posao i da traže trostruko veće plate. Zato su bogataši i veleposednici lobirali da kraljevstvo donese proglas i naredi radnicima da su u obavezi da prihvate ponudu koja im je data, da rade za istu platu, kao i pre.

Međutim, kako se kuga ponovo u naletima vraćala i ubijala sve više radno sposobnih ljudi, oni koji su preživeli su sve manje slušali kraljeve naredbe.

- Svako kom je trebao radnik morao je da se povinuje njihovim zahtevima. Bilo je pitanje da li će voće i kukuruz propasti ili će morati da se povinuje bahatosti i pohlepi radnika - preneo je svojevremeno crkvenjak Henri Najton.

Karta širenja „crne smrti“, verovatno bubonske kuge, po Evropi sredinom 14. veka. Foto: Wikimedia Commons/Flappiefh/naturalearthdata.com/jstage.jst.go.jp

Kao rezultat ove promene u ravnoteži rada i kapitala, sada znamo, zahvaljujući mukotrpnom istraživanju ekonomskih istoričara, da su se realni prihodi nekvalifikovanih radnika udvostručili u većem delu Evrope u nekoliko decenija.

Prema poreskim evidencijama koje su preživele u arhivima mnogih italijanskih gradova, nejednakost bogatstva u većini ovih mesta se smanjila. U Engleskoj su radnici jeli i pili bolje nego do kuge, čak su i nosili krzna koja su bila "rezervisana" za njihove gazde. U isto vreme, veće plate i niže rente stisnule su zamljoposlednike, od kojih mnogi nisu uspeli da se zadrže naslednu privilegiju. Za kratko vreme bilo je mnogo gospodara i vitezova sa manjim bogatstvima nego što je to bilo slučaj kada je kuga prvi put pogodila.

Ali takav ishodi nije bio prvi zabeleženi. Vekovima, čak milenijumima su kuge i druge opasne bolesti oblikovale političke preferencije i odluke koje su donosili vlastodršci, piše New York Times. Njihov izbor uticao je na to da li se nejednakost povećava ili opada kao odgovor na takve katastrofe. Istorija nas uči da te odluke mogu da izmene društvo na mnogo različitih načina.

(Ne)uspeh represije

Gledajući istorijske zapise širom Evrope nastale tokom kasnog srednjeg veka, vidimo da elite nisu lako ustupile zemlju, čak ni pod ekstremnim pritiskom posle pandemije. Tokom Seljačkog ustanka u Engleskoj 1381. godine, radnici su zahtevali, između ostalog, i pravo da slobodno pregovaraju o ugovorima o radu.

Plemići i njihovi naoružani saveznici silom su gušili pobunu, pokušavajući da prisile ljude da se vrate starom poretku. Ali poslednji trzaji feudalnih obaveza ubrzo su izbledeli. Radnici su mogli da traže veće plate, a zemljoposednici i poslodavci su se međusobno rangirali kako bi se takmičili za oskudnu radnu snagu.

Međutim, bilo je mesta gde je represija nastavljena. U srednjovekovnoj istočnoj Evropi, od Pruske i Poljske do Rusije, plemići su se i dalje nametali robovlasništvo kako bi zaustavili osiromašenu radnu snagu. To je izmenilo dugoročne ekonomske rezultate za čitav region: Besplatna radna snaga i uspešni gradovi doveli su do modernizacije u zapadnoj Evropi, ali na istočnoj periferiji razvoj je zaostajao.

Dalje na jugu, u Egiptu koji su pokorili strani osvajači, održali su jedinstveni front kako bi zadržali čvrstu kontrolu nad zemljištem i kako bi nastavili eksploataciju seljaka. Mamluci su primoravali podanike da daju istu rentu, u novcu ili dobru i uslugama, kao i pre kuge. Ova strategija dovela je do toga da su poljoprivrednici revoltirani napustili njive.

Tzv. kužna ploča prikazuje trijumf smrti, a u nemačkim se krajevima stavljala na zidove kuća da bi upozorila na prisustvo kuge. Ova je iz Augzburga, iz perioda 1607—1636. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Historisches Museum Berlin/Anagoria

Represija češće nije uspevala. Prva poznata pandemija kuge u Evropi i na Bliskom Istoku 5421. godine daje nam najraniji primer. Kao da je predivdeo englesku Uredbu o radnicima (koja je došla tek posle osam vekova), vizantijski car Justinijan bio je neprijateljski nastrojen prema onima koji su tražili duple i troduple zarade, i tako kršili "drevne običaje". Zabranio im je "da se predaju grozničavoj strasti" i da traže da naplate svoj rad. Papirusi iz jedne vizantijske provincije u Egiptu na kojima se jasno vidi udvostručavanje i utrostručavanje stvarnih prihoda dokaz su da Justinijan nije uspeo to i da održi.

I u Americi su se španski osvajači suočili sa istim izazovima. Najgora pandemija u istoriji dogodila se onog trenutka kada se Kolumbo iskrcao na Karibima. Male boginje desetkovale su domorodačka društva širom zapadne hemisfere. Napredovanje osvajača ubrzano je zahvaljujući ovome i oni su brzo sebe "nagradili" uzimajući zemlju, čitava sela... Neko vreme kontrola radnika i njihovih nadnica, koju je nametnuo predstavnik Nove Španije, nije dozvoljavala radnicima da imaju bilo kakvu korist od sve većeg nedostatka radne snage. Međutim, kada je tržište ponovo zaživelo posle 1600. godine, plate u centralnom Meksiku su se utrostručile.

Radost siromašnih bila je kratkog daha

Nažalost, nijedna od ovih priča nije imala srećan kraja za široke narodne mase. Kada se populacija oporavila od Justinijanove kuge, Crne smrti i Američke pandemije, plate su ponovo pale i elita je opet preuzela kontrolu. Kolonijalna Latinska Amerika zabeležila je neke od najekstremnijih nejednakosti. U većini evropskih društava nejednakosti u prihodima i bogatstvu porasle su tokom četiri stoleća, sve do Prvog svetskog rata.

Tek tada je novi veliki talas katastrofalnih previranja potkopao uspostavljeni poredak, a ekonomska nejednakost pala je na najniže nivoe zabeležene od Crne smrti, ako ne i pada Rimskog carstva.

Dok pokušavamo da rasvetlimo prošlost kroz prizmu trenutne pandemije, moramo biti oprezni od površnih analogija. Čak i u najgorem slučaju, Covid-19 će ubiti daleko manji deo svetske populacije u odnosu na bilo koju od ovih ranijih katastrofa, a to će još snažnije dotaći aktivnu radnu snagu i novu generaciju. Rad neće biti dovoljan da poveća zarade, niti će vrednost nekretnina pasti. A naše ekonomije se više ne oslanjaju na poljoprivredne površine i ručni rad.

Ipak, shvatite ovo kao najvažniju lekciju iz istorije. Uticaj bilo koje pandemije prevazilazi izgubljene živote i trgovina je ograničena. Danas se Amerika suočava sa fundamentalnim izborom između odbrane statusa kvo i prihvatanja progresivnih promena. Trenutna kriza bi mogla da ubrza redistributivne reforme slične onima koje je pokrenula Velika depresija i Drugi svetski rat, ukoliko se ukorenjeni interesi ne pokažu previše moćnim...

Na ovoj stranici možete pratiti podatke o obolelima od korona virusa iz svih zemalja sveta.

(Telegraf.rs)